Čovek se, po nekoj čudnoj pravdi, najviše vezuje za ono čega nema. Za ono što je propustio i za ono što je mogao, a nije. Da nije tako, ne bi bilo ni čežnje, ni vere, a ni potrebe da se išta imenuje. Svet kakav poznajemo nastao je iz manjka, iz praznine koju smo pokušali da popunimo smislom, a ja sam, još kao mlad čovek, odlučio da moj život bude putovanje.
Bio sam mlad čovek iz Bosne. A čovek iz bosanskog vilajeta nosi u sebi dve krajnosti: potrebu da veruje i strah da ostane. Zato sam mislio da se smisao nalazi daleko. Da je tamo gde je sve veće, glasnije, upečatljivije. Daleki gradovi su mi delovali kao hramovi novog sveta. U njima se ne moli, ali se veruje. U vidljivost, u stalno „sutra“. A ja sam verovao da je stajanje isto što i pristajanje. Da je ostajanje znak poraza. Putovanje mi je tada izgledalo kao jedini pošten odgovor na nemir koji nisam umeo da objasnim. Hteo sam da vidim Istanbul, da se Carigradom prošetam kroz sevdah. Sankt Peterburg, da osetim Puškinovu neizbežnu fatalnost. Hongkong, da pobegnem daleko od čaršije, a u Kazahstanu da vidim centar sveta. Hteo sam da slušam jezike koji su mi strani za uho i da lomim sopstveni jezik o tuđe glasove.
Išao sam i mislio da se time približavam sebi. Na Rudnik planinu nisam otišao.
Aleksandra Branković, Ručak (2023)
A znam tamo Aleksandru Branković. Znam za nju. Znam njen izbor. Mlada umetnica, rekli bi, kao da se mladost računa godinama. Ona živi tamo gde se ne ide slučajno. Na planini Rudnik. U staroj kući. Sa kozama. I slika. Valjda jer drugačije ne može. Ta odluka mi je dugo izgledala kao nešto lepo, ali nepraktično. Govorio sam sebi da svako ima svoj put, a da je moj put grad. Da je moj zadatak da umetnost donesem tamo gde ima publike, ulične rasvete, prostora, vidljivosti. Brinuo sam o izložbama. O Beogradu. O svetu koji dolazi, gleda, prolazi. I nisam otišao kod nje. A izložba u gradu nam beše posećena. Govorili su da je važna. Da je snažna. Da „otvara pitanja“. Ali pitanja su ostajala u galeriji, zakačena o zidove, a odgovori su se vraćali kući taksijem. Tek kasnije sam shvatio: selo se ne donosi u grad. Planina se ne izlaže. Ne možeš je smanjiti i staviti u kadar. Planina zahteva telo, trajanje i da se čovek odrekne ideje da je uvek u pravu. Dok sam ja verovao da se smisao gradi, Aleksandra je izabrala da ga podnese. Dok sam ja jurio vidljivost, ona je prihvatila nevidljivost kao uslov rada. Planina ne nagrađuje. Ona samo postoji. I traži da joj čovek bude sličan: tvrd i strpljiv. Aleksandra nije otišla na nju da bi bila viđena. Otišla je da bi mogla da vidi.
Nisam nikad otišao ni na Bobotov Kuk. Ni na Prokletije. A trebalo je.
Jer znam i Bojanu Knežević. Umetnicu iz ravne Vojvodine. Iz zemlje bez visine, bez jeke i naglih uspona. A upravo Bojana svoj rad pravi iz planine i crnogorskog nasleđa. Njen rad je posvećen zvuku. Kao pamćenju koje se prenosi bez papira i teretu koji žena nosi, iako joj nikad nije bio namenjen. Žena sa guslama je poremećaj u matrici, jer su se vekovima na tim vrhovima oblikovale slike sveta u kojem je žena imala tačno određeno mesto: ćutanje. A Bojana progovori i poleti. Prograkće i odleti kao ptica grabljivica. Nema tu neke preterane melodije. Iz njenog preobraženog grla izađe krik. Ne ljudski, nego ptičji. Kao da je sišao sa planine i ušao u telo koje mu nije bilo namenjeno. Slušajući taj rad, shvatio sam da se planina ne mora osvojiti nogama. Može se u nju ući glasom. Krik se odbija, vraća, ostaje. Planina pamti takve zvuke. Gradovi ih brzo potroše.
Bojana S. Knežević, Harpireksija (2025)
Najbolja umetnost nastaje iz neizvesnosti. Iz pukotine. Iz neodlaska. Iz pogrešnog mesta. Iz osećaja da smo stalno malo sa strane, malo u zakašnjenju, malo u dugovanju. I to dugovanje je pokretač. Bez njega bismo samo ponavljali ono što je već viđeno, izgovoreno i potvrđeno. Bez njega ne bi bilo ni Aleksandrine tišine, ni Bojaninog krika. Ne bi bilo rada koji ne traži aplauz. Ne bi bilo umetnosti koja ne želi da se svidi, nego da ostane. Mislim često na svoje dete. Na to gde će on putovati, ali i na to šta će imati hrabrosti da izgovori. Svet u koji ulazi biće brži, bučniji, vidljiviji od svega što smo mi poznavali. Kako će se čuti njegov glas? Glas se uči. Glas se brani i nosi kao odgovornost. I ako mu išta ostavljam, onda je to zahtev da govori. Da viče kad treba. Da ćuti kad zna zašto. Ali da nikad ne prihvati ćutanje kao jedinu meru pristojnosti.
Lepota o kojoj razmišljam je lepota pažnje. Ona postoji u Aleksandrinom svakodnevnom životu na Rudniku. Postoji u Bojaninom telu koje pušta glas. Postoji u svakoj umetnosti koja ne traži da bude odmah potvrđena. Prihvatam i to da nisam otišao na ta mesta koja su mi tako blizu. Da nisam stajao na tim vrhovima i da nisam slušao kako se zvuk vraća sa stene. I to je deo mog puta. Deo mog ograničenja. Neka ostane tako. Važno mi je da znam zašto i da umem da govorim o onima koji su tamo otišli. Važno mi je da moj glas ne prekriva njihove, nego da ih prati. Zato nek mi ostane ta čežnja. Ona podseća da svet nije završen i drži radoznalost budnom. A radoznalost je, da se ne lažemo, jedina mladost koja traje. Možda je u tome cela stvar. U tome šta zadržimo, a šta propustimo. Planine stoje bez potrebe da im se dolazi. Njihova postojanost ne zavisi od toga da li smo im prišli ili ih samo nosimo u sebi kao meru. Gradovi traže stalnu potvrdu. Njih sam dugo birao, verujući da se život meri kretanjem, da bih najzad shvatio da mesta na koja nisam otišao, vrhovi na koje se nisam popeo, a koji su mi ispred nosa, u stvari su prostor u kojem se uči pažnja, u kojem se sluša i gde se tuđi izbor ostavlja netaknutim. Aleksandra nosi tišinu Rudnika. Bojana nosi krik planine. A ja sam srećan što ih mogu slušati.
Tagovi
