“Da bih vladao neophodni su mi: Bild, Bildovo nedeljno izdanje i televizor…”: Kako se pravi najuticajniji tabloid na svetu – Crvena glava Nemačke

Piše Tomas Mini (Gardijan), priredio Uroš Jovičić

0
BERND WUSTNECK / AFP / Profimedia

“Bilo bi idealno kada bi mogao da pogodiš jelena ovaj put”, rekao je svom šoferu Julijan Rajhelt, urednik najvećeg evropskog tabloida Bild-Zeitung. Dostigli smo brzinu bega iz ledom okovanog Diseldorfa. Mercedes S klase izgledao je kao bob na autobanu. Sedeo sam na mestu suvozača okružen Rajheltovom raznolikom sportskom opremom i štapom za hokej između nogu.

“Imamo sreće sa vozačem danas”, rekao mi je. “Poslednji put smo udarili divlje svinje i vepra, pa je automobil leteo.”

Tako svoju priču o druženju i razgovorima sa Rajheltom, o istoriji najvećeg evropskog tabloida i kulturnom ratu u kome Bild-Zeitung učestvuje, piše novinar Gardijana Tomas Mini.

On zalazi u najsitnije pore ličnosti glavnog urednika Bilda, njegovog odnosa sa čitaocima, sa Angelom Merkel i ultradesničarima, sa istinom, senzacijom i sa samim sobom.

***

Četrdesetogodišnji Rajhelt je svoje ime izgradio izveštavajući sa sirijskog ratišta, ali danas najveći broj bitaka vodi na Tviteru, gde uživa u provociranju nemačkog političkog establišmenta.

“Kada ga upoznate lično”, piše Mini, “Rajhelt podseća na vojnog pilota koji je u kabinu uspeo da prokrijumčari flašu šampanjca.”

Njegove oči nemirno posmatraju svet oko sebe i procenjuju koga bi trebalo izbegavati, a koga privući. Telefonom izdaje naredbe i zadaje zadatke podurednicima, asistentima i grupi mladih učenika koje šalje po svetu da skupljaju priče.

“Vodeći populista zapadne Nemačke”, reči su kojima ga je opisao Albreht fon Luk, urednik prestižnog levo-liberalnog mesečnika “Blätter”.

Dostupan na železničkim stanicama, u supermarketima, pekarama, kioscima, fabrikama, na portugalskim plažama, na internetu i na svim drugim mestima na kojima Nemci kupuju stvari, “Bild” čuči kao velika žaba krastača u životu Nemaca.

To je svečani bojni brod kompanije Aksel Špringer, koju je 1945. godine osnovao istoimeni, desno orijentisani izdavač. Danas je Aksel Špringer najveća medijska kuća u Evropi, a njena vrednost procenjuje se na sedam milijardi evra. Tokom prošle godine je američka kompanija KKR otkupila 44 odsto udela u kompaniji.

Decenijama je Bild bio predmet prezira svakog zapadnog Nemca socijaldemokratske orijentacije, koji ima trunku samopoštovanja, piše list Gardijan.

Sedam dana u nedelji je pumpao mantre o slobodnom tržištu, zajedno sa oglasima za automobilske gume i pileća krilca u krute arterije hladnoratovske Zapadne Nemačke. Bild je osuđivao muškarce sa dugom kosom i brakove nemačkih top-modela sa strancima. Klečao je pred južnoafričkim aparthejdom, grčkom diktaturom, pred bavarskim limuzinama i američkim raketama. Iznad svega, Bild je radio na uništenju komunističke Istočne Nemačke, usput vodeći dugu bitku protiv, kako ih je on video, neprijatelja i kolaboracionista u levo nastrojenim studentskim pokretima u domovini.

Takva je bila snaga Bilda 1965. godine da je posle dnevnog rasta cene sa 10 na 15 pfeniga, Aksel Špringer, koji je Bild nazivao svojim “besnim psom na lancu”, predložio tadašnjem premijeru Ludvigu Erhardu da uvede novi novčić od 15 pfeniga kako bi ljudi lakše plaćali novine.

Paradoksalno, danas je Bild manje uticajan nego šezdesetih, ali je njegova politička važnost znatno veća.

“To je prvo što čitam ujutro kada se probudim, jer oni postavljaju agendu”, kaže Jozef Jofe, urednik liberalnog nedeljnika Die Zeit. “Verovatno ga i berlinski političari prvo čitaju svakog jutra.”

“Helmut Kol je vladao uz pomoć Bilda”, napisao je nobelovac Hajnrih Bel, a Kolov naslednik Gerhard Šreder potvrdio je to u praksi, rečima: “Da bih vladao neophodni su mi Bild, Bildovo nedeljno izdanje i televizor.”

Angela Merkel nije se dodvoravala Bildu – iako je dobila ranu političku podršku od tog lista – ali je njen suprug plaćen 10.000 evra godišnje kako bi izrazio naklonost i priključio se bordu neprofitne Fondacije Fride Špringer, koja je dobila ime po udovici Aksela Špringera.

Uprkos svojoj tradicionalnoj blizini vlasti, Bild je mutirao u nešto više od zaštitnika nemačkog statusa kvo.

“Raniji urednici Bilda sklapali su saveze na osnovu ličnog osećaja”, kaže novinar Štefan Nigemajer, koji je 2004. godine bio suosnivač BILDBLoga, veb-sajta koji se bavi ispravljanjem grešaka i zabluda koje Bild pravi. “Ali Rajhelt je drugačiji. On je u stvari politička ličnost.”

Po Rajheltovoj agendi, najbolji način da se suprotstavi levici jeste da njihove zamerke prikaže kao totalitarne, dok je najbolji način da “ubije” krajnju desnicu kanibalizacija njihovih pritužbi.

“Mi smo glas naroda”, tvrdi Rajhelt. “Da nismo postojali, oni bi stvarno mislili da je čitav sistem protiv njih.”

Čitanje Bilda je poput šećerne groznice praćene gongom grandioznog naslova…

Novinar Gardijana opisuje nastavak putovanja sa početka priče i dolazak u posetu vatrogascima na 18 kilometara od Diseldorfa. On je u toj vatrogasnoj stanici, ispunjenoj Bildovim podmetačima za pivske čaše, upaljačima i drugim Bild predmetima, govorio o bratstvu, nervirao se i prihvatao kritike.

“Potrebno je spoznati osećanja i oslušnuti srca svojih čitalaca”, rekao mu je na izlasku.

“Bild je poslednje nacionalno iskustvo logorske vatre u nemačkom životu. To je poslednja stvar oko koje Nemci mogu da se okupe.”

Zanimljiv način gledanja na novine koje decenijama polarizuju javnost i dele je jasnom granicom na one koji vole Bild i one koji ga mrze.

Iskustvo čitanja Bilda je poput šećerne groznice praćene gongom grandioznog naslova. Po tradiciji, skandali svoje mesto pronalaze na naslovnoj strani, ali se prema trenutnom odnosu snaga čini da je izazivanje straha dobilo prednost. Pored glavnih priča, na naslovnoj strani su i kurs dolara, cena zlata i rubrika rezervisana za “pobednike” i “gubitnike” dana.

Verovatno najapsurdniji deo Bilda nalazi se na trećoj i četvrtoj strani, uz izveštaj Pola Rozenhajmera, Rajheltovog štićenika. Tu možete videti Rozenhajmera kako pozira ispred brazilskog šumskog požara, kako pozira pored venecuelanskog opozicionog lidera, kako se slika tokom ulične borbe u Hongkongu, kako pozira pored sirijskih izbeglica, kako deli lažne drahme siromašnim Grcima i podstiče ih da napuste Evropsku uniju.

Njegovi tekstovi predstavljaju mali blok ispod gigantskog selfija koji sam po sebi govori: da, Bild je bio ovde.

“Rozenhajmerova funkcija je veoma važna”, kaže Fon Luk. “On čini da čitaoci Bilda imaju osećaj kao da čitaju novine koje imaju ogromno globalno prisustvo.”

Rajhelt kao urednik voli da ističe ono što vidi kao zajedničke zablude “uglednije” nemačke štampe.

Za njega Angela Merkel, uz mit koji je oko nje stvoren, predstavlja simbol depolitizacije nemačkog društva, nekog ko je uspeo da poništi prekretnice između konzervativaca i liberala. Prema njegovim rečima, nemačka kancelarka nepune dve decenije potkrada svoje rivale preuzimajući njihove političke platforme. Tako 2003. godine u politiku CDU uključuje deo neoliberalne agende, da bi dve godine kasnije preuzela neke socijaldemokratske ideje. U jeku događaja u Fukušimi, ona preko noći postaje borac protiv nuklearne energije, a njen odgovor na migrantsku krizu 2015. godine, pravi je primer pragmatizma – pažljivo je odmerila stavove javnog mnjenja u Nemačkoj i odmah pojačala antiizbegličko zakonodavstvo.

Levičarski orijentisan sociolog Volfgang Štrek jednom je opisao nemačku kancelarku kao “postmodernu političarku sa premodernim, makijavelističkim načinom gledanja na uroke i ljude”.

Takav pristup i stalne promene i prilagođavanja, učinili su nemačku politiku veoma teškom igrom, a Rajhelt smatra da je njegov zadatak da Nemačku vrati na postavke koje su postojale pre Angele Merkel. Sa tim ciljem, Bild je postao razglas nekih od najžešćih kritičara nemačke kancelarke.

Svi njihovi “neprijatelji”

Od svojih najranijih tinejdžerskih godina Rajhelt je sanjao da će postati urednik Bilda, što za dečaka rođenog u Hamburgu 1980. godine – kada je Bild bio označavan kao radioaktivne novine – nije bilo uobičajeno.

“Rođen sam u novinarskoj porodici”, objašnjava on. “Kod nas u kući, Aksel Špringer je bio heroj, a Hajnrih Bel neprijatelj. Bild je bio potpuno u pravu u vezi sa tri glavna pitanja nemačkog života posle rata. Podržavao je Izrael suprotno stavovima levičara, podržavao je Sjedinjene Američke Države suprotno stavovima studenata i podržavao je nemačko ujedinjenje i verovao je u njega, za razliku od Habermasa i Gintera Grasa.”

Kod ovog trećeg je Rajhelt delimično u pravu – Bild je verovao u ujedinjenu Nemačku, ali Nemačku očišćenu od bilo kakvih, “utopijskih”, levičarskih ideja sa Istoka.

Hajnrih Bel posvetio je tri knjige, uključujući i remek-delo “Izgubljena čast Katarine Blum”, tome da istakne da je Bild “otrovao javni život” i “uništio nemački jezik”.

“Bild je”, napisao je Bel 1972. godine, “ne kriptofašistički, nije ni fašistoidan, to je goli fašizam: huškanje, laži, đubre.”

Prethodno je taj list dobio epitet neprijatelja studentskih demonstracija 1968. godine – novine su studente zvale pobunjenicima, radikalnom opasnošću, levim fašistima.

Jedna od glavnih Špringerovih meta bio je Rudi Dučke, marksistički mislilac, koga je upucao desničarski fanatik, inspirisan ubistvom Martina Lutera Kinga. Nekoliko dana pre napada, Bild je imao naslove poput “Zaustavi Dučkea sada” ili “Dučke je državni neprijatelj broj 1”.

Dučke je preminuo godinama kasnije, usled oštećenja mozga koja je pretrpeo tokom napada.

“Zapadna Nemačka je šezdesetih bila potpuno autoritarna država”, rekla je Dučkeova udovica kada se upoznala sa Tomasom Minijem u Berlinu. “Bild je bio najveći simbol toga.”

Ona smatra da je Bild danas blaži nego što je bio.

Jedna od ikona “šezdesetosmaša”, Ginter Valraf, deli taj njen stav.

Bila je 1977. godina kada je Valraf odlučio da se povuče u ilegalu i napiše ekspoze “Der Aufmacher” koji se proučava i četiri decenije kasnije. Želeo je time da prikaže Bild kao džinovsku fabriku za proizvodnju, a umesto toga je otkrio podzemni svet ciničnih publicista koji žive i rade sa namerom da budu čirlidersice posleratnog buma nemačke ekonomije.

“Sedamdesetih i osamdesetih godina, Bild je potpuno kontrolisao medije i nije bilo prilike da se uradi mnogo toga. Ako si bio neprijatelj tih medija, pretvarali su te u teroristu”, kaže Valraf.

U razgovoru sa novinarom Gardijana pokazuje jednu od poslednjih naslovnih strana Bilda koja je bila posvećena kosi Borisa Džonsona.

“Ova krpa sada vodi Veliku Britaniju”, pisalo je u naslovu.

“Čini mi se da je sada Bild poprimio malo civilizovaniji ton”, rekao je Valraf, govoreći o člancima koji su podržavali diktature u Grčkoj i Čileu.

Protivljenje Bildu eskaliralo je u delovanju tvrde levice u Zapadnoj Nemačkoj.

Predstavnica ekstremnog levičarskog pokreta Ulrike Majnhof zahtevala je u maju 1972. godine eksproprijaciju Špringera i organizovala javnu raspravu protiv te kompanije. Frakcija Crvene armije zatim je bombardovala kancelariju Aksela Špringera u Hamburgu, ranivši najmanje 17 ljudi.

Majnhofova je rekla da je taj napad bio u ime svih “Špringerovih žrtava” – komunista, Palestinaca, stranih radnika u Nemačkoj.

Kako je Rajhelt preusmerio Bild?

Ipak, to se sve događalo pre 50 godina. U međuvremenu je Bild postao “krpa za poznate”. Kaj Dikman, kum Helmuta Kola, želeo je da zadrži poziciju Nemačke kao glavnog evropskog žeteoca globalizacije, ali je globalizaciju unutar nemačkih granica želeo da spreči.

On se 2007. godine suprotstavio uobičajenim neprijateljima nemačke desnice: muslimanima, liberalima koji podržavaju multikulturalizam i ekolozima.

Dikmanov san bio je da se vrate “dobre, staromodne nemačke vrednosti”, ali da se zadrži postojeća ekonomska pozicija te zemlje, a kao lice te strategije video je ministra odbrane u vladi Angele Merkel, Gutenberga. Taj san je propao kada je otkriveno da je Gutenberg plagirao svoju doktorsku disertaciju.

Rajhelt je preuzeo Bild 2018. godine, nakon što je njegov prethodnik Tanit Koh izjavio da nema podršku izvršnog direktora Aksela Špringera, dok je pokušavao da preusmeri list u pravcu Angele Merkel.

Pod Rajheltovim vođstvom, list se ubrzo etablirao kao udarni ovan protiv vlasti nemačke kancelarke. Pored toga, u središte javnog mnjenja vratio je brojna pitanja i stare nemačke teme poput nemačkih automobila i industrije oružja.

U višim ešalonima nemačkih medija on je možda i najpoznatiji po svojim “borbama pasa” na Tviteru, gde je donedavno provodio dosta vremena.

“Na Tviteru nikada ni u čemu ne pobediš i ništa ne možeš da osvojiš”, rekao je novinaru Gardijana, setnim glasom, poput oporavljenog zavisnika. Ipak, na njegovom Tviter nalogu još uvek je moguće videti zapaljive teze i rečenice poput: “Snouden je heroj globalnog terorizma” ili “Tramp je ubistvom Kasema Solejmanija oslobodio svet čudovišta”.

Zanimljiva je i njegova kontradiktornost koju opisuju kao “arhioportunizam”, urođenu borbu protiv prepuštanja krizi.

Tako i kada u retkim prilikama hvali Merkelovu, Rajhelt to čini da bi u pozadini povezao migrante sa zločinima i tražio deportacije. U isto vreme njegov Bild kritikuje poziv da se zatvore fabrike uglja do 2038. godine i spočitava nemačkoj vladi da zagađuje životnu sredinu stalnim letovima od Berlina do Bona.

Po tome, iako mu nije drago kada to čuje, Rajhelt podseća upravo na Angelu Merkel.

Na međunarodnom planu Bild piše o tome da Nemačka mora da preuzme centralnu ulogu u najvažnijim svetskim pitanjima.

“Pozivaju da Nemačka bude usred akcije, ali nemaju osećaj odgovornosti za ono što bi moglo da se dogodi”, kaže Albert fon Luk, urednik mesečnika “Blätter”.

“Zamislite situaciju u kojoj nemačke trupe bivaju raspoređene na neku humanitarnu misiju. Ko će biti prvi da ih oplakuje, kada dođe do pogibije nekog od vojnika? Ko će prvi pozivati da se vrate kući? Bild. Budite sigurni u to.”

Slična je situacija i sa koronavirusom. Bild je na početku pandemije stao na stranu desničarskih grupa, protiv Angele Merkel, ali kada je ona uspela da uspostavi ravnotežu i sistem (delimične) odbrane od virusa, Bild se preusmerio ka Kini.

U aprilu je Rajhelt objavio otvoreno pismo.

“Isključili ste sve veb-sajtove i zatvorili sve novine koje su vas kritikovale, ali ne i tezge na kojima se prodaje supa od šišmiša”, napisao je on i zatražio 149 milijardi dolara odštete od Pekinga.

Ta spremnost da se bavi geopolitikom, kažu nemački analitičari, čini Bild mnogo opasnijim nego ranije.

Naravno, ni domaći teren nije zapostavljen u jeku koronavirusa.

Nakon što je Bildu propalo uvlačenje u sukob uobičajenih žrtvenih jaganjaca, usmerili su se ka vodećem nemačkom virologu, prateći rast nezadovoljstva građana zbog zatvorenih škola i prodavnica.

Jedan od novinara ovog nemačkog lista poslao je zahtev virologu Dorstenu da odgovori na navodne kritike svojih kolega, a on je objavio mejl na Tviteru i napisao da ima “neke pametnije stvari da uradi”.

Zbog toga je širom Nemačke viralan postao hešteg: #Ichhabebessereszutun.

****

Špringerova zgrada u glavnom gradu Nemačke džinovska je staklena građevina koja se nadvija nad obližnjim restoranima i ambasadama. A samo nekoliko ulica iznad, uz bok sedištu Taza, stoji džinovska skulptura penisa i mural bivšeg urednika Bilda Kaja Dikmana, koji su otkriveni 2009. godine. To je posledica dugogodišnjeg sukoba koji je započeo 2002. kada je Dikman tužio Taz zbog članka kojim su tvrdili da je urednik Bilda bio podvrgnut operaciji uvećanja penisa u Majamiju.

Sadašnji glavni urednik Bilda ima drugačije probleme sa “golotinjom”.

U njegovoj kancelariji nalaze se Kenedijeva fotografija, Reganova biografija, šlem iz rata u Siriji, kopija Fajnenšel tajmsa, a on kolegi iz Gardijana dodaje upaljač sa slikom nage žene uz reči: “Ako si posumnjao da sam pravi urednik tabloida”.

On priznaje da je Bild smanjio objavljivanje slika nagih žena samo zbog toga što je sa koleginicama, kojih je sve više, teško vršiti svakodnevno rangiranje slika.

U takvom ambijentu, Rajhelt novinara iz Velike Britanije vodi na dnevni sastanak uredništva.

U konferencijskoj sobi oko dugog stola sedi 12 ljudi, a pred njima se pruža pogled na Berlin.

“Šta imamo”, upita Rajhelt.

Na velikom ekranu se pojavila slika Ursule fon der Lajen, a jedna od prisutnih žena zatražila je malo više vedrine na slici predsednice Evropske komisije.

“Šta se ovde događa”, zapitao se Rajhelt gledajući fotografiju muzičara koji nosi lederhozen.

“To je folk pevač Andreas G…, on će u Minhenu dobiti nagradu Karl Valentin”, usledio je odgovor.

“Šta on ovo radi na fotografiji”, pitao je glavni urednik.

“Izobličio je telo u obliku svastike…”

“Ne vidim ja to baš tako”, rekao je Rajhelt. “Zar to nije mogao biti samo onaj egipatski ples?”

“Da, sve je pomalo nejasno…”

“U redu, reći ćemo samo da ga neki tumače kao svastiku. Imamo li nešto iz crne hronike”, upitao je glavni urednik mirno žvaćući čokoladu.

“Imamo pedijatra pedofila koji je seksualno zlostavljao mlade dečake od 15 godina…”, usledio je odgovor.

“Kakva je presuda tom doktoru?”

“Sudija mu je dao doživotnu robiju…”

“Lepo, sjajan sudija. Mogu li da vidim njegovu fotografiju”, upitao je Rajhelt i na ekranu je zasjala slika čoveka po imenu Roland Kristijani. “Kakvo sjajno lice! Izgleda kao profesor, hajde da damo naslov.”

“Možda – Sudija zauvek zaključao pedijatra”, bio je jedan od predloga.

“Sviđa mi se to.”

…….

Sledeća godina je sasvim sigurno poslednja za Angelu Merkel na mestu kancelarke, a odbila je i sekretarsko mesto u CDU. Kada je trajala trka za njenog naslednika, Rajhelt je kao svog favorita istakao Fridriha Merca. Istovremeno, taj milioner nije dobio povlašćen status u Bildu.

“Da li sam želeo da Merc zameni Merkelovu? Verovatno. Da li smo oklevali da ga uništimo? Ne. Bildov intervju sa njim je nepovratno oštetio njegovu kampanju. Moć uništavanja je Bildovo najjače oružje i ne bih ga žrtvovao ni za šta – čak ni za svoje političke preferencije”, objasnio je Rajhelt kolegi iz Gardijana.

Kada su se oni poslednji put sreli, u kancelariji glavnog urednika Bilda prošlog leta, Rajhelt je želeo da govore o njegovim neprijateljima i pričao je o tome kako Putin pokušava da oslabi Nemačku jer živi u “zemlji sranja” i zna da je od svoje države napravio “govno”.

Baš tada je u kancelariju uleteo jedan od novinara.

“Pih je mrtav”, rekao je novinar, misleći na porodičnog vlasnika Poršea, Ferdinanda.

“Pih? Zaista? Kako”, bio je znatiželjan Rajhelt.

“U piceriji, izgleda da je doživeo srčani udar…”

“U piceriji? Pa to je sjajno. Možemo li dobiti potvrdu? Zovite Gerharda Šredera…”

Posle nekoliko trenutaka saznali su da Pih nije preminuo u piceriji, a pomalo razočarani Rajhelt nastavio je svoju priču.

Govorio je o tome da se na takve spoljne neprijatelje, poput Putina i Asada, nadovezuju Nemci koji “predstavljaju nastavak tih snaga koje žele da unište nemačku automobilsku industriju, da zaustave ekonomski razvoj i spreče aktivnosti Nemačke u svetu”.

“Niko u Nemačkoj ko ima moć ne zna da je koristi, ili još gore – ne želi da je koristi”, rekao je tada Rajhelt.

“A šta je sa Bildom”, upitao ga je Mini.

“Sa Bildom”, nasmejao se, “sa Bildom je potpuno suprotno.”