Čega je ovo “zlatno doba”?

0

Lako bi, baš lako bi bilo upasti u malodušnost, pa reći da ništa ne valja; ne podseća li nas, uostalom, svaki naslov – a naslovi su svuda – na to da je svet jedno tužno, depresivno, opasno mesto, i da postaje, pogledajte samo kakve užase čini ovaj na Istoku, pogledajte samo kako ništa ne znaju ovi na Zapadu, postaje sve gori, sve tužniji. Do pre koji mesec, mislili smo da će mračne sile makar dugo putovati do nas, a onda se sve ubrzalo, kao odbegli voz u onom filmu Andreja Končalovskog sa Džonom Vojtom (scenario je, što je za ovu temu možda potpuno nevažno, napisao jedan Srbin, Dejan Milićević).

Bivši kolumnista Njujork tajmsa Nikolas Kristof – otišao je u politiku i pokušao da se kandiduje za mesto guvernera Oregona, što mu iz proceduralnih razloga nije uspelo – redovno je pisao tekst pod naslovom „Zašto je ovo bila najbolja godina u istoriji čovečanstva“, pre nego što je pandemija i njega poremetila. I on je priznao poraz.

Možda nam nikada više neće biti ovoliko dobro. Ili nam više neće biti nikako

Ali šta ako nije tako? Čak i ako, štatijaznam, vaš tim izgubi finale Lige šampiona, što vam padne teže nego što ste i mislili da hoće, a mislili ste da nemate stomak za još jedan poraz, možda nije sve toliko grozno?

I hajde da ne govorimo uopšte o onim sistemskim, naravno najvažnijim stvarima, na koje bi Kristof skretao pažnju: najmanje je gladi, najviše pismenih, najviše struje, najviše pijaće vode, najviše higijene i najmanje zaraznih bolesti (ne računajući prokleti kovid, je li).

Postoji i mnogo svakodnevnih, prozaičnih dokaza da živimo u „zlatnom dobu“.

Baš tako se, i manimo se reinaugurisanog predsednika Srbije, zove tema na Redditu, prvoj i za mnoge poslednjoj stranici interneta. Na stotine, pa i na hiljade ljudi, odgovorilo je na pitanje „Čega je ovo zlatno doba?“, i premda ima onih zdravorazumskih, nađe se i ponešto o čemu niste razmišljali, posebno ako vas ne muče neke konkretne brige.

Recimo, jedna osoba sa posebnim potrebama posvedočila je da živimo u zlatnom dobu dostupnosti različitih alata i tehnologija koje olakšavaju svakodnevicu. Samo u poslednjih deset godina auto-industrija toliko je napredovala da se umnogostručio broj osoba sa posebnim potrebama koje mogu da upravljaju automobilom. Sve više ustanova, običnih zgrada i prevoznih sredstava ima rampe, kolica i druga pomagala su jeftinija nego ikada. Sa društvenim mrežama, pametnim mobilnim telefonima, glasovnom tehnologijom, mesendžerima i svim drugim aplikacijama, oni mogu da komuniciraju i da imaju jednako kvalitetan društveni život.

Kada smo kod onlajna, čim razgrnete hohštaplere i prevarante i naučite gde i kako da gledate, Jutjub i ostali sajtovi otvaraju bezgranično polje samoobrazovanja i samoukosti. Vaš kolumnista je ozbiljno trapav čovek, koji je mesecima izbegavao da se suoči sa dihtungom u slavini, a kamoli sa nekim ozbiljnijim kvarom; ali jednom prilikom nam se na auto-putu izduvala guma i, korak po korak, klip po klip, uspeli smo da je promenimo. Tokom lokdauna, ljudi su počeli da sviraju instrumente, da vežbaju, da se bave dekupažom ili da pričaju persijski; ni za šta od toga više ti ne trebaju skupi kursevi, čak ni oni virtuelni.

Tu je i način na koji se zabavljamo: nikada nije bilo ovoliko serija, filmova ili igara. Ranije si morao da trpiš packe ako si propustio epizodu „Nindža kornjača“ ili „Branka Kockice“, ili si zaboravio da se sinoć na televiziji davao „Indijana Džons“. Danas su svi filmovi, i stari i novi, i sve moguće serije – bolje nego ikada – uvek dostupne, uvek gledljive. Umesto diskova i kaseta razmenjujemo plej-liste na Spotifaju; ukoliko ste tvorac muzike, doslovno jednim klikom ćete okačiti svoj novi EP na sve moguće platforme. Da, ovo je i zlatno doba umetničkog izraza, od blogova i tvitova, do samizdata.

Neko je na Redditu pomenuo i da smo sada svi fotografi. Ko se ne seća aparata što su morali da se navijaju, i filmova vrlo ograničenog kapaciteta koji bi se, iz samo njima znanih razloga, osvetleli pa biste ostali bez uspomena iz Čanja ‘96, taj ne zna šta je muka.

A onda je jedan korisnik otkrio pravo blago: paleontologija! O, stvari koje znamo, veli, a koje doskora – pre samo dvadesetak godina – nismo ni mogli da pretpostavimo! Crteži dinosaurusa iz našeg detinjstva bili su u najboljem slučaju nagađanja. Danas naučnici mogu sa stopostotnom sigurnošću da nam kažu koje su boje bili triceratopsi i abelisaurusi, kako su leteli pterosaurusi, šta su jeli i kako im je izgledao dan. Lepota!

Ovo je zlatno doba hrane – i izbor, i ukus, i dostupnost – i alkohola, bilo da trošite pivo ili vino. Ako volite marihuanu ili pečurke ili hitate kod šamana na ajvasku – sve ima, sve može. Zlatno doba supstanci, dakle.

Srećni? Pardon, srećniji nego pre čitanja ovog teksta?

Polako, der. Možda nam nikada više neće biti ovoliko dobro, ili nam više neće biti nikako: ukoliko kremaljski hazjajin pritisne ono dugme, ukoliko Zapad nastavi da se pravi da se ništa ne događa, ukoliko ne rešimo problem globalnog zagrevanja, slobode govora, dostupnosti informacija, ukoliko ne odbranimo demokratiju, ukoliko dozvolimo populistima, autokratama, bahatim milijarderima i ostalim ratnohuškačima da vode glavnu reč, zlatno doba će možda postati i doba iluzija.

Ili, još gore, poslednje doba. N

***

Kolumna je originalno objavljena u aktuelnom Nedeljniku