Krajem osamdesetih u Beograd je došao sarajevski reditelj Mirza Idrizović da razgovara sa glumcima za svoj novi film „Azra“. Postojala je mogućnost da se na filmskom platnu ponovo sretnu Dušica Žegarac i Pavle Vuisić. Sa Mirzom je Dušica 1968. radila film „Ram za sliku moje drage“. Sedeli su ispred hotela „Moskva“ i pijuckajući kafu pričali o njegovom novom projektu. Rekao joj je da sutradan treba da se nađe sa Pajom i da mu je veoma stalo da ga dobije za ulogu koju mu je namenio u svom novom filmu. Kad reditelj hoće nekog glumca i zna zašto hoće baš njega, onda to postaje vrlo važna i presudna stvar. Spreman je na sve što je u njegovoj moći samo da baš on zaigra. To je vrlo često bio zalog i garancija da će film biti dobar i uspešan, a značilo je i još nešto – da reditelj zna šta hoće. Da će verovatno, ako se poklope srećne zvezde koje se zovu dobar scenario, dovoljno novca, prava podela i dobri saradnici – napraviti dobar film. I tako se Mirza sa izvesnom tremom spremao za susret sa Pajom. Dogovorili su se da se vide posle tog razgovora i utvrde detalje.

Dan kasnije, po podne, opet Dušica i Mirza sede ispred „Moskve“.

– I? Šta je bilo? Kako je prošao razgovor? Jesi li dobio Paju? – bila je nestrpljiva Dušica.

Mirza prvo ćuti, a onda s uzdahom odgovara:

– Ne.

– Zašto?

– Nije bilo teorije da ga nagovorim. Sve sam pokušao. Dobra uloga Pajo, honorar Pajo, važno mi je da baš ti igraš Pajo… Ništa nije vredelo.

Naslovna strana poklon knjige

Sedi Paja i gleda me, klima glavom, zabrunda s vremena na vreme i napravi neki vic, a meni se usta osušila od priče. Najzad, kada mu je valjda dosadilo da me sluša, poče suludu priču koja naizgled nema veze ni sa čim:

– Vidiš, Idrizoviću, ja kad ustanem ujutru, izađem ti na ovaj splav koji se ljuljuška na vodi, sednem za ovaj drveni sto i prvo gledam neće li neki som da iskoči iz vode i poželi mi dobro jutro. Onda skuvam pola litre kafe, donesem slatko i čokanjčić rakije i pričestim se. Sedim tako, sedim, splav se ljuljuška, a reka teče i pravi pljus… pljus…

– Ja ga gledam – kaže Mirza – i čekam poentu. Ne priča on meni džaba tu priču. A Paja nastavlja…

– Gucnem gutljaj kafe, zapalim cigaru, gledam vodu… kad ono som! Iskoči beštija debela kao da kaže „Mene čekaš, a?“. Nazdravim mu rakijicom i poželim dobar dan, opet gucnem kaficu i zapalim drugu cigaru.

A onda… onda me potera. Aha, tu smo! Šta sad?

– Da l’ da idem sad – mislim se – ili malo kasnije?! Malo kasnije… Otpijem još jedan gutljaj rakijice, pa kafice, povučem dim… a ono pritislo… Magla se diže sa reke, voda pravi pljus, a ja se ljuljuškam na splavu i meditiram. Onda me opet, sad ozbiljnije pritera, a ja se mislim, da l’ da idem sad, ili malo kasnije…?!

E vidiš, Idrizoviću, ceo Holivud sad da dođe da me moli da se mrdnem sa ovog splava, ne bi mu vredelo. Nemaju oni, a nemaš ni ti te pare koje mogu da mi plate ovo. Hajde, razveseli se, i da gucnemo još po jednu…

I tako se završilo to slavno Mirzino pregovaranje za još jedan film u kome Paja nije igrao.

*Odlomak iz hit knjige o Pavlu Vuisiću koja se dobija na poklon uz novi Nedeljnik

***

Nedeljnik u rođendanskom broju donosi čak dva poklona – Knjiga iz nove poklon edicije “Veliki glumci: četvorica veličanstvenih” i Njujork tajms na srpkom jeziku.

Napravi svoju kolekciju

Svi čitaoci Nedeljnika od 8. oktobra na poklon dobijaju hit knjigu o Paji Vuisiću, a potom u narednim brojevima ćete moći da čitate nepoznate priče iz života Dragana Nikolića, Bate Stojkovića, Zorana Radmilovića.

This image has an empty alt attribute; its file name is nedeljnik-glumci2-1024x685.jpg

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.