Da li je Andrić rođen u Travniku ili u Docu? Da li je rođen devetog ili desetog oktobra 1892. godine?

0
AFP / AFP / Profimedia

Bilo je u njemu nečega od rimskog boga Janusa. Istini za volju, nije rođen u januaru, nego u oktobru, no ima naroda na Zemljinom šaru među kojima se smatra da je dan začeća važniji od dana rođenja, a njegov oktobarski rođendan čini prilično izvesnom hipotezu da je začet u januaru.

Stanovit enciklopedijski sažetak ovako govori o navedenom rimskom bogu: “Zaštitnik svakog početka i vremena uopšte. Prvi je zazivan u molitvama i njemu su se prvom prinosile žrtve. Bila su mu posvećena sva vrata i prolazi. Smatrali su ga i čuvarom mira, pa su njegova dvostruka vrata na rimskim forumima bila zatvorena kada Rim nije vodio ratove. Prikazivan je s dva lica: jedno gleda napred, a drugo natrag.“

Gotovo svaka od citiranih rečenica mogla bi se primeniti i na mesto Ive Andrića u srpskoj književnosti i kulturi. Postoji tu, međutim, i nešto dublje. Janus je i simbol svakovrsne ambivalencije, a ambivalencija je neodvojiva od Andrića, počevši od samog njegovog rođenja.

I oko mesta i oko datuma rođenja postoje, naime, nedoumice. Da li je rođen u Travniku ili u Docu, odnosno da li je rođen devetog ili desetog oktobra 1892. godine?

U oba slučaja, dileme su neznatne, ali to ne znači da se oko njih mnogo tinte nije prolilo. Da li se neko rodio u Travniku ili u Docu liči na pitanje da li se neko rodio u Beogradu ili u Zemunu. Reč je o naseljenim mestima od kojih je prvo mnogo veće od drugog, a koja se praktično dodiruju, pa čine jednu celinu, no zbog istorijskih razloga ono manje insistira na vlastitom separatnom identitetu.

Mada Andrić redovno kao mesto svog rođenja navodi Travnik, čini se da deo istraživača koji insistira na potenciranju Doca kao piščevog zavičaja svesno ili nesvesno to čini zarad prenaglašavanja hrvatske komponente njegovog porekla. Naime, za razliku od Travnika u kojem krajem devetnaestog veka žive i muslimanska i hrvatska i srpska i jevrejska zajednica, Dolac je markantno katoličko naselje. (Predaleko bi nas odvelo kada bismo u priču uveli i distinkciju između Gornjeg Doca i Doca na Lašvi jer bi ona u celu priču mogla uneti i nove nivoe konfuzije.)

Uostalom, hrvatsko-katoličko poreklo Andrićevo je neupitno, ponajpre zbog činjenice da su mu oboje roditelja bili katolici i da su ga krstili u travničkoj Crkvi Sv. Ivana Krstitelja, i to na sami dan rođenja, devetog oktobra 1892. U matičnoj knjizi ove crkve, pod rednim brojem 70 za datu godinu, navodi se da je u travničkoj mahali Zenjak devetog oktobra rođen Ivan Andrić, sin Antuna i Katarine Andrić (devojačko prezime: Pejić). Krsni kum je bio Tadija Antunović, radni kolega Andrićevog oca i vlasnik kuće u ulici Zenjak u kojoj je dečak rođen. Župnik se zvao Juraj Pušek.

Što se tiče datuma, deseti oktobar možda je bio tek podsvesna želja mladog Andrića ili nekog od njegovih ranih biografa da u pisanju datuma brojkama uspostavi simetriju: 10. 10. Andrićev doživljaj umetnosti bio je uvek karakterisan idejom da ona služi uspostavljanju kakve-takve harmonije u haosu i anarhiji sveta koji je svakako “carstvo materijalnih zakona i animalnog života, bez smisla i cilja, sa smrću kao završetkom svega“.

Ovim ambivalencijama valja nadodati i još jednu. Makar mu u krštenici stoji ime Ivan, sve njegove knjige – izuzev, naravno, jednog čisto poslovičnog izuzetka – potpisane su imenom Ivo, pa sve ovo kao da sugeriše postojanje dva različita čoveka: Ivana Andrića rođenog u Travniku devetog oktobra i Ive Andrića rođenog u Docu kod Travnika desetog oktobra.

Uostalom, taj čovek, jedan i jedini, napisao je u svesci koju nije namenio objavljivanju da bi najviše želeo da pronađe nekoga ko bi živeo umesto njega, “kao bedel“. (Reč “bedel“ dolazi iz arapskog jezika i spada u islamsku versku terminologiju; ako neko zbog bolesti ili sličnog razloga, nije fizički sposoban da obavi hodočašće u Meku kao obavezu koja čini jedan od stubova islamske vere, postoji mogućnost da plati nekom drugom da ode na hadž u njegovo ime i taj se hadž njemu pripisuje. “Bedel“ je, dakle, osoba koja umesto druge osobe obavlja hadž. Andrić je hteo da ima bedela za život. Neko kome bi svet akcionog filma bio bliži od sveta islama, možda bi za život tražio – kaskadera. Ili pak dublera.)

Antun Andrić, sudski službenik, umreće s navršene trideset i tri godine, pre četvrtog rođendana svog jedinog deteta. Katarina Andrić je dve godine ranije ostala bez oca koji je izvršio samoubistvo. Ostala je sama, bez ikakvih prihoda, sa dečakom koji je tek prohodao.

Njoj najbliža osoba sa koliko-toliko sigurnom egzistencijom je njena rođena sestra Ana, udata za Poljaka, Ivana Matkovčika, koji u Višegradu radi kao narednik pogranične žandarmerije. Njih dvoje nemaju svoje dece. Stoga će mu teča u pravom smislu biti poočim. Nije nemoguće da nadimak Ivo potiče iz ranog detinjstva, iz potrebe da ga tetka Ana imenom razlikuje od muža. Živeli su zajedno Ivan i mali Ivan, pa je mali Ivan postao – Ivo.

Ako je Travnik za njega u detinjstvu bio tek ime grada iz krštenice, Višegrad mu je zaista bio zavičaj. Jedno od njegovih prvih sećanja je bio pogled na veličanstveni most Mehmed-paše Sokolovića. Ipak, možda i najlepša detinjska uspomena Andrićeva nalazi se u zapisu “Staze“ u kojem, između ostalog, piše:

“To je bilo u Višegradu, na tvrdim, nepravilnim, kao izglodanim putevima, gde je sve suvo i čemerno, bez lepote, bez radosti, bez nade na radost, bez prava na nadu, gde neki gorak zalogaj, koji čovek nikad nije pojeo, poigrava u grlu sa svakim korakom, gde žega i vetar i sneg i kiša jedu zemlju i seme u zemlji, a sve što ipak nikne i rodi se, žigošu i saviju i pognu toliko da bi ga, kad bi mogli, pobili drugim krajem u zemlju, samo da ga vrate u bezobličje i tamu iz koje se otelo i niklo.

To su bezbrojne staze koje kao konci i gajtani šaraju brda i padine oko varoši, uviru u beli drum ili nestaju pored vode i u zelenim vrbacima. Nagon ljudi i životinja nacrtao je te puteve a nužda ih ugazila. Tu se teško i polazi i ide i vraća. Tu se sedi na kamenu i zaklanja pod drvetom, na suvu mestu ili u oskudnu hladu, radi odmora, radi molitve ili seljačkog prebrajanja pazara. Na tim stazama koje vetar mete i kiša pere a sunce okužuje i raskužuje, na kojima se sreta samo izmučena stoka i ljudi ćutljivi, tvrda lica, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta. Tu sam, neuk i slab i praznih ruku, bio srećan opojnom srećom do nesvestice, srećan od svega onoga čega tu nema, ne može da bude i nikad neće biti.

I na svima drumovima i putevima kojima sam docnije u životu prošao, živeo sam samo od te uboge sreće, od svoje višegradske misli o bogatstvu i lepoti stvorenog sveta. Jer, ispod svih drumova zemlje stalno je tekla samo za mene vidljiva i osetna oštra višegradska staza, od dana kad sam je napustio pa do danas. U stvari, po njoj sam ja odmeravao svoj korak i podešavao hod. Celog veka me nije napuštala.“

Čim je mali Ivo krenuo u školu, ćuprija je postala deo njegove svakodnevice. Sa tečom i tetkom je živeo na levoj obali Drine, dok se škola nalazila na desnoj. Most je prelazio svakoga dana. Ivan Matkovčik je važan čovek u državnoj hijerarhiji malog Višegrada. On i njegova žena žive ako ne raskošno, a ono bez bilo kakvih finansijskih briga. Kako dečak bude odrastao, moraće biti sve svesniji razlike u njihovom statusu i statusu njegove majke. I to je moralo da utiče na razvoj karaktera u kojem je bilo nečeg od Janusa.

Takođe, dominantne etničke zajednice u Višegradu su muslimanska i srpska, s tim da ni jevrejsko prisustvo nije bilo neznatno. Katolika je bilo najmanje. Dečak Ivo je morao imati osećanje da je istovremeno i isti i različit. S tetkom je nedeljom jedno od retke dece na misi, a njihova kuća je među vrlo malo višegradskih gde se Božić slavi 25. decembra, a ne 7. januara, kao što i Uskrs uglavnom dolazi ranije od onog koji slave njegovi školski drugovi.

Prvog učitelja, Ljubomira Popovića, sećaće se celog života sa neobičnom toplinom. Nakon njegove smrti, napisaće nežan nekrološki tekst, koji ponešto podseća na sećanja Albera Kamija na svog učitelja iz detinjstva:

“Moj, naš učitelj Ljubomir Popović umro je ovih dana u Višegradu.

Iz odlične popovske porodice, on je bio predstavnik naraštaja koji je zapamtio turski vakat po njegovom nezdravom dogorevanju, dočekao u najlepšim mladićkim godinama austrijsku okupaciju, živeo s njom četrdeset godina, preživeo svetski rat u najstrašnijem obliku poznatom samo pograničnim krajevima, ispratio okupatorsku vlast preko Semeća, i, konačno, ugasio se u času kad je ujedinjenje otvorilo svoje najmučnije krize.

Avgust Strindberg rekao je negde da bi svakom čoveku koji časno proživi svoj vek i završi ga prirodnom smrću trebalo podići spomenik, kao heroju. Tako je, kaže, život teška stvar.

Samo onaj ko poznaje, iz pričanja ili iskustva, sve peripetije kroz koje je taj naraštaj prošao, i ko zna kako je život u našem bosanskom Tuhaf-vilajetu težak oduvek, moći će pravo da oceni taj predokupacioni naraštaj što je prošao i kroz tursku nesigurnost i bezakonje, i kroz red i zakonitost Austro-Ugarske koja je štedela telo, ali podrezivala duši krila i ubijala u čoveku ono što je najlepše i radi čega se, konačno, i živi.

Tipičan predstavnik toga naraštaja bio je naš učitelj Ljubomir. Na glas o njegovoj smrti, preda mnom je iskrsnuo lik, hod, osmejak i govor čoveka od koga sam naučio prva slova i prve brojke. To je bio jedini učitelj, od zvaničnih učitelja, koga se po dobru sećam. Sve što je došlo docnije, u gimnaziji, univerzitetu, bilo je grubo, oporo, automatsko, bez volje, vere, čovečnosti, topline i ljubavi. To je bio jedan od onih neobičnih ljudi koji niti zauzimaju visoko mesto u društvu, niti odudaraju naročitim sposobnostima, ali imaju neku unutarnju snagu koja nema potrebe da se objavljuje naročitim podvizima ali koja se živi, nosi ih, i dejstvuje na svakoga s kim se sretnu. Taj sam utisak dobio, čini mi se, kad sam, u šestoj godini, sa mokrom i svečano zalizanom kosom stupio prvi put u višegradsku osnovnu školu, i taj me osećaj – osećaj neke topline koja umiruje i očarava – sretao uvek, docnije, kad god sam se ponovo video sa svojim učiteljem Ljubomirom. (…)

Učitelj Ljubomir je bio onaj od koga sam prvoga čuo da treba lepo postupati ne samo sa životinjama nego i s biljem i sa stablima. I to je bio jedan od onih dana kad je nešto obasjalo dušu deteta koje je sa visoko, previsoko uzdignutom glavom taj dan prošlo kroz višegradsku čaršiju i, stigavši kući, zatvorilo se samo u sebe, ispunjeno potpuno tim nejasnim ali veličanstvenim saznanjem, za koje je dete mislilo da ga nitko na svetu ne zna i ne sluti, nego da je to neka velika i divna tajna između Boga, njega i njegova učitelja.“

Najviši nivo formalnog obrazovanja koji je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka postojao u Višegradu bila je četverogodišnja osnovna škola. Zbog nastavka školovanja, Andrić se krajem leta 1903. godine, mesec dana uoči svog jedanaestog rođendana, vraća majci u Sarajevo.

***

Iz knjige Muharema Bazdulja “Ivo Andrić – život u dvanaest meseci”