Piše Mirjana Narandžić
Kada je pre nekoliko meseci nepoznati autor ili nepoznata autorka na ulazu jedne osnovne škole u Novom Sadu umesto “đaci” napisao ili napisala “ćaci”, verovatno nije ni slutio ili slutila domete napravljene greške.
Ko je uopšte mogao da pretpostavi da će jedna takva greška ne samo dopreti do ogromnog broja ljudi već i postati deo svakodnevne komunikacije i uspostaviti se kao jedan od termina koji će (verovatno zauvek) ostati u našem jeziku kao asocijacija na simpatizere vladajuće stranke?
Ko je znao da se termin “ćaci” više neće koristiti samo kao oznaka za “studente koji žele da uče”? Ko je očekivao pripadnike vladajuće stranke u majicama na kojima piše “I ja sam ćaci”? Ko je verovao da će oni imati X i Instagram objave sa ovom porukom, ko je uopšte pomislio da će predstavnik pomenutih “studenata koji žele da uče” biti nazvan “Glavni Ćaci”?
I kako smo uopšte došli do toga?
Ukratko – društvene mreže i internet.
Jer, bez obzira na to o kojoj se temi radi – izuzetno neozbiljnoj (da ne napišem lajt), ili izuzetno ozbiljnoj (da ne napišem h), korisnici i korisnice društvenih mreža će naći način da od toga naprave “foru”. I to je potpuno legitimno i jeste jedan vid odbrambenog mehanizma za stvarnost sa kojom se suočavamo. Kako svetsku, tako i ovu našu, domaću. A naročito tu našu, domaću.
Sve nekako postaje podnošljivije uz “foru”. Neretko, kao uostalom i u “ćaci” slučaju, fora postaje pretesna za mreže, i onda nastavlja da živi i van njih. Tako “ćaci” sa zida kapije jedne osnovne škole, prelazi u onlajn svet, “pumpa se”, dobija različite oblike i korišćenja, a onda ponovo završi u oflajn svetu, i to kao termin koji se koristi da opiše ono što se trenutno dešava u Pionirskom parku i ispred Skupštine.
Ćacilend. Beli poluprazni šatori, blato, smeće, veliki broj ljudi u crnim majicama sa crnim kačketima koji izgledaju kao sve ali ne i kao studenti koji žele da uče. Pun krug.
Međutim, ovaj lapsus calami (ako je zaista lapsus, prim. aut.) nije jedino što će nastaviti da živi kada i ako studentski zahtevi budu ispunjeni. Da opet ne napišem “hivi”, dosta liče slova h i ž kada se napišu ćirilicom, skoro kao i ć i đ.
Živi i hivi. Ćaci i đaci. Ili lača mati. Mača late. Internet pamti, mnogo bolje nego čovek. A društvene mreže pamte još bolje.
Čak i kada biste nešto želeli da zaboravite, da lapsus zadržite na nivou lapsusa, da mu ukinete viralnost, sve zavisi od toga – kako će na njega reagovati korisnici i korisnice društvenih mreža.
***
A zašto biste se izjašnjavali o mestu Koralovo, pitate se?
Stiže uskoro poenta. Kada je krajem aprila dekan novosadskog Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja Patrik Drid pozvao policiju na svoje studente. Jedan od transparenata koji su se tada pojavili na ulicama bio je i “Vrati se u Koralovo”. Patrik – Koralovo. Ponovo, zahvaljujući mrežama, ovaj natpis se dosta šeruje i komentariše, a pojedini simpatizeri (i ne samo simpatizeri) u ovom transparentu vide svojih pet minuta.
To vide kao priliku da se studenti i pristalice studenata proglase za šoviniste. Mrzitelje. I sve te krupne reči koje obično koriste urednici pojedinih portala – kad ne govore istinu.
I onda imamo jedno gostovanje. Gostovanje kojim je trebalo poentirati. Zakucati. Objasniti da su studenti oni koji žele zlo.
Međutim, stvari ne idu onako kako ste očekivali.
“Ja sam pročitao vest, čini mi se na N1, neko je rekao profesoru ‘vrati se u Karlovo, je l’?”
“Koralovo.”
“Koralovo, izvinite, Koralovo.”
CEO TEKST PROČITAJTE NA SAJTU VELIKE PRIČE
BONUS VIDEO:
Tagovi
