Da li ste osećali nekakav „istorijski značaj“ Gazimestana 1989? Sada se izvlači rečenica da „ni oružane bitke nisu isključene“, kako je to izgledalo na terenu? Kako su tu atmosferu doživljavali Albanci, a kako Srbi sa Kosova?
Bio sam šef radijskog pula. Gazimestan je bio prepun. Dok je Milošević govorio, osećao se veliki nacionalni naboj. Za to vreme u gradu nije bilo žive duše, prazne ulice. I to je jasan pokazatelj kakav je bio odnos Albanaca prema tom događaju. Milošević se preko bunta kosovskih Srba, preko tih stotina ljudi koje su dovlačili u Beograd, došao i opstao na vlasti. Oni su bili njegova poluga i bili su iskorišćeni. Većina tih ljudi je smatrala da je Milošević oslobodilac.
Milošević je to iskoristio da vlada u Srbiji, kao što su radili i neki posle njega.
Da li je mogao da se spreči rat ili kada je bilo kasno kada su Albanci krenuli sa terorističkim akcijama?
U Beogradu je bio britanski ambasador Brajan Doneli. Kada je došao u Prištinu, početkom 1998. sedeli smo na Gazimestanu u kafani i on u jednom momentu kaže: „Dobro znate da imate problem samo sa jednim čovekom. Vi sa fabrike municije u Srbici vidite broj njegovih cipela.“
U tom trenutku nisam ni znao da postoji ta fabrika u Srbici, a to je inače fabrika lovačke municije.
„Završite to, nemojte da prolivate krv i odmah krenite da razgovarate sa ostalima.“
Nisam imao pojma o kome priča.
Rekao je da je bio u Irskoj, i da kad god su bila tajna ubistva, broj pripadnika IRA se udvostručavao. I rekao mi je: „Nemojte to da radite, počnite dijalog sa Albancima.“
Komentarisao sam taj razgovor sa tadašnjim načelnikom Kosovskog okruga Veljkom Odalovićem, sa kojim se družim od detinjstva. On kaže: Ma, misli na Adema Jašarija.
CEO TEKST VELIKOG INTERVJUA SA MIKIJEM MIHAJLOVIĆEM ČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA, DIGITALNO IZDANJE POTRAŽINENA NA NSTORE
