Bog nije zaboravio Mustafu Ibraimovića, dobri Allah nikog ne zaboravlja: Priča iz Soluna, tamo gde su naši grobovi

3
Foto M.B.

Sredinom osamdesetih godina, kad smo bili klinci, to je bila priča koju bi svakih nekoliko meseci neko ispričao. Kao, neki Nemac, ili Amerikanac, ili Šveđanin, ili Argentinac, došao je u Travnik samo zbog „Travničke hronike“. Pa, eto, onda ide čovek od Šumeća odnosno Plave vode, preko Hafizadića kuće, do Konaka, prateći mikrolokalitete iz Andrićevog romana. Nikad mi ta zavičajna legenda nije delovala zdravorazumskije i istinitije negoli kad sam pošao u Solun prvi put nakon čitanja knjige Marka Mazovera „Solun grad duhova“ s podnaslovom „Hrišćani, muslimani i Jevreji 1430–1950“. Knjiga je u originalu objavljena još 2004. godine, dok je srpski prevod objavljen dvanaest godina kasnije u izdanju Dosijea studio i Beogradske otvorene škole, u prevodu Nevene Mrđenović i sa predgovorom Slobodana G. Markovića.

ANDRIĆ U SOLUNU: Više je, međutim, razloga zašto me je susret sa Solunom nakon čitanja Mazoverove knjige podsjetio na turiste koji dolaze u Travnik nakon čitanja „Travničke hronike“. S jedne strane, to je, naravno, ta spoznaja, tako plastično i skoro telesno doživljena, koliko doživljaj nekog grada pojačava i intenzivira dobra i poetski istinita knjiga o njemu. Drugi razlog je svest o tome kako svaki ozbiljan balkanski grad, bili to Sofija, Plovdiv, Niš ili Beograd, koje u predgovoru pominje Marković, bili to Sarajevo, Novi Pazar, Bitolj, Travnik, Skadar ili Prizren, zaslužuje da se njime neko pozabavi sa strašću, znanjem i posvećenošću koje je Mazover imao pišući o Solunu. Naposletku, ali ne i najmanje važno, tu je otkriće o neverovatno andrićevskoj istoriji Soluna, samo što Solun nije imao svog Andrića, ako zapravo Mazover nije, makar u nekoj meri, i solunski Andrić. Uostalom, zar ovo ne zvuči kao čist siže neke Andrićeve priče: „Aprila 1734. godine, da uzmemo jednu tipičnu epizodu, grad je bio zakočen nasilničkim ponašanjem bosanske neregularne vojske na putu za Siriju. Kao i obično, vinarije i mehane bile su magnet za nevolje. U jednoj su ubili vlasnika, pekara i prodavca vina, Grka. Drugi su opljačkali kuću jedne muslimanke, ‘silovali je i okrutno je mučili do smrti’. Naoružani kamenjem, noževima, sabljama i revolverima, tutnjali su po ulicama u bandama od čak pedesetorice, hvatajući svakog koga sretnu. ‘Svi smo zaključani u kućama i dobro čuvani dok ne odu za Siriju’, piše venecijanski konzul. Čak je i paša ostao u svojoj palati, pošto nije imao dovoljno vojnika da održi red.“

PRVI PREVOD KAFKE: Kad sam 2002. godine prvi put bio u Solunu, na nekom književnom festivalu, Mazoverova knjiga još nije postojala. Pamtim da su nam domaćini, kao kuriozum, pričali kako je prvi Kafkin prevod na ijedan strani jezik, bio prevod na novogrčki, a zahvaljujući nekim Kafkinim fanovima iz solunske jevrejske zajednice dvadesetih godina dvadesetog veka. Volim kuriozume iz te brazde, volim da prepričavam kako je prvi prevod bilo čega što je ikada napisao Luiđi Pirandelo, objavljen početkom dvadesetog veka u tadašnjem sarajevskom časopisu „Nada“ koji je uređivao Silvije Strahimir Kranjčević. Mnogo mi se dopao Solun tada, taj najlepši spoj Balkana i Mediterana, kao neka kombinacija Splita i Skoplja, Skoplje na moru, tako mi je izgledao: starci koji sede na suncu pred brijačnicama i bistre politiku kao oni Andrićevi Višegrađani koji komentarišu ishod Prvog balkanskog rata, baš onog nakon koga Solun postaje grčki, zakrčeni bulevari, kafanice u kojima te gazda nakon što posle epskog ručka naručiš i baklavu, najviše zato što se i zove baklava, časti lubenicom, hipsterizovani kvart uz luku gde se u nekadašnjim skladištima otvaraju galerije i diskoteke. Ne znam zašto, možda i jer sam bio mlađi, ali tada me nije toliko zanimao palimpsest solunske istorije. A možda jednostavno o njemu nisam znao dovoljno?

ATATURK: Svratili smo tada, pre sedamnaest godina, do Ataturkovog muzeja, najviše zbog jednog Turčina, učesnika festivala, kome je baš bilo stalo. Znao sam, dakle, da je Atuturk rođeni Solunac, ali nisam znao za legendu da potiče od sledbenika čuvenog lažnog mesije Sabataja Cevija. Priča o Ceviju, jedna od najluđih saga ljudske istorije, na čijem rubu nastaju ključna dela bar dvoje nobelovaca – Isaka Baševisa Singera i Olge Tokarčuk – neodvojiva je od solunske jevrejske zajednice. Jer nakon što je sefardski rabin i samoproglašeni mesija Cevi primio islam (a umro je kao musliman i sahranjen je u Ulcinju), deo solunskih Jevreja je takođe primio islam, ali po mnogima neiskreno. Turci su ih zvali „donmesi“ (što znači preokrenut ćurak), a oni su sami sebe zvali „mumini“ ili „mamini“, onako kako muslimani sami sebe određuju, što je istovremeno, zbog semitske srodnosti hebrejskog i arapskog jezika hebrejska reč za vernike. Oni su predstavljali značajan segment solunskog stanovništva sve do u dvadeseti vek. Mazover piše: „Kada je u Solunu 1908. godine izbila pobuna mladoturaka, muminski profesori ekonomije, novinari, poslovni ljudi i advokati bili su među vodećim aktivistima, a u prvoj mladoturskoj vladi bila su trojica ministara mumina. Teoretičari zavere iza svega su videli mumine i čak pretpostavljali da je svaki musliman iz Soluna jedan od njih. I danas neki ljudi tvrde da je Mustafa Kemal Ataturk sigurno bio mumin (za to nema dokaza), i uništenje Osmanskog carstva i stvaranje sekularne Republike Turske vide kao njihovih ruku delo – konačnu osvetu, kaže se, Sabataja Cevija i neočekivano ispunjenje njegovih snova.“

GRAD IZ MAŠTE: Iako su rušenja i požari promenili lice Soluna do neprepoznatljivosti – kako su se žalili neki među onima koji su u ovom gradu početkom dvadesetog veka proveli detinjstvo pa se vratili decenijama kasnije – posle čitanja Mazoverove knjige čini ti se da pronalaziš i prepoznaješ sitne tragove njegove bogate sinkretičke prošlosti. Turizam je, kaže Mazover, stigao u Solun sredinom devetnaestog veka i stvorio novi grad – grad zapadnjačke mašte. Taj Solun je opevao francuski pisac Pjer Loti – onaj koga je Krleža u trenucima posebne zlobe proglašavao Andrićevim glavnim uzorom, a ponekad bi, u tim paralelama, Andrić ispadao maltene plagijator. U jednoj kafanici nedaleko od Bele kule, postariji lokalni novinar mi priča vic: Umrli Atinjanin i Solunac u istom trenutku. Obojica stižu u raj: Atinjanin je oduševljen, a Solunac se smorio: misli da je u paklu, jer ni raj nije lepši od Halkidikija. U Solunu je pred kraj osamnaestog veka bilo jedva stotinu Evropljana, dok ih je stotinjak godina kasnije bilo već desetak hiljada. To je, između ostalog, promenilo i sliku školstva u gradu. U prvu privatnu školu u celom Osmanskom carstvu upisan je i dečak, sin nižeg carinskog službenika po imenu Ali Riza, koji će se proslaviti kao Ataturk. Jedan tipičan razred francuske privatne škole u Solunu početkom dvadesetog veka izgledao je ovako: troje Francuza, jedan Grk, četvoro Jevreja, po jedan Srbin, mumin, Jermen, Turčin i Crnogorac. U gradskoj luci čuju se italijanski, francuski, španski, vlaški, ruski, latinski, arapski, albanski, bugarski, grčki i turski jezik.

MAKEDONIJA: Ako u Atini nadgornjavanja oko imena Republike (Sjeverne) Makedonije ponekom liberalu i mogu delovati apsurdno, u Solunu to skoro nikad nije tako. Početkom dvadesetog veka, grad je u središtu „makedonskog pitanja“, a okolinom haraju komite i hajduci. Godine 1901. svetske novine pišu o „slučaju gospođice Stoun“, Amerikanke otete u okolini Soluna i – po mišljenju upućenih istoričara – „prvoj američkoj žrtvi terorizma u dvadesetom veku“. U zaleđu Soluna, etnička osećanja lokalnog pravoslavnog stanovništva su vrlo fluidna i kolebaju se između bugarske, grčke, vlaške i srpske (samo)identifikacije. Neposredno uoči balkanskih ratova, turske vlasti pokušavaju da promene etničku sliku u svoju korist tako što bi u solunski kraj naseljavali bosanske muslimane koji su napuštali Bosnu i Hercegovinu nakon austrougarske okupacije i aneksije. Tokom Prvog balkanskog rata, grčka vojska je bila mnogo manje nasilna prema muslimanskim civilima u odnosu na srpsku ili bugarsku. Mazover navodi i jedan dirljiv detalj: „Kada su bosanski muslimani, koje su mladoturci nešto ranije naselili po selima u dolini, pozdravili vojsku tradicionalnim gestom potčinjavanja, nudeći joj hleb i so, problema nije bilo.“ Ipak, kad su grčke izbeglice iz Male Azije i delova Balkana koji su pripali Republici Turskoj stigle u Solun, muslimanskoj zajednici više nije bilo spasa. U zbegovima su završile i majka i sestra Mustafe Kemala Ataturka, kao i Nazim-paša, poslednji osmanski upravitelj grada. S njim je pošao i njegov jedanaestogodišnji unuk koji će kasnije postati najveći moderni turski pesnik: Nazim Hikmet. U jednoj pesmi on piše: „Rođen sam 1902 / nikad se nisam vratio u rodni grad / ne volim da se vraćam.“

FRONT I PROCES: Od početaka srpske istorije, Solun je uvek tu, nekako na njenom rubu, no tokom Prvog svetskog rata upisuje se i u njeno najdublje jezgro. Pridev „solunski“ lepi se na imenice front i proces, a reč „Solunac“ ne označava samo stanovnika ovog grada. Oktobarsko je jutro i iz svog hotela u luci krećem prema Zejtinliku. Prema Gugl mapama to je pešice udaljeno malo više od četiri kilometra; ne bi trebalo da hodam do tamo duže od četrdesetak minuta. Sa recepcije mi srdačno maše krupan dostojanstven crnac u uniformi. Prekosutra, kad se budem odjavljivao, imaće potrebu da mi kaže, na engleskom, kako imam „moćno ime“, baš tako, „powerful name“, ja ću imati potrebu da ga pitam odakle je, on će reći da je iz Liberije i da sigurno ne znam ništa o njegovoj zemlji jer niko u Evropi o njoj ništa ne zna, ja mu kažem da ne znam puno, ali da znam da je to prva afrička zemlja koja se oslobodila kolonijalne vlasti, a on se smeje onim širokim osmehom što ide do umnjaka i kaže: „Moraš da dođeš kod nas, dođi, lepo ćemo te dočekati, mi volimo ljude koji vole slobodu.“ I dva dana pre toga, međutim, dok sam se šetao prema Zejtinliku, mislio sam o antikolonijalnoj borbi. To je svetski ključ iz koga se treba čitati odjek Principovog pucnja jer su silni Senegalci koji leže gore na Zejtinliku bili znak njihovim zemljacima da, ako već znaju da se bore, da ne moraju da se bore za Francuze nego i za svoju slobodu.

GAVROŠ: Ne treba biti profesionalni etimolog da se iz imena Zejtinlika naslute ulje i masline, da se oni koji su u čitankama imali onu famoznu „Kašiku“ Antonija Isakovića prisete „zejtinjave mrlje“. Imaju na Zejtinliku svoje parcele Englezi, Francuzi, Italijani, Rusi i Srbi, i sve su i slične međusobno i različite. Ima ceo Zejtinlik nekakvu lepu i svetlu auru, bez obzira na to što je groblje, liči malo po tome na beogradsko Partizansko groblje, takva su valjda groblja vojski koje su ginule za slobodu znajući za šta ginu. Treba mi do gore ipak i sat vremena. Ne idem najkraćom rutom, zavlačim se u sporedne uličice, prolazim pored škola, pored automehaničarskih radnji, žene šire veš po balkonima. Onda izbijam na tu široku cestu koja vodi direktno prema groblju, ide uzbrdo i ima taj nepogrešivo balkanski vajb. Onda nekako iznenada dođe putokaz za sporednu cestu koja vodi na „Savezničko vojno groblje“. Ja, međutim, nastavljam pravo i tu, na glavnoj cesti, ugledam glomaznu željeznu kapiju Srpskog vojničkog groblja. Otvaram kapiju i vidim kapelu, kosturnicu i nepregledan niz sivkastih krstova. Prošao sam posle i ostalim parcelama. Francuzi takođe imaju unificirane krstove, samo što na nekima stoji slovo „S“ (oznaka za Senegalce), na nekima polumesec (za muslimane), a na nekima Davidova zvezda (Jevreji). Englezi imaju stele, često s grbovima regimenti i ponekim biblijskim citatom. Jednom Francuzu na grobu piše „Gavril Helez“, pa se setiš i Gavroša i Gavrila.

JEDNAČINA I NEPOZNATA: Ali, naravno, najviše vremena provodim na srpskom groblju. Skoro svaki krst je mali roman. „Redov Oto Prohaska, 4. puk, Prag“; pa „Vasilije T. Gavrilović iz Sarajeva“ (preziva se Gavrilović); pa „redov-dobrovoljac Ðuro Pravica, Bosna“, pa „redov Sima Mraović“ kao zagrebački pesnik, Konstantin Bogobojazni, samo je Sima, a ne Simo; pa „potporučnik Zdravko Horaček, Češka“, pa „Tripo Mustur, dobrovoljac, Boka Kotorska“, pa… U nekom trenutku pogled počne samo da klizi po imenima i prezimenima. Znaš da iza svakog stoji jedinstveno i neponovljivo ljudsko biće, ali puno je grobova, a i imaginacija i empatija imaju svoje granice, pa ti treba nešto da dokine „automatizam percepcije“. I onda ugledam krst na kome stoji ovako: „Redov Mustafa Ibraimović, Kurešnica, 1007.“ I stojim tako pred krstom, stojim i gledam, a misli se obrću kao spirala u Hičkokovoj „Vrtoglavici“. Pismo je, naravno, ćirilica i u prezimenu rahmetli Mustafe, onako kako ga je on izgovarao, nedostaje naravno slovo „H“, ono koje se ćirilicom piše kao „X“. A neispričana priča o Mustafi Ibraimoviću je kao neki metafizički „X“, neka velika i važna nepoznata u jednačini srpske istorije. Sinan Gudžević je ubedljivo i sugestivno pisao o „ulozi glasa ‘h’ u razdvajanju naših naroda“ i već vidim gomilu „stručnjaka opšte prakse“ kojima je tu nedostajaće „h“ važnije od cele ove priče. A u prezimenu ovog našeg Mustafe, bilo ili ne bilo u njemu glasa „h“, jeste praotac naroda i zajednički prorok Jevreja, hrišćana i muslimana: Abraham/Avram/Ibrahim, isti onaj iz prezimena psihoanalitičara Karla, guvernera Narodne banke Dragoslava i fudbalera Zlatana.

BROJ 1007: Gledam u Mustafin grob i mislim kako valjda niko ko dolazi na Zejtinlik ne dolazi tu zbog njega. Verska, politička i intelektualna elita današnjih Bošnjaka, balkanskih muslimana srpskohrvatskog jezika ponosi se svojim precima koji su se borili u redovima austrougarske vojske, u bosanskim regimentama austrougarske vojske pronalazi mesto za ponos i hvalisanje, na austrijskim vojničkim grobljima svake godine organizuje ceremonije. Za Mustafu i ostale ne tako malobrojne muslimane u srpskoj vojsci ih nije briga. S druge strane, iz perspektive današnje srpske elite pojam srpstva je izjednačen sa pravoslavljem, pa ni tu nema mesta za Mustafu. Nije, da se razumemo, Mustafa jedini musliman sahranjen na Srpskom vojničkom groblju, daleko od toga, ali s tim imenom i tim prezimenom, pak čak i tim brojem, tom hiljadu sedmicom koja priziva i „Hiljadu i jednu noć“, i sveti broj sedam, i ko zna šta još, izgleda skoro preterano simbolički snažno da bi bio stvaran. Pa još u tom Solunu, gde se rodio jedan drugi Mustafa, valjda i najvažniji muslimanski državnik dvadesetog veka, Mustafa koji se nikad nije vratio u svoj zavičaj, dok ovaj Mustafa u tom istom Solunu slavno počiva zauvek. Beskrajne su asocijacije koje mi priziva grob Mustafe Ibraimovića, ali ko ne shvata na prvu šta je sve u taj grob stalo barem na nivou osećanja, takvom je badava objašnjavati do sutra. Uostalom, ovim istim Solunom se motao i Mustafa Golubić, pa je možda usput i sreo svog imenjaka. „E moj Mustafa“, mislim, sećajući se koliko sam puta reč „Mustafa“ čuo kao pogrdni sinonim za svakog muslimana, kao što su nacisti uz ime svakog Jevrejina stavljali dodatak „Izrael“. Koliko sam puta na raznim granicama, dok mi gledaju u pasoš, pomišljao na ono što je napisao Crnjanski, ono kako nas je Princip učinio „sumnjivim svim policijama“, svestan zašto me zagledaju sumnjičavije nego neke druge.

PLESNI PODIJUM: Ako je Solun zaista „grad duhova“, onda je među njegovim bezbrojnim duhovima, duh Mustafe Ibraimovića najusamljeniji na svetu, usamljeniji čak i od duha onog „Bosanca, kartaroša bez zanimanja“ koga u svojim sećanjima pominje Fani Blant. Na kraju svoje knjige, Mazover govori kako u kontekstu revizije prošlosti Soluna na gubitku nisu samo Turci i Bugari, nego i sami Grci: „Mit o večnom helenizmu istanjio je i prošlost Grka i učinio je manje zanimljivom.“ Slično bi se moglo reći i o savremenom narativu o prošlosti Srba. Ali takođe valja imati na umu da ti mitovi nisu izvorno balkanski, da su oni posledica uticaja Evrope. To nam Mazover ubedljivo opisuje u najpotresnijem poglavlju svoje knjige, onom o nacističkom istrebljenju solunskih Jevreja. Uz sve antagonizme koje su Grci razvili prema Jevrejima u prethodne dve i po decenije, ideja o žutim zvezdama i sistemskoj diskriminaciji bila im je nezamisliva. Bio je potreban sistem, evropski i nemački, „nemačka medicina“, da se uništi jedna zajednica i jedna istorija.

PRIČA: Ne postoji ništa što nije ispričano. Pitam se koliko bi srpska istorija bila drukčija da je ispričana priča o Mustafi Ibraimoviću i da je inkorporirana u tu istoriju. Isto, međutim, važi i za istoriju balkanskih muslimana srpskohrvatskog jezika. Vertikala koji bi se temeljila na Mustafi Ibraimoviću i Mustafi Golubiću, na Muhamedu Mehmedbašiću i Mehmedu Selimoviću ne bi morala da vodi ka Srebrenici, na način kako se danas pokušava uspostaviti fatalistička naracija o deset genocida koji nužno i neizbežno završavaju u julu mesecu 1995. godine. Sve je mnogo kompleksnije i komplikovanije nego što to danas predstavljaju protokoli tviterskih mudraca. Dugo već stojim zagledan u grob. Trebalo bi da pođem, ali ne mogu tek tako. Treba da se pozdravim s Mustafom, a postoji samo jedan način da se pozdravimo. Muslimani svojim bližnjima na groblju prouče Fatihu, odnosno podignu šake do visine lica, zagledaju se u unutrašnju stranu dlanova i izgovore prvu suru iz Korana, prizivajući Allaha, milostivog, samilosnog. Nisam neki vernik, ali sumnjam da je Mustafi na grob dolazio neki bolji. Uostalom, fundamentalisti su svakako protiv odlaženja na groblja, za njih je to tek „hrišćanska infiltracija“. Mustafa do Kijametskog dana svakako leži sa svojim saborcima hrišćanima, a i njegova duša zaslužuje da je se neko seti. Nije Mustafa samo najusamljeniji, nego je i najzaboravljeniji čovek na svetu.

Odlazeći, perifernim vidom opazim kako na samom rubu Mustafinog groba raste žuti poljski cvetić. Mazoverova knjiga završava se frazom: „Tamo gde je Bog, tamo je sve.“ Bog nije zaboravio Mustafu Ibraimovića. Dobri Allah nikog ne zaboravlja.

3 KOMENTARA

  1. Divna priča. Zašto Nemci mogu da budu i protestanti i katolici a Srbi ne mogu da budu muslimani ili katolici?

  2. Ne mogu da ne postavim dve hipoteze koje su zbog naracije možda namerno izostavljene.
    Prva se odnosi na pretpostavku da je Mustafa Ibraimović musliman. Ima muslimana koji su spoznali svoje korene pa iako su primili hrišćanstvo kao veru nisu menjali svoje ime i prezime (npr. Emir Kusturica).
    Druga hipoteza se odnosi na prezime izostavljanje slova “h” iz prezimena, postoje primeri da su namerno svojim naslednicima davali imena Ibraim umesto Ibrahim i sl. pa zašto to i ovde ne bi mogao biti slučaj.
    U svakom slučaju voleo bih da postoji negde zabeležena Mustafina životna priča kako bismo eliminisali pogrešne pretpostavke i postavljanje hipoteza.

Comments are closed.