Čak i sa „prelepom armadom“ američkog predsednika Donalda Trampa nadomak iranskih obala, Iran je ponovo pribegao poznatoj strategiji: odlaganju rešavanja problema svog nuklearnog programa putem beskonačnih pregovora.
Međutim, s obzirom na fundamentalna neslaganja dve strane, ubrzano gomilanje američkih snaga u regionu i izraelsku zabrinutost zbog iranskih balističkih raketa, taj put bi mogao biti kraći nego što Iran veruje, piše Njujork Tajms (The New York Times).
Iran insistira na obogaćivanju uranijuma, Tramp traži odricanje od nuklearnog oružja
Pregovori o nuklearnom programu između Sjedinjenih Država i Irana održani u Omanu u petak bili su uspešni, u smislu da se nisu završili ni ogorčenošću ni vazdušnim udarima. Očekuje se da će se razgovori uskoro nastaviti o onome što je iranski ministar spoljnih poslova, Abas Aragči, nazvao „okvirom“ za „buduće razgovore“.
„Bio je to dobar početak“, rekao je Aragči iranskim medijima.
„Dogovorili smo se da nastavimo razgovore, ali ćemo se u prestonicama konsultovati o tome kako dalje. Ako se ovaj trend nastavi, na narednim sesijama možemo dostići čvrst okvir za buduće razgovore“, naveo je on.
U subotu, u objavi na Telegramu, Aragči je ponovio iranski stav – da insistira na pravu na obogaćivanje uranijuma i da se o balističkim raketama ne može pregovarati.
Iako nije bilo direktnih američko-iranskih razgovora, postojala je „prilika da se rukuje sa američkom delegacijom“, navodi se u objavi, uz dodatak da su ovi komentari izneti u intervjuu za Al Džaziru.
Tramp je takođe u petak uveče rekao novinarima da su razgovori imali „dobar početak“ i da mu se „ne žuri“ da postigne dogovor. Iran bi, kako je rekao, morao da pristane na to da „nema nuklearnog oružja“.
Ali predsednikove izjave su stvorile zabunu. Iran je već ranije tvrdio da nikada neće napraviti nuklearno oružje – što je tvrdnja koju zapadne vlade odbacuju. Istovremeno, Trampovi pregovarači su naveli da je crvena linija Amerike to da Iran pristane na potpuni prestanak obogaćivanja uranijuma.
Tramp želi pobedu bez rata
Američki zahtevi, kako su prvobitno formulisani, glase da Iran preda sav svoj obogaćeni uranijum, naročito onih otprilike 440 kilograma koji su blizu nivoa potrebnog za bombu (što je dovoljno za 10 bojevih glava); da ograniči domet svojih balističkih raketa kako ne bi mogle da dosegnu Izrael; i da prekine podršku svojim regionalnim proksi milicijama, poput Hamasa, Hezbolaha i Huta.
Sam Izrael je zabrinut zbog brze popravke iranskih postrojenja za proizvodnju balističkih raketa, koja bi bila primarni cilj u bilo kom ratu.
Tramp, koji je ranije bio sklon brzim i ograničenim vojnim akcijama, čini se da sada preferira sporazum koji može proglasiti pobedom, a da se pritom ne zaglibi u dugi, regionalni rat kakvim Iran preti u slučaju napada.
Takav rat bi mogao dovesti do smrti stotina Amerikanaca, teško pogoditi Izrael, poremetiti svetska energetska tržišta i najverovatnije razbesneti njegov pokret „Make America Great Again“, koji je izrazito kritičan prema dugim američkim ratovima na Bliskom istoku i u Avganistanu.
Iran i Aragči imaju dugogodišnje iskustvo u pregovaranju kojim su frustrirali generacije zapadnjaka. Čak i sada, u svojoj najslabijoj tački, nakon junskog rata sa Izraelom i Sjedinjenim Državama i gušenja ogromnih narodnih protesta, Iran ima prednosti.
Režim, osećajući se ugroženim, manje je sklon obuzdavanju svojih kontranapada, što je jedan od razloga zašto američki saveznici u Zalivu, poput Saudijske Arabije, Egipta i Omana, insistiraju na diplomatskom rešenju.
„Veoma je zanimljivo to što Iran nastavlja da insistira na pregovaračkom okviru kao da se ništa nije promenilo ili kao da ne postoji interna pretnja od protesta ili od Trampove armade i pretnji“, izjavila je Sanam Vakil, direktorka programa za Bliski istok i Severnu Afriku u Čatem Hausu.
„Uslovi pregovora su potpuno isti kakvi su bili prošle jeseni i pre dvanaestodnevnog rata u junu“, dodala je ona.
Pitanje je, dodaje Vakil, da li Tramp ima strpljenja za dogovor putem pregovora. Teheran to, prema njenim rečima, očigledno testira.
Analitičari upozoravaju da bi pad Hamneija mogao dovesti još tvrđu vojnu vlast
Kao i u slučaju Venecuele, gomilanje vojnih snaga u blizini Irana osmišljeno je da poveća pritisak na zemlju kako bi učinila ustupke, ali američkim snagama je takođe potrebno više vremena da se pripreme za regionalni rat, ukoliko on počne.
To ostavlja prostor za razgovor. Ali koliko dugo, ostaje nejasno. Prvobitna Trampova retorika podrške Irancima koji su protestovali protiv režima i ginuli u hiljadama stavila je njegov kredibilitet na kocku, kažu analitičari, čineći šansu za vojnu akciju znatno većom nego u prošlosti.
Međutim, postoje i sumnje u to šta bi vojna intervencija postigla.
Čak i ako Amerikanci „odseku glavu“ Islamskoj Republici, ubiju vrhovnog vođu ajatolaha Alija Hamneija i mnoge vrhovne generale Islamske revolucionarne garde, šanse za nastanak demokratske vlade su male. Analitičari sugerišu da bi verovatniji ishod bila još tvrđa vojna vlast pod islamskom zastavom koja bi mogla odlučiti da ubrzano napravi nuklearno oružje kao najbolje sredstvo odvraćanja od budućih napada.
Uprkos ogromnim protestima, žestoka i krvava reakcija režima pokazala je da u njemu nema vidljivih podela. Takođe, postoji „čvrsto uverenje na iranskoj strani da Tramp ima preteranu i preuveličanu sliku o iranskoj slabosti“, rekao je Trita Parsi, stručnjak za Iran sa Kvinsi instituta u Vašingtonu.
Ako diplomatija treba da uspe, „ovi Iranci veruju da bi kratak, intenzivan rat mogao biti neophodan kako bi se ispravila Trampova percepcija i naterao da usvoji realnije zahteve“, rekao je Parsi.
Čak i ako Iran pretrpi velike gubitke u takvom ratu, pretrpeće ih i Amerikanci i Izraelci, a „Tramp ima manje tolerancije za gubitke ili dugotrajan rat“, dodao je on.
Trampove „crvene linije” vode ka krahu pregovora sa Iranom
Prvobitna Trampova crvena linija, koja je možda i dalje stvarna – nulto obogaćivanje, ograničenja balističkih raketa i prestanak podrške proksijima – bila bi „ravna potpunoj kapitulaciji, iako Iran nije vojno poražen“, kaže Parsi. Analitičari se slažu da će ti zahtevi, pre ili kasnije, dovesti do kraha pregovora.
Međutim, brzi dogovor samo o obogaćivanju nuklearnog goriva mogao bi biti politički problematičan za Trampa, s obzirom na to da je nuklearni sporazum iz 2015. godine odbacio kao „najgori dogovor u istoriji“.
U ovim razgovorima, Iran odbija da potpuno obustavi obogaćivanje, ali je navodno spreman da ga ograniči na 3 procenta – što je daleko ispod 60 procenata (skoro nivoa za oružje) koje sprovodi otkako se Tramp povukao iz sporazuma 2018. godine.
Ali taj stari sporazum ograničavao je obogaćivanje uranijuma na 3,67 procenata, pa bi se povratak na aranžman sličan onom iz 2015. teško mogao smatrati pobedom. Sporazum iz 2015. imao je i klauzule i vremenska ograničenja koja je Tramp takođe kritikovao.
Novi sporazum koji bi bio trajan mogao bi se, doduše, nazvati boljim, čak i ako bi podrazumevao ukidanje mnogih ekonomskih sankcija i ostavio Islamsku Republiku uglavnom netaknutu.
Tagovi
