Grčka je bila prva zemlja u EU koja je dala mandat populistima da je izvuku iz krize, srede birokratiju i finansije. Kako stvari stoje, u stilu čuvene maksime Đuzepea Tomazija di Lampeduze „Ako želimo sve da ostane isto, mora sve da se promeni“, Grci će biti prvi koji će restaurirati „Ancien regime“, i to u nedelju sa Novom demokratijom i Kinalom (naslednicima Pasoka). Posle Karamanlisa, Papandreua, Samarasa i epizode za Aleksisom Ciprasom i Sirizom, izgleda da grčki točak istorije ponovo staje na jednog Micotakisa, Kirijakosa Micotakisa.
Cipras je Sirizu, partiju radikalne levice sa jakim prizvukom evroskepticizma, transformisao u stranku gotovo klasične evropske socijaldemokratije. Od pokreta protesta, Siriza je postala „mainstream“ stranka, svodeći naslednike Pasoka i druge partije levice i centra na marginalne aktere političke pozornice. Cipras je od političara buntovnika izrastao u ozbiljnog evropskog lidera i državnika, sposobnog i hrabrog da donosi i najteže odluke. Grčki premijer je postao otelotvorenje definicije američkog teologa Džejmsa Frimana Klarka: „Političar misli na sledeće izbore, državnik na sledeće generacije. Političar misli na uspeh svoje partije, a državnik svoje zemlje.“
Cipras je spasao Grčku od bankrota, postavio je na noge i rešio višedecenijski spor sa Skopljem. To neće biti dovoljno da zadrži fotelju predsednika vlade. Ni Čerčil nije uspeo da ostane u Dauning stritu 1945. godine iako je sačuvao Veliku Britaniju i pobedio nacističku Nemačku u Drugom svetskom ratu. Odluke birača su često proizvod emotivnog a ne racionalnog opredeljenja. Deo Grka ne može da oprosti izdaju Ciprasa, odnosno izvornih ideja Sirize, a za deo će ostati „maskirani komunista“. Lider Sirize se suočio sa poslovičnim usudom levičarskih partija: razlika između onoga što levica želi da uradi i onoga što može da sprovede. Cipras nije želeo da ostane upamćen po onome što je hteo da uradi, nego po onome što je uradio.
Odlazeći grčki predsednik vlade poznaje veoma dobro italijansku istoriju i zna napamet maksimu nekadašnjeg lidera Italijanske socijalističke partije Pjetra Nenija upućenu „prijateljima“ komunistima: „Kada se takmičiš u disciplini ko je čistiji, naći ćeš uvek nekoga ko će da te počisti.“ Zato je Cipras „počistio“ čistunce u svojoj stranci, žrtvovao pridev „čistog“ i uprljao ruke kompromisima da bi spasao Grčku. Suočen sa posledicama izlaska Atine iz evrozone, Cipras nije sebi mogao da dozvoli luksuz populističkih avanturista koji su za par aplauza, zarobljeni u vlastitim zabludama i egocentričnoj maniji sposobni da gurnu zemlju u haos.
Sudbina se poigrala sa Ciprasom i Micotakisom. Konstantinos Micotakis — oni sa boljim sećanjem će se setiti da je Slobodan Milošević nudio upravo Micotakisu konfederaciju sa Grčkom — bio je primoran da napusti premijerski položaj 1993. godine jer su ga desno krilo njegove partije i Pasok optuživali da je previše mek prema Skoplju i da povlađuje Sjedinjenim Američkim Državama oko bivše jugoslovenske republike, uključujući i spor oko imena. Dve i po decenije kasnije, njegov sin Kirijakos će najverovatnije doći na vlast zahvaljujući Ciprasovom kompromisu oko imena naših južnih komšija.
Drugim rečima, Cipras će pasti na istoj prepreci kao stariji Micotakis. Ciprasa i Micotakisa oca vezuje i činjenica da je Konstantinos upozoravao javno svoje naslednike, tokom poslednje decenije prethodnog veka, da će se Grčka suočiti sa teškom krizom ako ne sprovede reforme koje je on započeo u ključnim sektorima: od birokratskog aparata i finansija do privatizacije i liberalizacije. Micotakis i Cipras pripadaju antipodovima. Kirijakosov otac bio je liberal, proamerički nastrojen, dok je Cipras socijalista sa dozom antiamerikanizma koji sme sebi da dozvoli odgovorni grčki političar, imajući u vidu geostrateški položaj svoje zemlje. Zajednička tačka je da su i jedan i drugi „sređivali“ haos koji su ostavili Papandreuovi, otac Andreas i sin Jorgos.
Kirijakos Micotakis je skinuo sako, razvezao kravatu, otkopčao par dugmadi na košulji, zavrnuo rukave i na kraju je precrtao i svoje teško prezime, tražeći od svojih glasača, simpatizera i medija da ga zovu Kirijakos. Pedesetjednogodišnji grčki političar ne bi mogao da stigne na čelo Nove demokratije (ND) da se ne preziva Micotakis, ali isto tako ne bi imao mnogo šansi da pobedi na predstojećim parlamentarnim izborima da se nije distancirao od svog prezimena i prikazao sebe kao „novog“. U politici „novo“ i „promene“ uvek pale.
U Grčkoj, od kad je sveta i veka, sinovi idu stopama svojih očeva. Sinovi lekara postaju lekari, advokata advokati, profesora profesori, političara političari, čak i deca premijera postaju premijeri, kao i unuci. Dovoljno je pogledati listu grčkih lidera od oca moderne Grčke i zagovornika „Megali ideje“ Elefteriosa Venizelosa, preko Papandreua, Karamanlisa i Micotakisa. Štaviše, Kirijakos je izdanak familije Venizelos-Micotakis i Elefterios mu je čukundeda.
Jedan od najpoznatijih živih grčkih pisaca Petros Makaris je prokomentarisao nove trendove u grčkom društvu rečenicom da u Grčkoj, zbog promene stila života i krize, sinovi i kćerke su mnogo nezavisniji u odnosu na svoje opresivne familije, i deca advokata više ne postaju po automatizmu advokati a deca lekara doktori, međutim to ne važi za potomke političara. Kirijakos je godinama govorio da se neće baviti politikom, iako je čitava njegova biografija bila savršena lansirna rampa za političku karijeru: mladi Micotakis, kao i svi naslednici „aristokratskih“ familija, pohađao je najbolje škole, diplomirao je na Harvardu i Stanfordu, radio u prestižnim multinacionalnim kompanijama da bi se onda vratio u Grčku.
Predodređena da nastavi liniju premijera familije Venizelos-Micotakis bila je Dora Bakojanis, bivša gradonačelnica Atine, iz perioda kada je grčka prestonica bila centar sveta organizujući Olimpijske igre 2004. godine. Bakojanisova je bila i šef diplomatije u Karamanlisovoj vladi. Kirijakos je iznenadio sve, uključujući i svoju sestru, kada se kandidovao za lidera partije pre tri godine. Micotakis je bukvalno vodio kampanju od vrata do vrata da bi stao na čelo Nove demokratije. Prešpartao je celu zemlju, uključujući i sela u najvećim zabitima s ciljem da osvoji sva krila ND koja idu od centra do nacionalističke desnice.
Patriotski rečnik i dobro poznati slogani Micotakisa juniora koji kipe od ljubavi prema otadžbini logična su posledica globalizacije i prodaje nacionalnih brendova multinacionalnim kompanijama ili kineskim državnim kolosima, geostrateškog položaja koji Grčku čini sve važnijom u optici NATO-a (imajući u vidu da je Turska sve više članica NATO-a samo na papiru, Amerikanci su praktično ispraznili vojnu bazu u Indžirliku i premestili dobar deo senzibilne opreme i uređaja u tri baze na grčkoj teritoriji) i zemljom tranzita armije migranata koji dolaze iz Azije i Afrike. U takvoj konstelaciji nije iznenađenje da ni srednja klasa nije imuna na „patriotske“ pozive tipa „Grčka Grcima“ i „Prvo Grci“.
Sva istraživanja javnog mnjenja su saglasna da je prednost ND u odnosu na Sirizu između sedam i deset odsto glasova. Razlika je u tome što ankete daju ND u rasponu od 32 do 39 odsto, dok se Sirizi daje od 24 do 31 odsto glasova. Sve ostale partije su daleko od dvocifrenog rezultata. U svakom slučaju u parlament bi trebalo sigurno da uđu Kinal (Pokret za promene, bivši Pasok), Varufakisov DiEM25, KKE (komunisti), dok će na ivici cenzusa od tri odsto biti neonacisti iz Zlatne zore i novi nacionalpopulistički pokret Grčko rešenje. Reč je o pokretu Kirijakosa Velopulosa koji je uspeo da osvoji jedno mesto na izborima za EP sa 4,18 odsto glasova.
Velopulos se bavi tzv. teleprodajom a notorijetet je stekao prodajom pisama koje je potpisao Isus Hristos, sveća sa Svete Gore koje leče rak i trava koje zaustavljaju Alchajmer. Ali, kako živimo u svetu „nove normalnosti“, i takvi likovi uspevaju da osvoje više od 250.000 glasova na izborima.
Grci na izborima biraju po proporcionalnom sistemu 250 poslanika, dok preostalih 50 u parlamentu sa 300 mesta dobija stranka koja osvoji najviše glasova. Da bi Nova demokratija ili Siriza osvojile apsolutnu većinu u zakonodavnom telu, neophodno je da osvoje oko 40 odsto glasova. Taj cilj se čini nedostižan i za jedne i za druge. Liderka Kinala Fofi Genimata već je stavila do znanja da za nju i njenu partiju ne bi bio nikakav problem da uđu u koaliciju sa ND ako Micotakis ne bude imao većinu da formira „jednobojnu“ vladu.
U Berlinu, Briselu i Vašingtonu bi pozdravili formiranje vlade ND i Kinala, čak je to za njih idealan scenario. Micotakis i Genimata bi mogli lako da opravdaju stvaranje „neprincipijelne“ koalicije činjenicom da je Grčkoj potrebna stabilnost ne samo zbog finansijskih problema već i iz geostrateških razloga. Sa pronalaženjem gasa u istočnom delu Mediteranskog mora, Grci su već napravili trojni savez sa prirodnim saveznicima Kiprom i Izraelom za eksploataciju nalazišta. Turska je već reagovala nervozno i nadmeno poslavši ratne brodove u ekonomsku ekskluzivnu zonu Kipra i Grčke. U međuvremenu su porasle tenzije između Atine i Ankare. Istina, odnosi Turske i Grčke nisu ni dominantna tema izborne kampanje, niti će odlučiti ishod izbora, ali bi mogli da budu savršen katalizator za stvaranje koalicione vlade ND i bivšeg Pasoka.
Određenu dozu neizvesnosti izborima u Grčkoj daje period godine u kome se održavaju: u jeku turističke sezone. Veliko je pitanje koliko će sezonskih radnika na ostrvima i u turističkim mestima moći ili hteti da se vrati u svoja prebivališta kako bi obavili građansku dužnost. Reč je o nekoliko stotina hiljada ljudi, uglavnom potencijalnih glasača ND: od njihove „građanske svesti“ zavisi da li će biti iznenađenja ili ne u nedelju veče kada se zatvore birališta.
Tagovi
