„Borba nije gotova – predajemo štafetu kolegama koji nastavljaju do Brisela“: Prvi utisci studenata biciklista po povratku iz Strazbura

Posle skoro dvonedeljne biciklističke „Ture do Strazbura“, tokom koje su želeli da evropsku javnost i institucije upoznaju sa društveno-političkom krizom u Srbiji, srpski studenti sinoć su se vratili kući. Prve utiske jutros su podelili sa gledaocima N1 – Andrea Aleksić, studentkinja Matematičkog fakulteta, Pavle Milinović, student Ekonomskog fakulteta, i Slobodan Knežević, koji ih je pratio tokom cele ture.

Andrea Aleksić priznaje da još uvek ne može da poveruje da se vratila:

„Nemam osećaj da sam se vratila kući… Ponosna sam na sve nas, valjda kad vidite ljude koji vas čekaju rasplakani, a ni ne poznaju vas.“

Dodaje da je doček bio emotivan i da je posebno ganuta što su je ljudi dočekali sa iskrenim emocijama, iako je ne poznaju lično.

Milinović kaže da je sinoć, kad je došao kući, prvo video kucu i roditelje. Kako je rekao u emisiji na N1 najemotivnije bilo mu je  kada se vratio kući, iako je tokom puta pokušavao da zadrži emocije, i da su ga upravo ljudi oko njega najviše motivisali da izdrži do kraja.

„Mamu sam video na dočeku, i braću, došla su mi oba brata. Isto nisam plakao usput, ali sinoć ne znam zašto je bilo najemotivnije, ali sam rekao neću, možda su braća tu, da me ne vide da plačem, kasnili su, nisu me videli, sad znaju. Bio je odličan doček, nismo puno ni pumpali, u duhu Velikog petka, ali je doček bio baš zbog toga možda, za toliko veliki praznik, toliko veliki broj ljudi“, kaže on.

Slobodan Knežević naglasio je važnost poruke koju su poslali:

„Kad sam se zaputio za Strazbur, moja glavna poruka je bila – idemo do kraja, za mene je to najvažnija poruka – da studenti neće odustati, da mi sa studentima nećemo odustati dok se zahtevi ne ispune, dok u Srbiji ne zaživi pravda“, kaže on.

Naveli su i da su tokom vožnje, svi su funkcionisali kao jedno, podržavali se i bili usmereni na zajednički cilj.

Na „Turu do Strazbura“ pošlo je devet devojaka, od ukupno 80 biciklista.

„Hteli su da nas podrže da mi prve ulazimo u gradove, da se vidi da i nas ima, uglavnom kad ljudi viču podršku, viču – bravo momci, ne mislim da je to namerno, da žele da nas zapostave, ali smo bile jednake u toku vožnje. Svi smo vozili, nema prilike gde da se razlikujemo“, kaže Aleksić.

Reakcije u Evropi bile su, kako su rekli, snažne – neki su bili zbunjeni prizorom tolikog broja mladih ljudi koji „pedalaju za pravdu“, dok su drugi bili iskreno oduševljeni i ganuti.

Naveli su i da su prilikom susreta sa evropskim institucijama u Strazburu prvi put osetili da ih neko sa položaja moći zaista sluša, bez omalovažavanja i umanjivanja njihovih osećanja.

Za kraj su  poručili da borba nije gotova, te simbolično predaju štafetu kolegama koji nastavljaju biciklističku trku do Brisela.

Poruka ostaje ista – „niko nije umoran“, a cilj jasan: da glas mladih dopre do onih koji odlučuju.