Anton Pavlovič Čehov rođen je u Taganrogu, na Azovskom moru, nedaleko od granice današnje Rusije i današnje Ukrajine. Preminuo je u banji Badenvajler, u današnjoj Nemačkoj, 15. jula 1904.

Ostavio je iza sebe velika dela, možda i najbolje kratke priče i drame koje su i dalje aktuelne; ostavio je i onaj pištolj, koji u prvom činu visi na zidu. Pištolj mora da opali, u drugom ili u trećem činu. Da neće da opali, pištolja ne bi ni bilo.

Čehovljev pištolj najsnažnije je grunuo osamdeset i više godina posle smrti pisca.

Bilo je 01:23:58, rano ujutru 26. aprila 1986. kada je reaktor broj 4 nuklearne elektrane “Vladimir Iljič Lenjin”, poznatije po imenu Černobilj, eksplodirao, bacivši u atmosferu milijarde i milijarde čestica radioaktivnog materijala.

Glavni uzrok nesreće bila je, po zvaničnim tumačenjima, nedovoljno ispitana tehnologija ovog tipa reaktora i njegova nestabilnost pri niskoj snazi reaktora, potom ljudski faktor, loše upravljanje i nedovoljno iskustvo operatera reaktora. Te večeri, kada se dogodila nesreća, predviđena je realizacija eksperimenta na reaktoru.

Ne, glavni uzrok nesreće bio je pištolj Antona Pavloviča Čehova: sve je – i nije bila potrebna serija koja je za kratko vreme postala hit, mada pomaže u tome – bukvalno je sve, od početka Hladnog rata, preko razvoja sovjetskog mirnodopskog nuklearnog programa, do sistema koji je omogućio, vodilo ka tragediji koja je mogla da uništi čovečanstvo i da zbriše život sa evropskog kontinenta.

To se nije dogodilo, uz mnogo sreće, zalaganja, truda i žrtava, ali ožiljci su ostali, da nikad ne zarastu.

Prvo zvanično saopštenje o tragediji pojavilo se u sovjetskim medijima 28. aprila. Na moskovskom radiju je vest o havariji bila na četvrtom mestu, a na kijevskom na jedanaestom. U glavnoj informativnoj emisiji “Vreme” tema Černobilja je bila 21. po redu. Generalni sekretar Komunističke partije Mihail Gorbačov snimio je televizijsko obraćanje tek nakon 18 dana.

Čini se da ovakve stvari danas ne bi mogle da budu moguće. Da se dogodi incident takvih razmera – uz poslovično “Bože sakloni” – a da vlast jedne zemlje toliko taji, ne dešava se valjda ni u Severnoj Koreji. Pre 33 godine, eto, moglo je da se desi, da Evropa i dobar deo čovečanstva budu dovedeni na sam rub opstanka, a da sovjetske vlasti o tome ne obaveste nikoga. Tek kada je radioaktivni oblak stigao do daleke Švedske, Moskva je priznala da se “akcident odigrao”, u isto vreme ne rekavši ništa konkretno.

“Pomoć je stigla onima koji su ugroženi”, završavalo se zvanično saopštenje. “Formirana je vladina komisija.”

Nakon nesreće, ukrajinski političar Vladimir Ščerbickij nazvao je Moskvu da otkaže proslavu Dana rada i prigodnu paradu u Kijevu, ali Mihail Gorbačov mu je zapretio da će “biti izbačen iz politike ako ne reši problem u tišini”.

***

Prvih dana posle havarije iz biblioteke su nestale knjige o radijaciji, o Hirošimi i Nagasakiju, čak i o rendgenu. Pronele su se glasine da je stigla naredba odozgo, kako se ne bi sejala panika. Radi našeg mira. Pojavila se i šala: da je Černobilj eksplodirao kod Papuanaca, ceo svet bi se uplašio osim samih Papuanaca. Nije bilo nikakvih medicinskih instrukcija… Nikakvih informacija…

Došli su prvi strani novinari… Prva filmska ekipa… Bili su u plastičnim kombinezonima, sa kacigama, gumenim nazuvcima, rukavicama – čak je i kamera bila u posebnoj futroli. A pratila ih je naša devojka, prevodilac. U letnjoj haljini i sandalama.

Ljudi su verovali u svaku pisanu reč, mada niko u štampi nije iznosio istinu. Nije govorio istinu. S jedne strane, krili su, a s druge – nisu sve mogli da razumeju. Od generalnog sekretara do uličnog čistača. Onda su se pojavili znaci, svi su ih pratili: dok u gradu ili selu ima golubova ili vrabaca, čovek može da živi. Pčela radi – takođe je čisto. Vozim se taksijem, taksista se čudi zašto ptice, kao da su slepe, udaraju o šoferšajbnu, ginu. Kao nenormalne… Sanjive… Nešto kao samoubistvo…

Jevgenij Aleksandrovič Brovkin, profesor Gomeljskog državnog univerziteta

***

Nije priča o Černobilju samo priča o komunizmu, mada umnogome mora da bude. Kako da neko bez ikakvih referenci i znanja dođe na mesto koje ne zaslužuje? Tako što će biti poslušni aparatčik i proći kroz porozni sistem. U oberpopularnoj seriji “Černobilj” ovo se malo dramatizuje i karikira, ali makar mi koji smo doživeli i koji i dalje živimo sa “jagnjećim brigadama” znamo kako izgleda sudariti se sa sistemom.

Direktor Brjukov je, recimo, pre transfera u elektranu “Vladimir Iljič Lenjin” radio u termoelektrani na ugalj. Glavni inženjer Fomin je takođe imao iskustva samo na konvencionalnim elektranama. Djatlov, zamenik glavnog inženjera, jeste imao iskustva, ali isključivo na nuklearnim reaktorima u podmornicama, a ne na ovako velikim sistemima.

Djatlov je posle nesreće isticao da su u uputstvima za rukovanje dizajneri reaktora “namerno” propustili da napomenu da su reaktori nestabilni na pojedinim opsezima snage, pre svega pri nižim. Pri nižoj snazi, u reaktoru se povećava koncentracija fisionih produkata, gde najznačajniju ulogu ima ksenon. Operateri nisu bili svesni osobine kontrolnih šipki, odnosno činjenice da je deo koji prvi ulazi u reaktor bio napravljen od grafita. To je dovelo do povećanja intenziteta nuklearne fisije u jezgru reaktora, tj. povećala se reaktivnost u zoni reaktora. Zato je, kada je pritisnuto dugme AZ-5, usledila eksplozija, a ne gašenje elektrane.

Zato su mladi promovisani previše brzo, davana im je odgovornost koju nisu mogli bilo čim da opravdaju, zato je Politbiro naređivao da se radi prekovremeno, da se priroda – a atomi to jesu, i oni su slobodni čak i ako žive u Sovjetskom Savezu – potčini, da se ne haje za posledice, za odmor, za rasporede, i da sve bude jeftinije nego što bi smelo da bude.

Ovo nije, kako je napisala Maša Gesen u Njujorkeru, bila skupina nekompetentnih ljudi koji su želeli da naprave zlo iz sopstvenih, sebičnih razloga.

Oni su bili naterani na to, onaj Čehovljev pištolj morao je da se pretvori u atomsku bombu.

***

Prazna četvorospratnica. Zgrada bez stanara, ali sa stvarima, nameštajem, odećom, koje više nikada niko neće moći da koristi. U takvoj zgradi mrtvog grada, pisala je Svetlana Aleksijevič, održana je pres-konferencija onih koji je trebalo da sude krivcima za nuklearnu havariju.

Suđenje se održalo u zgradi mesnog Doma kulture. Na osuđeničkoj klupi bila su šestorica: direktor nuklearne elektrane Viktor Brjuhanov, glavni inženjer Nikolaj Fomin, zamenik glavnog inženjera Anatolij Djatlov, šef smene Boris Rogožin, šef pogona reaktora Aleksandar Kovaljenko, inspektor Državnog elektronadzora SSSR Jurij Lauškin.

Mesta za publiku su prazna. Sedi samo jedan novinar. Uostalom, ovde više nema ljudi, grad je “zatvoren”, kao “zona stroge radijacijske kontrole”. Ali nisu li je iz tih razloga i izabrali za mesto suđenja – što manje svedoka, manje i buke? Nema televizije, i nema zapadnih novinara. Naravno, na osuđeničkoj klupi svi žele da vide desetak odgovornih činovnika, a među njima i Moskovljane. Odgovornost je trebalo da snosi i savremena nauka. Ali su se zaustavili na “otpravnicima”.

Presuda… Viktor Brjuhanov, Nikolaj Fomin i Anatolij Djatlov dobili su po deset godina. Druge su osudili na kraće kazne. Anatolij Djatlov i Jurij Lauškin umrli su u zatvoru, od posledica jake radijacije. Glavni inženjer Nikolaj Fomin je skrenuo pameću… Ali direktor elektrane Viktor Brjuhanov izdržao je kaznu do poslednjeg dana – svih deset godina. Na izlazu su ga dočekali rođaci i nekolicina novinara. Događaj je prošao neopaženo. Bivši direktor živi u Kijevu, radi kao običan službenik u jednoj firmi…

***

Čelnik operativne grupe za otklanjanje havarije, tadašnji predsednik vlade SSSR-a Nikolaj Riškov, ovako je opisao tu noć:

“Spremao sam se da idem na posao kada mi je telefonirao ministar energetike Anatolij Majorec i rekao da je na Černobiljskoj elektrani došlo do neke havarije, ali on ne zna detalje. Naložio sam da se sazna šta se dogodilo dok ja dođem do posla. Da budem iskren, nisam ni pomislio da je eksplodirao reaktor. I ranije je bilo havarija u elektrani: otkazivali su generatori, otkazivale su turbine – bilo je raznih situacija. I ovoga puta sam očekivao nešto slično. Nakon dva-tri sata, otprilike u 11 časova ujutro, već sam potpisao dokument o formiranju državne komisije, sa mojim pokojnim zamenikom Borisom Ščerbinom na čelu. U 15 časova je cela komisija bila na okupu u prilično solidnom sastavu: u njoj su bili naučnici i rukovodioci ministarstava. Istog dana su poleteli u Černobilj i već u subotu uveče su me izvestili šta se tamo zaista dogodilo. Njihovo mišljenje je bilo da grad Pripjat treba hitno evakuisati, s obzirom na to da je u neposrednoj blizini nuklearne elektrane, a u njemu živi 50.000 ljudi. Odobrio sam evakuaciju. Pripreme su trajale cele noći, a u nedelju 27. aprila oko 14-15 časova mi je javljeno da u Pripjatu više nema ljudi i da su ostali samo psi lutalice”, govorio je Riškov.

On tvrdi da vlasti nisu terale ljude da idu na mesto nesreće.

“Naprotiv, nismo znali kako da se odbranimo od velikog broja dobrovoljaca. Dobijao sam hiljadu molbi. Ljudi su shvatali da se dogodila tragedija i da je potrebna pomoć.”

***

Prvo su nam dali puške. Automatske. Za slučaj da nas napadnu Amerikanci… Na političkim skupovima drže nam predavanja o diverzijama zapadnih specijalnih službi, o njihovom podrivanju našeg sistema. Uveče stavljamo puške u zaseban šator. U sredinu logora. Za mesec dana naoružanje je odneseno. Nikakvih diverzija. Rendgeni… Kiriji…

Devetog maja, na Dan pobede, došao je general. Postrojili su nas, čestitali nam praznik. Jedan iz stroja se usudio da upita: “Zašto kriju od nas kolika je radijacija? Koje doze primamo?” Samo jedan se našao da to pita. Kada je general otišao, pozvao ga je komandir i dobro ga izribao. “Provokator! Paničar!” Kroz nekoliko dana videli smo neke gas-maske, ali ih niko nije koristio. Dozimetre su nam dva puta pokazali, ali ih nikom nisu davali u ruke. Jednom u tri meseca puštali su nas kući, na nekoliko dana. Uvek ista poruka: kupi votku.

***

Napuštena kuća… Zatvorena. Mače na prozoru. Pomislio sam da je keramičko. Priđoh: živo. Pojelo je sve cveće iz saksija. Muškatle. Kako se tu zavuklo? Možda su ga zaboravili?

Na vratima poruka: “Mili prolazniče, ne traži skupe stvari. Mi ih nemamo. Možeš sve da koristiš, ali ne budi maroder. Vratićemo se.” Na drugim vratima sam video raznobojni natpis: “Oprosti nam, rodni dome!” Od kuće su se opraštali kao od čoveka. Pisali su “odlazimo ujutru” ili “odlazimo uveče”, stavljali su datume, čak sate i minute. Poruke dečjim rukopisom na listovima istrgnutim iz školskih svezaka: “Nemoj da ubiješ mačku. Pacovi će sve pojesti!” Ili: “Nemoj da ubiješ našu Žuljku. Ona je dobra.” Sve sam zaboravio… Sećam se samo da sam otišao tamo, i više se ničega ne sećam.

Vojnici mobilisani u Černobilju

Prva vest se u jugoslovenskim novinama pojavila tek 30. aprila. Čekao se veliki praznik, onaj Rada, pa su novine izašle u svečarskom duhu, u trobroju. Večernje novosti od 30. aprila, 1. i 2. maja na naslovnoj strani donose tekst o “teškoj havariji u nuklearnoj elektrani u SSSR”, pod naslovom “‘A’ oblak nad Evropom”. Ipak, centralno mesto zauzima karikatura čuvenog Toša Borkovića i tekst o tome zašto se u Jugoslaviji ne radi više, s naslovom “Mrav postao – cvrčak”.

Najveća koncentracija radioaktivnosti u vazduhu u Beogradu je bila 2. maja po podne. Tog petka, beogradski vodovod prekinuo je da uzima vodu iz Save, a isključen je i dunavski (vinčanski) vodovod. Tada moćnom PKB-u naloženo je da mleko isporučuje samo od krava koje se stajski hrane. Za zeleno povrće i dalje je važila preporuka: ne upotrebljavati.

Rano ujutru, po najvećoj kiši, mnogi seljaci iz okoline Beograda nastavili su da beru zeleniš za prodaju na pijacama. Niko ih, govorili su, nije upozorio da to ne treba da rade. Tezge su bile krcate, ali se nije prodavalo ništa sem – rotkvica.

“Mučio sam se i salatu brao po najvećoj kiši, kao i ostalo povrće, i ako moram sve da bacim, šteta će biti velika”, žalio se Miroslav Milutinović, proizvođač iz Kaluđerice.

Tek tog dana Jugoslavijom su se proširila zvanična upozorenja:

“U poslednja dva dana, ako ste kupovali prolećni zeleniš – ne treba ga jesti. Za ostale dane, da se sve – salata, luk, spanać, rotkvice, dobro peru pre upotrebe. Za seljake važi upozorenje da stoku ne napajaju na otvorenom, jer je u izvore i potoke, a i nepokrivene bunare, dospela radioaktivna kišnica.”

U noći između utorka i srede, u tadašnjoj SR Sloveniji zabeležena je tri do četiri puta veća radioaktivnost od uobičajene. U sredu 30. aprila, dr Alica Bauman iz zagrebačkog Instituta za medicinu rada saopštava da su instrumenti za kontrolu zabeležili prve pojave radioaktivnog oblaka i nad Hrvatskom. U četvrtak, povećanje radijacije konstatovano je u Beogradu.

Istog dana, stručnjaci Instituta “Boris Kidrič” u Vinči saopštavaju: ujutru je zabeležena radijacija od 23,3 mikrorendgena, oko podne 19,7, po podne 18,7, a uveče je pala na 15,3.

Prvomajski praznici u Jugoslaviji prošli su u blagoj panici i potpunoj nelagodi. Proširila se vest da jod može da zaštiti od radijacije, pa su sve dežurne apoteke ostale bez njega.

“Nekontrolisano unošenje joda može dovesti do teških alergija, ili do poremećaja u radu štitaste žlezde”, upozoravali su lekari.

Saopštenja su bila prilično nemušta, iako se u Jugoslaviji tada često govorilo o prednostima i manama nuklearne energije.

Problem je bila – kiša. Ona je ta koja “spira” i donosi na zemlju radioaktivni talog, a kiša je počela da pada u noći između srede i četvrtka i bila obilna.

Ali daleko od toga da smo bili spremni. O tome je tada pričao profesor Prirodno-matematičkog fakulteta, a danas akademik – i svojevremeno sagovornik Nedeljnika – Fedor Mesinger.

“Računar Saveznog hidrometeorološkog zavoda star je 15 godina i običan je dronjak u pogledu današnje tehnike. Upravo kada se dogodila nesreća u Černobilju, taj kompjuter nije radio, pa Zavod nije bio u stanju da izračuna kako će se i kojim putem širiti radioaktivne materije”, pričao je Mesinger.

Posle prvog kišnog oblaka, rečeno je da bi bilo dobro – ne i obavezno – da se sa prazničnih trpeza izbace mladi luk, zelje, rotkvice, zelena salata. Preporučeno je i da trudnice ostanu u kućama. Oni koji se sećaju znaju da dece maltene nije bilo na ulici.

***

Poslao sam ćerku i ženu u bolnicu. Po telu su im se pojavile crne mrlje. Čas se pojave, čas nestanu. Veličine pet kopejki… A ništa ih ne boli… Pregledali su ih. Upitao sam: “Recite, kakav je rezultat?” – “Nije za vas.” – “A za koga je?”

Stavili smo je na vrata… Na vrata na kojima je ležao moj otac. Dok nisu dovezli mali sanduk… Bio je mali, kao kutija za veliku lutku. Kao kutija…

Hoću da posvedočim da je moja ćerka umrla od Černobilja. Od nas traže da ćutimo. Kao, nauka još nije dokazala, nema baze podataka. Treba čekati sto godina. Ali moj ljudski život… On je kraći… Neću dočekati. Zapišite. Makar vi zapišite: ćerka se zvala Kaća… Kaćušenjka… Umrla je sa sedam godina…

Nikolaj Fomič Kalugin, otac

***

Pre Černobilja, najveća nuklearna nesreća dogodila se 29. septembra 1957. godine. Incident se zbio u sovjetskom hemijskom kombinatu „Majak” za proizvodnju plutonijuma koji se upotrebljavao u izradi nuklearnog oružja. Zavod se nalazio u zatvorenom gradu pod šifrovanim imenom Čeljabinsk-40 (1.770 kilometara od Moskve). Uzrok nesreće bio je kvar na sistemu za hlađenje u rezervoaru sa tečnim radioaktivnim otpadom. Međunarodna agencija za nuklearnu energiju (IAEA) ocenila je Kištimsku katastrofu, kako je ta nesreća nazvana, kao treću po težini nuklearnu nesreću u istoriji, odmah posle Černobilja i Fukušime.

O tome se, ipak, zvanično ništa nije znalo, svakako ne pre Černobilja.

Tajnovitost koja je okruživala kombinat za proizvodnju plutonijuma zahtevala je da sovjetska vlast evakuiše populaciju sa kontaminiranog terena, a da ljude pritom ne obavesti o razlozima za iseljenje. Ljudi su bili primorani da se presele, a nisu imali pojma o opasnosti. Stanovnici drugih sela su nastavili da žive u svojim kućama, neobavešteni o teškim posledicama nesreće.

Sovjetske vlasti su se nadale da će Černobilj biti nešto slično.

Nije bio.

Na sve faktore nadovezala se fanatična posvećenost tajnosti koja je bila skoro obavezujuća na svim nivoima, po širini i dubini, Komunističke partije i vladajuće elite. Zvanična mantra, u koju se nije smelo sumnjati, koja se nije smela dovoditi u pitanje, bila je optimizam, tehnološki napredak, pobeda nad mrskim kapitalizmom, uz sveprisutni, prožimajući strah od poniženja, posebno javnog. Političari nisu imali znanja, a naučnici nisu imali hrabrosti da im se suprotstave, iz straha da će, u najboljem slučaju, njihove karijere pojesti mrak.

Černobilj je trebalo da bude ogledno dobro sovjetske nauke, najveća nuklearna elektrana na planeti, sa šest reaktora, sve sa Pripjatom, gradom širokih parkova, dečjih igrališta, vrhunskih škola, gradom naučnika, lekara, heroja, raja za radničku klasu, grada u kojem ste, za razliku od većine dućana u SSSR-u, mogli da kupite francuske parfeme, da večerate u azijskom ili američkom restoranu…

***

Sedamdeset godina smo gradili komunizam, sada gradimo kapitalizam. Ranije smo se kleli u Marksa, a sada se kunemo u dolar. Mi smo se izgubili u istoriji. Kada misliš o Černobilju, onda se vraćaš ovamo, u tu istu tačku: ko smo mi? Šta smo shvatili o sebi? O svom svetu? U našim vojnim muzejima, a mi ih imamo više nego muzeja umetnosti, čuvaju se stare automatske puške, bajoneti, bombe, a u dvorištima stoje tenkovi i minobacači. Učenike vode tamo na ekskurzije i pokazuju im – ovo je rat. Ovakav je rat… A rat je već nešto sasvim drugo… Dvadeset i šestog aprila hiljadu devetsto osamdeset i šeste godine preživeli smo još jedan rat. On nije završen… A mi… Ko smo mi?

Genadij Gruševoj, poslanik beloruskog parlamenta, predsednik fonda “Deci Černobilja”

***

Doslovno tog dana kada će se dogoditi havarija u Černobilju, Jugoslavija je brujala o izgradnji svojih nuklearnih elektrana.

Na dan 26. aprila 1986. zvanično je produžen rok međunarodnog konkursa za nove elektrane.

“Rok je produžen za još dva meseca na zahtev domaće mašino i elektromašino gradnje. To, međutim, neće mnogo smetati ranije usvojenim planovima da se preliminarni izbor obavi do kraja novembra ove, a konačni do kraja marta naredne godine.”

Do zadatog roka, 25. aprila 1986, ponude je dalo 13 domaćih i 11 inostranih firmi, pre svega na osnovu uslova za gradnju nuklearne elektrane “Prevlaka” kod Siska, čiji je početak gradnje planiran za prve mesece 1988. godine.

“Jasno je da se svi poslovi oko gradnje budućih elektrana obavljaju kao da uopšte nema nikakvih protivljenja novim nuklearkama, iako je poslednjih dana zatraženo da RO ‘Nuklearka u osnivanju’ u Vojvodini prekine rad, a iz Srbije stiglo upozorenje da nuklearke ne mogu da se grade tek tako, samo na osnovu stava elektroprivrede.”

Strane kompanije su konkursnu dokumentaciju te 1986. otkupljivale za 20.000 dolara, a domaće firme za ukupno 75,2 miliona tadašnjih dinara.

Nekadašnja Jugoslavija je još 1954. imala nuklearni program, a Josip Broz Tito se sa Vilijem Brantom na Brionima 1971. dogovorio o izgradnji nuklearnih centrala u Jugoslaviji. Dve godine docnije započela je izgradnja nuklearne elektrane “Krško” u Sloveniji. 

Prema planu obelodanjenom 1986, četiri nuklearke trebalo je izgraditi do kraja 20. veka, a do 2025. godine SFRJ je trebalo da dobije 23 atomske centrale, od kojih četiri u Dalju, zatim Viru, kod Kostolca, a lokacije su bile i Mladenovo i Bačka Palanka…

Polemika je postojala, ali je “nuklearni lobi”, kako se tada govorilo, uspeo da pobedi.

Onda se dogodio Černobilj.

Javno mnjenje okrenulo se gotovo preko noći, o izgradnji elektrana se pričalo sve manje i sve tiše, Sabor SR Hrvatske je odmah stavio ideju “na led”, a Skupština SFRJ je 1989. donela Zakon o zabrani izgradnje nuklearki.

“Zagonetka je i da li će zagovornici izgradnje novih nuklearnih elektrana u Jugoslaviji posle ovog najnovijeg nesrećnog slučaja nastaviti da nas ubeđuju da rizik od njih praktično ne postoji i da ih treba ređati duž Save i Dunava iz jedinog dosad dosta puta ponavljanog razloga: kad bi bile na moru, turisti bi ih se poplašili”, pisale su novine.

Poslednji put je ideja revitalizovana krajem devedesetih, i ponovo je srpska javnost uzrujana, iako bi elektrana bila na teritoriji Hrvatske, pored rečnog ostrva Tanja kod Dalja, rodnog mesta Milutina Milankovića, na području opštine Erdut. Direktor hrvatske elektroprivrede Damir Begović izjavio je još 1994. da Slovenija ima “obavezu” da sa Hrvatskom učestvuje u gradnji nuklearne elektrane u Hrvatskoj ili će “morati da da odštetu za hrvatska ulaganja u nuklearnu elektranu Krško”, napravljenu u vreme SFRJ. Ipak, i Slovenija je u međuvremenu donela odluku o moratorijumu na gradnju nuklearnih elektrana.

Drugog maja u 9.33 časova na Surčin je sleteo avion iz Kijeva. Utvrđeno je da letelica može da ostane u saobraćaju, ali putnici – uglavnom naši turisti koji su putovali po Ukrajini – odvedeni su u Vinču na pregled. Kod nekih od njih konstatovana je blaga kontaminacija odeće, bezopasna po zdravlje, mada je nekima zakazan kontrolni pregled.

Iz Crne Gore i sa Kosova i Metohije čulo se drugačije nezadovoljstvo: nijedna institucija nije raspolagala instrumentima kojima bi se mogla meriti jonizujuća zračenja u vazduhu.

Već u subotu 3. maja Černobilj je jedino o čemu se priča. “Oprez pre svega”, velikim slovima pišu Večernje novosti. “Bez razloga za paniku”, dodatno umiruju u beogradskom izdanju.

I dok su jugoslovenski mediji, kao i brojni širom kontinenta, brujali i davali preporuke, u Moskvi je i 2. maja izgledalo kao da se ništa ne dešava. Moskovska televizija je u najudarnijem političko-informativnom dnevniku “Vremja” imala ravno 0 sekundi posvećenih stanju na lokaciji havarisane atomske centrale “Lenjin”. Umesto toga, drugarice i drugovi Sovjetskog Saveza mogli su da gledaju filmsku reportažu o posetama turista iz zemalja Zapadne Evrope, i to baš u danu kada je britanska ambasada organizovala povratak svih svojih državljana u Ujedinjeno Kraljevstvo.

Sovjetski Savez sagradio je prvu nuklearku 1954. godine. Za sebe su mislili da su majstori gigantskih inženjerskih projekata. Zapadni deo velike zemlje tražio je sve više struje, a gorivo je bilo teško dopremati iz Sibira. Zato se razmišljalo, zato su se gradili kolosalni reaktori.

A ono što su sovjetski stručnjaci i aparatčici krili, što se tako dobro vidi i u seriji “Černobilj”, jugoslovenski su znali: tip reaktora na kome se dogodila havarija je nekonvencionalan i gradi se samo u Sovjetskom Savezu.

“Takvih RBMK – 1.000 (uranijum-grafito-kanalnih reaktora sa ključajućom vodom) ima osamnaestak u SSSR-u i oni se razlikuju od reaktora sa vodom pod pritiskom (VVER) koje Sovjetski Savez gradi za komercijalnu prodaju i nudi ih po svetu”, ispričao je Dušan Spasojević, rukovodilac projekta “Sigurnost nuklearnih elektrana” iz Instituta “Boris Kirdrič” u Vinči.

U SSSR-u su do Černobilja sa tipom reaktora RBMK – “reaktor boljšoj moćnosti – kanalan” – građene i elektrane u Lenjingradu, Kursku, Smolensku, Ignalinsku. Prototip RBMK izgrađen je u Obninsku 1954, a prva koja je proizvodila struju bila je u Bjelojarsku u Sibiru, snage 100 megavata.

Kako je tada objašnjavao inženjer Slavko Vrhovac, rukovodilac službe za nuklearne elektrane u Zajednici jugoslovenske elektroprivrede, reaktor tipa RBMK je suštinski različit od tipa PVR, kakav je bio “naš”, u Krškom.

Reaktor RBMK smešten je u industrijski građenoj zgradi, a ne u zaštitnoj kupoli. U Krškom je reaktor smešten u čeličnu posudu čiji su zidovi debeli 13 centimetara, dok je zaštita u Černobiljskoj tanja. Reaktorsko jezgro kod RBMK je sačinjeno od grafitnih blokova koji služe kao moderator neutrona.

Inače, dimenzije reaktora su visina sedam, a prečnik 11,8 metara. U grafitnom jezgru smeštena su 1.693 gorivna elementa.

***

Evo, ovde su medicinski kartoni… Svaki dan ih uzimam u ruke. Čitam…

Anja Budaj – rođena 1985. – 380 rema.

Vitja Grinkevič – rođen 1986. – 785 rema.

Nastja Šablovska – rođena 1986. – 570 rema.

Aljoša Plenjin – rođen 1985. – 570 rema.

Andrej Kotčenko – rođen 1987. – 450 rema.

Jedna mama dovela danas na prijem devojčicu.

– Šta te boli?

– Sve me boli, kao moju baku – srce, leđa, vrti mi se u glavi.

Od detinjstva znaju za reč “alopecija”, zato što mnogi ćelave. Ostaju bez kose. Nemaju obrve, nemaju trepavice. Na to su se svi navikli. Ali u našem selu ima samo osnovna škola, u peti razred ih voze autobusom po deset kilometara. A oni plaču, neće da idu. Tamo će im se deca smejati.

Arkadij Pavlovič Bogdankevič, seoski bolničar

***

Četvrtog maja beogradske Novosti ponovo umiruju: “Radijacija opada, preventiva važi”. Na naslovnoj strani prostor je zavredela i najava da će u 15 časova i pet minuta čitava Jugoslavija za trenutak stati i setiti se Josipa Broza Tita.

Reakcija stručne javnosti bila je brza: već 4. maja beogradski Zavod za zaštitu zdravlja kategorički je poručio “Ne graditi nuklearke!”.

“Beograd će, okružen Dunavom u čijem je slivu najviše N-elektrana u Evropi i Savom u čijom se slivu planira najviše domaćih nuklearnih postrojenja, postati ekološki stalno ugrožen. I po prirodnoj radioaktivnosti Beograd sa okolinom je u svetskom proseku”, isticali su lekari.

A da su Srbi bili i ostali Srbi, govorila je i reportaža objavljena 5. maja na beogradskoj rubrici.

“Poneki sugrađani kao da mnogo ne haju za upozorenja stručnjaka o ‘čuvanju’ od povećane radioaktivnosti. Zbog gotovo letnje temperature, juče su se mnogi baškarili na obalama Savskog jezera, a poneko je u vodu i ulazio.”

I dalje važe mere predostrožnosti: rublje može da se suši na otvorenom, ali ne sme da pokisne. Ekskurzije na more su dozvoljene i čak preporučene, ali treba izbegavati izlete na planinu. Obuću treba stalno čistiti i po mogućstvu prati, a preporučuje se da se na ulazu u stan stavi vlažni otirač. Nutricionisti preporučuju salatu od crnog luka i sirćeta, uz napomenu da “izgleda sirotinjski, ali je zdravo”.

Istog dana u štampi čujemo za jedno ime kojeg nije bilo u seriji, ali će u narednom periodu odigrati veoma značajnu ulogu u svemu što će se događati.

“Iz ugrožene oblasti oko centrale u Černobilju evakuisano je 49.000 ljudi, a od nastradalih se u ovom trenutku ukupno 25 osoba nalazi u ozbiljnom stanju. U samom epicentru radijacija je opala sa 200 rendgena, koliko je izmerena prekjuče, na 150 rendgena. U nesreći je povređeno 197 osoba, i samo su dve osobe poginule”, ispričao je novinaru Asošijeted presa kandidat za člana Politbiroa CK KPSS i sekretar moskovske partijske organizacije.

Njegovo ime? Boris Jeljcin.

Mimo toga, u Moskvi je i dalje zid ćutanja. Toma Milinović, dopisnik Večernjih novosti iz Sovjetskog Saveza, navodi da se o uzrocima havarije i o njenim dimenzijama podrobnije ne govori u zvaničnim saopštenjima, već se akcenat stavlja samo na otklanjanje posledica.

“Ni sada se, međutim, ne govori o tačnom vremenu izbijanja havarije. Ističe se da je u pitanju hemijska, a ne nuklearna eksplozija”, dopisuje Milinović.

***

Uključim radio. Stalno nas plaše radijacijom. A mi bolje živimo otkako je radijacija. Ovoga mi krsta! Samo gledaj: pomorandže, tri vrste kobasica, na izvol’te. Kakva je radijacija? Možda su je u nekom filmu pokazali? Jeste li je vi videli? Da l’ je bela, ili kakva je? Koje je boje? Jedni kažu da je bez boje i mirisa, a drugi da je crna. Kao zemlja! Ako je bez boje, ona je kao Bog. Bog je svuda, zato ga niko ne vidi. Plaše nas! Jabuka visi na grani, i lišće, i krompir u poljima… Ja mislim da nema nikakvog Černobilja, izmislili su ga. Prevarili ljude.

Ana Petrovna Badajeva, povratnica

***

Priča o Černobilju neizostavno je povezana i sa padom komunizma, Gvozdene zavese, Berlinskog zida.

Vrhuška predvođena Gorbačovom zaklinjaće se u “Glasnost” u godinama koje su sledile, ali su ovakvu stvar, najveću moguću, hteli glasno da prećute. Poverenje prema Komunističkoj partiji svedeno je na minimum – ako je ikada i bilo ogromno, nakon svih neispunjenih obećanja – građani Ukrajine i Belorusije su još jednom osetili nemar “centra”, no ponajpre je ionako prazna kasa počela da zjapi prazna.

Teško je sabrati sve posledice Černobiljske katastrofe, pa tako i one privredne. Prema Gorbačovu, Sovjetski Savez potrošio je samo na dekontaminaciju i obuzdavanje posledica najmanje 18 milijardi rubalja (što je po tadašnjem kursu, koji je zvanično glasio 1:1, bilo 18 milijardi dolara, ili, sa inflacijom, 41,1 milijardu današnjih dolara). Sve do prošle decenije, između pet i sedam odsto svih troškova ukrajinske vlade bilo je na ovaj ili onaj način povezano sa Černobiljem. Ekonomski gubici samo u Belorusiji, zemlji najteže pogođenoj katastrofom, procenjuju se na 235 milijardi dolara.

Svetska zdravstvena organizacija i Međunarodna agencija za atomsku energiju tvrdile su početkom devedesetih da je svega 56 osoba umrlo od radijacije u Černobilju, i da će finalni broj biti oko 4.000. Ali mnogi istraživači nikada nisu prihvatili ove brojeve. Međunarodna agencija za istraživanje kancera, takođe pod okriljem Ujedinjenih nacija, iznela je broj 16.000; Ruska akademija nauka govorila je o 60.000 preminulih u Rusiji i procenjenih 140.000 u Ukrajini i Belorusiji.

***

Podudarile su se dve katastrofe: socijalna – pred očima nam se raspao Sovjetski Savez, otišlo je pod vodu gigantsko socijalističko kopno, i kosmička – Černobilj. Dve globalne eksplozije. Prva je bliža, shvatljivija. Ljudi su obuzeti svakodnevnim životom: šta kupiti, kuda otići? U šta verovati? Pod koju zastavu stati? Ili treba učiti da se živi za sebe, za svoj život? Ovo drugo nam je nepoznato, ne znamo, zato što još nikad nismo tako živeli. To preživljavaju svi, i svako. A Černobilj bi hteli da zaborave, zato što je svest pred njim kapitulirala. Katastrofa svesti. Svet naših predstava i vrednosti je eksplodirao. Da smo pobedili Černobilj, ili da smo ga do kraja razumeli, mislili bismo i pisali o njemu više. Ovako, živimo u jednom svetu, a svest u drugom. Realnost nam izmiče, klizi, ne smešta se u čoveka.

Svetlana Aleksijevič, dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2015.

***

U černobiljskom reaktoru 4 se trenutno nalazi oko 135 tona visoko radioaktivnog urana i plutonijuma. Zračenje koje dolazi iz te radioaktivne mase uzrokuje deformacije strukture metala od kojega je sarkofag izrađen. Danas radijacija 100 metara od reaktora iznosi oko 500 milirendgena na čas, što je oko 50.000 puta veća količina zračenja od “normalne”. Godine 1991. u odeljenju reaktora 2 izbio je požar. Reaktor 1 je prestao s radom u novembru 1996. godine. Reaktor broj 3 je 15. decembra 2000. godine lično isključio tadašnji predsednik Ukrajine Leonid Kučma.

Time je ova elektrana prestala da bude proizvođač električne energije.

Kroz dva meseca sam doputovala u Moskvu. Sa stanice – na groblje. Kod njega. I tamo sam, na groblju, dobila trudove. Tek što sam s njim zapodela razgovor… Pozvali su hitnu. Dala sam adresu. Porađala sam se tamo… Kod one iste Angeline Vasiljevne Guskove. Rodila sam dve nedelje pre termina.

Pokazali su mi je… devojčica… “Natašenjka”, pozvala sam je. “Tata ti je dao ime Natašenjka.” Naizgled zdravo dete. Ručice, nožice… A imala je cirozu jetre… U jetri – dvadeset i osam rendgena… Urođena srčana mana… Četiri sata kasnije rekli su mi da je devojčica umrla.

Tamo, na grobu, ne piše: Nataša Ignatenko…. Tamo je samo njegovo ime… Ona je još uvek bila bez imena. Bez ičega… Samo duša… Dušu sam tamo sahranila…

Nisam imala nikakvu volju za životom. Noću, stojim kraj prozora, gledam u nebo: “Vasenjka, šta da radim? Ne mogu da živim bez tebe.” Danju prolazim pored vrtića, stanem i stojim tako… Gledam decu, ne mogu oči da odvojim… Htela sam da izludim! Počela sam noću da molim: “Vasenjka, hoću da rodim dete. Plašim se samoće. Neću izdržati, Vasenjka!” A drugi put ga molim: “Vasenjka, meni ne treba muškarac. Za mene nema boljeg od tebe. Hoću dete.”

Imala sam dvadeset i pet godina…

Našla sam čoveka… Sve sam mu ispričala… Celu istinu: imam jednu ljubav, za ceo život. Sve sam mu otkrila… Izlazili smo, ali ga nikad nisam dovela kući, nisam mogla. Tamo je Vasja…

Rodila sam dečaka. Andrej… Andrejka… Doktori su mi rekli da neće imati jednu ruku… desnu… Tako je pokazao aparat… “Pa šta?”, mislila sam… “Naučiću ga da piše levom rukom.” A rodio se normalan… lep dečak… Već ide u školu. Sve same petice. Sad imam nekog da živim za njega, da dišem…

Bolešljiv je, kao i ja: dve nedelje u školi, dve kod kuće sa lekarima. I tako mi živimo. Plašimo se jedno za drugo. A u svakom ćošku – Vasja… Njegove slike… Noću s njim pričam i pričam… Ponekad me u snu zamoli: “Pokaži mi naše dete.” Andrjuša i ja dolazimo… A on za ruku vodi ćerku. Uvek ćerku…

Ljudmila Ignatenko,

supruga nastradalog vatrogasca Vasilija Ignatenka

***

U tekstu (italikom), uz dozvolu izdavača (Laguna), korišćeni citati iz knjige “Černobiljska molitva” Svetlane Aleksijevič, dobitnice Nobelove nagrade za književnost

1 KOMENTAR

Comments are closed.