Biti Arif Vuković

0
Sarajevo, decembar 1992. Fotografija: EPA/DIMITRI MESSINIS

Dosta je to prosta stvar,

biti Arif Vuković.

I nisam to

uglavnom pričao,

uglavnom nikada,

i uglavnom nikom,

ali Arifa sam

upoznao,

baš tokom rata,

baš u Sarajevu,

u hotelu koji

se zvao

“Beograd”.

I pomislio sam,

tada,

na tom

čudnom mestu:

O, kako je to

prosta stvar,

biti Arif Vuković.

Nikada, suštinski,

nisam o njemu

ništa znao.

Osim da je

svake večeri

dolazio u hotel

“Beograd”,

u Sarajevu,

na koje se

pucalo,

u kojem se

pucalo.

I da je, svakog

sledećeg jutra,

odlazio

nekud,

na posao,

te mi se činilo,

sve zajedno,

kako je to

sasvim prosta stvar,

biti Arif Vuković.

Uveče smo,

kada se vrati,

umoran

i bled,

sedeli

on i ja

u hotelu “Beograd”,

u Sarajevu,

u restoranu

u kojem su

blebetali novinari,

političari,

umetnici,

i sličan polusvet,

oni što

znaju sve

o ratu, miru,

zločinu i

žrtvi,

najviše o

laži,

a nisu nikakvu

predstavu imali

kako je prosta stvar

biti

Arif Vuković.

I svake večeri,

Arif Vuković

donosio je

knjige,

čitav naramak,

ali o tim naslovima,

o piscima i

delima, sada neću,

nije im ovde mesto,

nije im bilo

ni tada,

tamo,

u Sarajevu,

na koje se

pucalo,

u kojem se pucalo,

a opet su

bili tu,

pisci,

knjige,

poneki

pesnik,

jedan Berđajev,

i još nešto,

o duši,

tu, usred

rata,

u kojem je

to tako

normalno

i prosto,

kada si

Arif Vuković.

I nemam

šta da

objašnjavam,

njegov doživljaj

Prusta,

pošto

je izgubljeno

vreme

tada bilo

pronađeno,

tu,

za stolom

prekrivenim

prljavim,

nagorelim

stolnjakom,

knjigama,

vinjakom,

tu, među

polusvetom,

ratnim

intelektualcima,

prolaznicima,

znatiželjnicima,

tu, gde je

sve što će biti

odavno prošlo,

osim te

činjenice.

Da je

bilo tako prosto

biti Arif Vuković.

Kakva

idiotarija

i kakav

blagoslov

pričati

o knjigama,

u ratu,

u kojem

svi postajemo

nepismeni.

Obrazlagati

verse,

razmišljati o

sentencama,

sintagmama

i metaforama,

dok

napolju gruva,

banalno

i bukvalno,

bez ikakvog

značenja,

osim onog

koje ti kaže

da sagneš

glavu,

pred

nepismenim

mecima,

gurneš je među

knjige,

u izgubljeno

vreme,

ono bez

municije,

i da se sakriješ

između korica,

u kojima je

tako prosta

stvar

biti Arif Vuković.

Posle sam ja

otišao,

iz Sarajeva

za Beograd.

I jednom

sam uspeo da

čujem,

nekako su

veze

telefonske,

baš tog

dana radile,

da Arif

više ne

priča

o knjigama,

nego plače,

nad

banalnošću

bez slova,

nad granatama,

i sobom,

odavno

poginulim,

u istom takvom,

poginulom

vremenu,

trulom

i raspalom.

I pita mene

kako iz toga

da izađe.

A ja nisam znao

nikakav

odgovor.

Ja,

koji inače

dobro znam

da je sasvim

prosta stvar

biti Arif Vuković.

Mnogo kasnije,

moja majka

je čula,

na televiziji,

u vestima,

da je,

tamo negde,

u Bosni,

ubijen neki

Arif Vuković,

i ušla je u moju

sobu,

i rekla,

baš to

što je čula,

da su,

tamo negde,

u Bosni,

ubili nekog

Arifa Vukovića,

a onda me

pitala,

začuđena

ratom i

smrću:

“Zar mi

nisi pričao,

on je čitao

knjige,

zar ne?”

A ja sam

na to

rekao:

“Izađi,

molim te”,

i onda sam

plakao,

banalno,

bukvalno,

nepismeno,

bez svesti,

bez ijednog

slova

u suzama,

i čudio se

što su takve

ipak tekle,

isto kao

što teku

rečenice,

one bez kraja.

Valjda je znala,

i nepismena voda,

kako je to

prosta stvar,

zar ne,

biti

mrtvi

Arif Vuković.

Tamo negde,

u Bosni.

Više od

dvadeset godina

kasnije,

skoro

trideset,

sasvim slučajno,

čitajući o tome

šta se dešava,

tamo negde,

u Bosni,

naleteo sam,

i stao,

kao da sam

nekada,

nepismen,

zaleđen,

i sada,

nepismen,

odleđen,

pa ne razumem

dobro,

ili je to do

musavih

naočara,

šta god,

svakako sam

stao

kada sam

naišao

na tekst

o Arifu Vukoviću,

ipak živom,

koji je,

na nekom od

mnogobrojnih

suđenja,

onih posle

rata,

besmislenih,

i bez

pravde,

svedočio o

tome

kako su ga mučili,

umalo streljali,

vodili golog

po gradu,

s kaišem oko

vrata,

i tukli, sa dve

palice,

pred čovekom

koji je

sve to vreme

večerao,

i kako su ga

držali,

tako golog,

na haubi,

venčavali,

uz cveće,

s drugim,

istim takvim,

prebijenim,

golim,

dok im je

jedan od

komandanata

rata

razdragano

mahao,

iz kola,

“golf” je valjda

bio,

onaj iz Bosne.

I pomislio sam

posle toliko

godina,

ozaren,

i skoro

nimalo

tužan,

kako je

prosta stvar

biti

Arif Vuković,

živ.

Posle rata,

tamo negde,

u Bosni.

I hteo sam da

odem,

tamo negde,

u Bosnu,

da ga nađem,

i da mu

vratim

Prusta,

kojeg mi je

poklonio

u Sarajevu,

u hotelu

“Beograd”,

u gradu

na koji su

pucali,

u kojem se

pucalo.

I da mu

kažem

da je

vreme

pronađeno,

ono koje smo

izgubili,

i da je, ponovo,

živo.

Da su sve

sintagme

još tu,

i poneka

metafora,

jer su

metafore,

jebiga,

dosta ubijali,

ali, ipak,

preostale su

neke,

a ima i onih

koji to razumeju,

a rat, nikada,

nisu.

I da

mu kažem

onda

kako

sam sve

shvatio,

gotovo

objasnio,

i da sada znam

kako je to

prosto,

biti

Arif Vuković.

Tamo negde,

u ratu,

u miru,

u Bosni.

To sam hteo.

A onda

sam ponovo

pročitao,

u novinama

koje su,

a on je to

znao

jer je voleo

Benjamina,

u novinama

koje su,

dakle,

ponižavanje i

jezika

i smisla,

odvratno

jedno mesto,

za reči,

e baš tamo

pročitao

sam

vest:

da je,

negde,

u Bosni,

umro

on,

profesor

filozofije

i književnosti,

a u ratu

šef kabineta

jednog od

vođa,

i da je umro

od posledica,

psihičkih i

fizičkih,

što,

evo,

mogu da

posvedočim,

nije tačno.

Jer,

ja znam:

Kada si

Arif Vuković,

umreš od

pismenosti.

Da nepismeni

nauče da

plaču.

I, kao ja,

prestanu

da misle

da je

prosta stvar

biti

Arif Vuković.

Tamo negde.

Neću da kažem

gde.

Uskoro u izdanju Albion Booksa nova knjiga Ivana Radovanovića “Priče i parabole”

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime