Krajem osamdesetih u Beograd je došao sarajevski reditelj Mirza Idrizović da razgovara sa glumcima za svoj novi film „Azra“. Postojala je mogućnost da se na filmskom platnu ponovo sretnu Dušica Žegarac i Pavle Vuisić. Sa Mirzom je Dušica 1968. radila film „Ram za sliku moje drage“. Sedeli su ispred hotela „Moskva“ i pijuckajući kafu pričali o njegovom novom projektu. Rekao joj je da sutradan treba da se nađe sa Pajom i da mu je veoma stalo da ga dobije za ulogu koju mu je namenio u svom novom filmu. Kad reditelj hoće nekog glumca i zna zašto hoće baš njega, onda to postaje vrlo važna i presudna stvar. Spreman je na sve što je u njegovoj moći samo da baš on zaigra. To je vrlo često bio zalog i garancija da će film biti dobar i uspešan, a značilo je i još nešto – da reditelj zna šta hoće. Da će verovatno, ako se poklope srećne zvezde koje se zovu dobar scenario, dovoljno novca, prava podela i dobri saradnici – napraviti dobar film. I tako se Mirza sa izvesnom tremom spremao za susret sa Pajom. Dogovorili su se da se vide posle tog razgovora i utvrde detalje.
Dan kasnije, po podne, opet Dušica i Mirza sede ispred „Moskve“.
– I? Šta je bilo? Kako je prošao razgovor? Jesi li dobio Paju? – bila je nestrpljiva Dušica.
Mirza prvo ćuti, a onda s uzdahom odgovara:
– Ne.
– Zašto?
– Nije bilo teorije da ga nagovorim. Sve sam pokušao. Dobra uloga Pajo, honorar Pajo, važno mi je da baš ti igraš Pajo… Ništa nije vredelo.
Sedi Paja i gleda me, klima glavom, zabrunda s vremena na vreme i napravi neki vic, a meni se usta osušila od priče. Najzad, kada mu je valjda dosadilo da me sluša, poče suludu priču koja naizgled nema veze ni sa čim:
– Vidiš, Idrizoviću, ja kad ustanem ujutru, izađem ti na ovaj splav koji se ljuljuška na vodi, sednem za ovaj drveni sto i prvo gledam neće li neki som da iskoči iz vode i poželi mi dobro jutro. Onda skuvam pola litre kafe, donesem slatko i čokanjčić rakije i pričestim se. Sedim tako, sedim, splav se ljuljuška, a reka teče i pravi pljus… pljus…
– Ja ga gledam – kaže Mirza – i čekam poentu. Ne priča on meni džaba tu priču. A Paja nastavlja…
– Gucnem gutljaj kafe, zapalim cigaru, gledam vodu… kad ono som! Iskoči beštija debela kao da kaže „Mene čekaš, a?“. Nazdravim mu rakijicom i poželim dobar dan, opet gucnem kaficu i zapalim drugu cigaru.
A onda… onda me potera. Aha, tu smo! Šta sad?
– Da l’ da idem sad – mislim se – ili malo kasnije?! Malo kasnije… Otpijem još jedan gutljaj rakijice, pa kafice, povučem dim… a ono pritislo… Magla se diže sa reke, voda pravi pljus, a ja se ljuljuškam na splavu i meditiram. Onda me opet, sad ozbiljnije pritera, a ja se mislim, da l’ da idem sad, ili malo kasnije…?!
E vidiš, Idrizoviću, ceo Holivud sad da dođe da me moli da se mrdnem sa ovog splava, ne bi mu vredelo. Nemaju oni, a nemaš ni ti te pare koje mogu da mi plate ovo. Hajde, razveseli se, i da gucnemo još po jednu…
I tako se završilo to slavno Mirzino pregovaranje za još jedan film u kome Paja nije igrao.
*Odlomak iz hit knjige o Pavlu Vuisiću koja se dobija na poklon uz novi Nedeljnik
***
Nedeljnik u rođendanskom broju donosi čak dva poklona – Knjiga iz nove poklon edicije “Veliki glumci: četvorica veličanstvenih” i Njujork tajms na srpkom jeziku.
Napravi svoju kolekciju
Svi čitaoci Nedeljnika od 8. oktobra na poklon dobijaju hit knjigu o Paji Vuisiću, a potom u narednim brojevima ćete moći da čitate nepoznate priče iz života Dragana Nikolića, Bate Stojkovića, Zorana Radmilovića.
Tagovi
