“Čuvajte mi Srbiju. A kakva je – i ne morate”: Sećanja na Slavišu Lekića i jedno lepše vreme srpskog novinarstva

(BETAPHOTO/MILOS MISKOV/MO)

Služio JNA: više u Sarajevu nego u kaznenoj jedinici u Ustikolini. Razveden. Imam ćerku, ona je moj kosmos; i oca, on je moj časni uzor. Amigo se zove mops koji me čuva kad nije kod prijateljica koje me vole, skoro kao njega. Imam visok pritisak, manjak glasnih žica i ostatke štitne žlezde. Nemam stan. U podstanarske kvadrate, koje menjam češće nego ovdašnji medijski serkl principe, redovno preseljavam nekoliko stotina knjiga, sto, radnu stolicu (uspomenu na Status, koji sam izdavao i uređivao ravno deset godina) i dve ogromne biljke. I košulje – moja garderoba su košulje, poneki prsluk, i tu i tamo još ponešto od odeće.

Ovo je bila poslednja “autobiografija” koju je Slaviša Lekić napisao u Danasu, onako “lekićevski”. I to je bila čuvena Slavišina autoironija koju smo voleli, ta laka rečenica, taj stil tipičan za Slavišu koji smo uvek nevešto hteli da dostignemo.

To je i sličica kako izgleda život jednog od najvećih srpskih reportera i kolumnista: podstanar sa stotinama knjiga, desetak košulja, dve biljke koje seli iz stana u stan. I zdravstvenim “suvenirima” novinarskog života u Srbiji, onakvog kakav je bio Slavišin: buran i fajterski u svim režimskim pojavnim oblicima – od Miloševića, kada je pregažen u stampedu policije na demonstracijama zbog otimanja Studija B i kada su ga ono jednom prigodom napali telohranitelji Zorana Lilića, tadašnjeg predsednika SRJ. 

Tada je napisao da “Lilića zovu čovek od gume, ali ne zato jer je bio direktor fabrike guma Rekord u Rakovici”. Posle ih je, te telohranitelje, samoorganizovano Slavišino kafansko društvo izbacilo iz kafea “Rapsodija”, jer Slaviša nikada nije bio okružen telohraniteljima, uvek samo prijateljima.

Ili kada je ono usred Hrtkovaca, gde je stigao da pravi reportažu o šešeljoidima koji iseljavanju meštane Hrvate, saznao da Šešelj upravo drži miting u obližnjoj sali, ušao unutra i pred cenjenim radikalskim skupom uzviknuo: “Smrt fašizmu – sloboda narodu!”

Posle su se Borbinim automobilom u punoj brzini evakuisali iz Hrtkovaca, dok ih je jurio cenjeni radikalski skup. 

Ili kada su ga pre neku godinu Vučićevi kerberi ocrnjivali na Pinku usred famoznog državnog udara, kada mu je “samsung” trokirao usred brda poruka. Jedna je bila od novinarke Tanje Tagirov, supruge Miše Vasića, koja mu je javila: “Slušaj, Miša i ja imamo jednu sobu ovdje. I ležaj. Za duvan i hranu, toliko će se nać. Ako se misliš sklanjat, evo ti sigurne kuće!”

Svi smo mu pisali da zove ako šta treba, nudili mu jatački da se skloni. Slaviša, inače prilično staložen kada je gungula, primetio je i sam u osmom satu državnog udara koji se direktno prenosio na Pinku, da se priča otela kontroli – ukucao je, kako je posle priznao da mu se činilo, poslednji tvit u životu: “Čuvajte mi Srbiju. A kakva je – i ne morate, boli me kurac! Ćaos!”, izvadio karticu iz mobilnog, zamenio je pripejd brojem kupljenim na kiosku i – nestao negde.

Nestao je negde i pre koju godinu. Živeo je, posle sam saznao, kraj sremske strane Save, uz reku, sa one svoje dve biljke, knjigama i košuljama. I Amigom, mopsom, koga je 2014. godine doveo iz jednog malog odgajališta u selu Arapovac, nadomak Lazarevca.

Pre toga Slaviša je dobio dve važne bitke. O tome je pričao na svoj način: “Sredinom 2013. slučajno sam otkrio da je, bez da je ikog pitao, zloćudni ljuskar naselio deo mog grla. Verovatno je podstanar na desnoj glasnoj žici postao i ranije, ne znam, ali tad je detektovan i ‘tretiran’! To je označilo i kraj mog četiridecenijskog druženja sa nikotinom. Posle alkohola, sa kojim sam tad već više godina bio u zavadi; i žena koje sam odavno prestao da ganjam ili je bilo obrnuto, ko će ga znati; od svih ovozemaljskih slatkih stvari meni je još ostalo druženje sa – slatkišima. Depresivan, podgojen i prejeden besom, postao sam i fizički težak i sebi i okruženju. Dr Dušan Bjelić sa VMA, koji me je operisao, ljubitelj dugih šetnji, prepisao mi je druženje sa prirodom.”

Dugo je šetao, i kako je pričao, počeo da otkriva okolinu, toponime, ljude koje je redovno sretao, penzionere, rekreativce, kučkare…

Znao je da pobeđuje kada bi sve već bilo otpisano.

Pre mesec dana poslednji put sam razmenio poruku sa Slavišom Lekićem.

– Ne brini, j…. mu kevu i treći put! – mislio je na podmuklu bolest, optimističan kakav je vazda bio, ubeđen kao i uvek da se sve može pobediti, podmukle bolesti, podmukli režimi, podmukle budale s kojima je ratovao celog života.

Postao sam novinar sasvim slučajno, ne svojom voljom, a jedan od razloga bio je i Slaviša Lekić. Imam dokaz da sam ovo izjavio još pre 15 godina. Čitao sam kao klinac manijakalno sve novine i uvek sam sanjao da jednog dana pišem kao taj neki Slaviša. Imao je stil i rečenicu koja vas je uvek vukla da mu čitate tekstove po nekoliko puta i slažete ih u arhivu, bilo da je pisao reportaže, bilo kolumne. I onda sam ga upoznao kao student pozorišne i radio produkcije.

List Vreme je 1994. godine organizovao tromesečnu školu novinarstva u kojoj sam prvo natrčao na Slavišu Lekića – on je bio mentor, ja polaznik.

– Mi smo vaši mentoli! – rekao se Slaviša na prvom času, pa nas posle odveo u kafanu “Mlava”. I ti trenuci su nam se najviše svideli od svih novinarskih časova gde su nas podučavali o onih pet W.

Svi veliki novinari su voleli kafanu. Tirnanić je jednom prilikom, kaže legenda, kada je postao glavni urednik “TV revije”, došao u redakciju, pitao ih koliki im je tiraž, oni rekli 300.000, on pozdravio redakciju i poručio: “Samo tako nastavite, ja sam dole u Šumatovcu, ako nešto treba.” Legenda kaže da posle nije mnogo svraćao u redakciju, jer zadatak urednika nije da novinare steže i visi im nad glavom po ceo dan, već da im omogući da se slobodno bave svojim poslom, odbrani ih tamo gde treba, malo ih usmeri kad zalutaju… Takav je bio i Slaviša, redak novinar “tirnanićevskog” tipa, a mi smo hteli da postanemo novinari “lekićevskog” tipa.

Kafane su se u Beogradu razlikovale po tome da li u njima sedi Slaviša jer je to garantovalo da oko Slaviše sede svi koji su voleli kafanu sa Slavišom za stolom i te celodnevne priče. Iz “Svetog Đorđa”, kafea na uglu Kondine, sećam se, uzbunili smo pola novinarskog Beograda kada su inspektori upali u redakciju Reportera. Slaviša je bio pravi novinar, onaj koji je vreme manje provodio u redakciji, više u kafani, jer je kafana bila preteča interneta: tamo si saznavao razne stvari bez Gugla. Jedino on nije imao sto u redakciji Borbe, zato je kancelariju prebacio u kafe “Rapsodija”, dve zgrade pored.

Voleli smo da sedimo sa Slavišom jer je tu u svakim vremenima bilo veselo, šta god se dešavalo napolju – od demonstracija, atentata, rata do retkih pobeda onih “naših”. I uvek je tu bio neki štos, neki šarm, kao ono kada je Slavišino društvo još odavno smislilo test za odlazak iz kafane, ženi na oči. Test se sastojao u pravilnom izgovaranju imena fudbalera Zvezde Dragana Kanatlarovskog. Tek kada položiš test, bio si spreman da kreneš. Posle, kako su ljudi sve tečnije uvežbavali izgovor, smislili su nov izazov: Ajd ti izgovori – “Kanatlarovski, sa ženom Kanatlarovskom i decom Kanatlarovčićima, popeo se na vrh Popokatepetla!” 

Znao je da sedne u baštu kafane “Smederevo”, kod redakcije Statusa u Zmaj Jovinoj, i ako dugo nema konobara, zvao bi kafanu sa svog mobilnog na njihov fiksni: “Halo, dobar dan, je l’ vam radi bašta?”

– Radi! – odgovarao je dežurni na šanku.

– Pa što ne pošaljete onda nekog konobara?! – bio je čuveni Slavišin štos.

Kafane su propadale kada bi Slaviša rešio da promeni lokal. Ne zbog kafana, nego zbog Slavišine harizme koja je pozivala na sabornost oko stola, oko drugarstva.

Onda je jednog dana, još odavno, rešio da batali kafanu kada se rodila Milica. Ali ga je svaka tabloidna šuša još deceniju i duže pozivala da najblaže rečeno – “smanji piće”. Iako je on karakterno cevčio flaširanu vodu. I to je bila jedna od Slavišinih veličina.

Prgavi apostol žurnalistike, gadio se baš tih upropastitelja novinarstva, tabloida, s kojima je ratovao do poslednjih dana opisujući njihovog prosečnog glavnog urednika ovako: “Kad nonšalantno ušeta u redakciju, on okači mozak o čiviluk, priklješti na stolici sopstvena jaja, uzme mobilni u ruke, klikne na aplikaciju WhatsApp i onda iz pristiglih poruka opušteno prepiše teme za naslovnu stranu sutrašnjeg broja.”

Užasno mu je sve to išlo na živce: kao državni neprijatelj među top 10 državnih neprijatelja, spreman za tabloidni katran i perje, bio je uvek u nemilosti čak i one svoje strane: naše dve knjige promovisali smo po nekim kafanama u Beloj Crkvi (banatskoj) jer niko nije hteo da iznajmi salu. Jednom smo Lekić, Škoro & ja napravili valjda najposećeniju promociju neke knjige u istoriji Novog Sada – ljudi su visili sa stepeništa Kulturnog centra “Fabrika”. Slaviša, iako je zbog operacije bio promukao, nije odustajao da ide među ljude, mada duboki individualac, soler, najsrećniji, kao i svaki novinski pisac, kad sam sedi pred tastaturom i “čuka” u dedlajnu.

Znao je da javi u redakciju: Pišem i kasnim – kakav pleonazam!

I onda je otišao. Već mesec dana nije ništa tvitovao. Ali znam šta bi napisao da je mogao. Isto ono: “Čuvajte mi Srbiju. A kakva je – i ne morate, boli me kurac! Ćaos!”

Tekst objavljen u aktuelnom broju Nedeljnika koji je u prodaji od 18. novembra

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime