Ćavijeva diploma đaka generacije i Krojfov amanet: Zašto je Barselona veliki klub

0
Credit line: CHRISTOPHE SIMON / AFP / Profimedia

Kako je vest da je Ćavi Ernandez novi trener Barselone jednako važna i na budimpeštanskim bulevarima i podno Sagrada familije, i među holanskim filozofima i među katalonskim pesnicima, može da objasni samo fudbal. Samo lopta ima takvu moć da ubrzava misli onih koji je teraju sporim hodom do nivoa svakodnevnog i toliko lakog, da je neuhvatljiv svima koji nisu na toj frekvenciji.

To je valjda umetnost.

“Šteta.
Lepa.
Mlada.
Pleća kao somot persijski.
I bilo je u njoj nečeg…
ženskog,
neuhvatljivog,
dalekog,
nečeg što treba hvatati noktima.”

Tako se završava pesma o Inge Barč, poema kojom je, kažu upućeni, završen život Šandora Kočiša, jednog od najboljih mađarskih fudbalera svih vremena.

Tu je pesmu sa poljskog preveo jedan mađarski pesnik, najbolji prijatelj Lasla Kubale, takođe velikog, nedosanjanog velikana mađarskih fudbalskih nada. Kubala je imao sposobnost da bude makar statista mnogih legendi i koje se njega nisu sasvim ticale. Glavna nagrada za sporedni lik. U istoriji mađarskog fudbala. U istoriji evropskih mađioničara. Samo da u Barselonu jednom nije sleteo Johan Krojf, Kubala bi ostao jedan od najvažnijih delova istorije katalonskog kluba. Konačno glavni lik, uz Maradonu, verovatno.

To dovoljno govori o tome koliko je Barselona mali veliki i veliki mali klub. Njena veličina sazdana je od ideje da je Barselona zapravo ideja i još malo više od toga jer je imala najvoljenijeg ideologa svog doba. I svih budućih doba. Jedinog mesiju koga nisu pojele sopstvene misli. A za to postoji samo jedan razlog.

Johan Krojf imao je jednog najboljeg učenika.

***

Kada je Ronald Kuman proglašen za novog trenera Barselone, u trenutku kada se klub klimao na staklenim nogama dugogodišnjih užasnih odluka, najavljen je kao njegov veliki učenik.

Kao nastavljač tradicije. Čovek koji ne samo što je držao sveti gral Krojfovog poverenja, već je Barseloni doneo i najveći trofej, prvi pehar Kupa šampiona.

Kuman je, jasne su sve paralele, usput i Holanđanin, voli napadački fudbal i nije, šta god ko mislio, loš trener.

Kada je predstavljen na stadionu Kamp Nou povelo se pitanje koje se ovih dana postavlja i u Mančesteru, makar u njegovom crvenom delu. Mada je u Mančesteru svakako odgovor i na pitanje iz ovog teksta.

Mnogi je analitičar ustao da podseti na to kako neki klubovi moraju da razbiju ogledalo u kom i dalje vide odraz prošlih vremena i kako je neophodno ukinuti “Fergusonizam” i sve druge “izme”, za sve koji se nadaju svetloj budućnosti i preokretu istorije.

To je moguće izvesti u Mančesteru, crvenom. Jer je Junajted i pre Aleksa Fergusona bio veliki klub. Jedan od dva najveća na Ostrvu i jedan od deset najvećih u Evropi. Tu je poziciju sa Fergusonom samo popravio, ali je i pre nervoznog žvakanja žvake starog Škota, imao za šta da se uhvati. Za to što nikada nije dugovao ni peni. Za to što su njegovi navijači sami posle Drugog svetskog rata podigli stadion, svojim rukama. Za Minhensku nesreću, o kojoj se i ne priča na taj način, da se ne bi izazivalo sažaljenje. Jer Junajted nije klub za sažaljenje, to je klub vitezova, evropskih prvaka, svetskih šampiona.

Barselona nema tu privilegiju. Nema za šta da se uhvati u tom smislu. Nije bilo tako velikih pobeda, nije bilo tako velikih poraza, bila je opozicija Franku i bilo je nekoliko živopisnih likova poput Lasla i Dijega da začine istoriju kluba. Jedan takav živopisan lik, po imenu Johan, dao je potpuno drugačiji identitet svemu što Barselona jeste.

Njegove kratke rečenice su više nego njegovi kratki pasovi dok je igrao fudbal učinili Barselonu Atinom za fudbalske filozofe.

To se toliko primilo da je klub fizički odbacivao sve one koji se u to nisu uklapali, pa nek su sto puta rođeni u Holandiji, pa nek su sto puta dizali pehare.

Krojfov najbolji učenik, đak generacije na fakultetu fudbalske filozofije i nastavljač “krojfizma” je Pep Gvardiola. On sedi u Mančesteru kao izuzetak koji potvrđuje pravilo o ukidanju “izama”.

Barselona je svu svoju magiju i priču o ideji, a ne klubu, oživela kada je na klupu seo čovek koji je u stanju da ne jede po 20 sati pre utakmice od uzbuđenja, koji svaki detalj želi da prouči, koji toliko preteruje u tome da nervira svakog ko nema njemu sličnu dijagnozu. Ali koji je, koliko god da nervira, jedan od najvećih trenera ikada.

Jer je Krojfovu ideologiju oživeo, održao i za razliku od svih ostalih “naslednika velikih umova” nije od nje napravio istorijsku lekciju o tome da se ni u šta ne treba zaljubiti bez razmišljanja.

Zato Kuman nije bio pravi. A kada je Gvardiola već zauzet – a i da nije, ne bi prirodno bilo da se vrati jer on je svoje odužio i krojfizmu i Barseloni i umetnosti – bilo je potrebno da njegov najbolji učenik dobije priliku.

Oni koji su i razumeli da Kuman nije pravi, nisu shvatili da najbolji Gvardiolin učenik nije pokupio stvari i otišao u Pariz. Mada u katarskim parama leži odgovor na ovo pitanje. Ili stoji, ali je toliko nizak da se od količine para ne vidi.

Najbolji učenik Pepa Gvardiole je Ćavi Ernandez.

Čovek čijim je povlačenjem Barselona izgubila više od svog identiteta nego idiotskim ulaganjima, razbacivanjem i lopovlukom. Čovek važniji od najboljeg igrača na svetu jer je bio više od igrača. Produžena ruka Pepa Gvardiole i amanet Johana Krojfa.

Postoje ti neverovatni fudbalski sudbinski trenuci koji se povezuju bolje nego stihovi najboljih pesnika sveta.

Najvažniji fudbaler Barselone na čiju je klupu Ćavi zvanično seo je plavi momak iz Holandije, za koga od malih nogu svi pišu da je ni manje ni više nego “Krojf svoje generacije”. Frenki De Jong.

Ili što bi uz rizling recitovao Kubala, u čast Kočiševu i fudbala i njegove Barselone:

“Šteta.
Lepa.
Mlada.
Pleća kao somot persijski.
I bilo je u njoj nečeg…
ženskog,
neuhvatljivog,
dalekog,
nečeg što treba hvatati noktima.”

I biće opet.