Bilo bi lepo da novi Karmelo Entoni makar na kratko zaliči na starog: Neka opet zatrpa koš protivnika, pa neka se posvađa s kim hoće…

0
Foto: Tanjug/AP

Hladni kadrovi zločina i Džimi koji zamišljeno posmatra prizor. Crno-belo otvaranje epizode uz “Way Down in the Hole” od Toma Vejtsa i užitak koji traje.

Karmelo Entoni nikada ne bi mogao da bude glavni zlikovac kojeg agenti iz serije “The Wire” pokušavaju da nadmudre. On je onaj napaljeni klinac, sa znojnicom na glavi, koji namerno baca paketić marihuane dok šeta ulicom, koji psuje i pokazuje srednji prst patrolnim kolima, koji malo i preti kada neko “prokleto druka”.

I kada ga pitaju zašto to radi i zašto se ne fokusira na košarku, klinac iz Baltimora nema odgovor.

Jedino što je na početku ove priče nategnuto jeste vreme u kojem se radnja vrši. Sve što pričamo i pišemo o Karmelu Entoniju, mora da bude zakucano u perfektu.

Ne zbog toga što je u pitanju bivši igrač, kako vole da kažu neki, nego zbog toga što ništa o današnjem Entoniju ne znamo.

Sećamo ga se kao ofanzivno nezaustavljivog igrača na Sirakjuzu, kao nekoga ko je Denver vukao na krkače gotovo nikada dalje od prve runde plejofa, kao jednog od najboljih igrača američke reprezentacije i pamtimo ga kao prznicu.

Entonijev napadački potencijal, njegov talenat i telo, učinili su nezaustavljivim. Kada se navrzne na nekog igrača, na neku odbrambenu postavku, na neki tim ili trenera, bio je u stanju da pogađa u serijama bez kraja.

Na Mundobasketu 2006. godine na jednoj utakmici postiže 30 gotovo uzastopnih poena. Nekoliko godina kasnije to ponavlja u utakmici protiv Nigerije. Kada se naizgled odlučeno finale Olimpijskih igara sa Španijom lomi, Entoni je tu da prelomi.

Melo međutim baš i ne voli autoritet. Nikada nije voleo školi, a u Srbiji bi njegov uspeh nazvali “dovoljnim”. Nije voleo ni trenere, smatrao je da nema dovoljno kvalitetnu podršku ni dobro izgrađene akcije, da je često zavučen u korner i da ne ostvaruje pun potencijal.

Sa saigračima se slagao mnogo bolje, ali je i tu bilo ekstrema. Posle dobre saradnje, naljutio se nešto na Ajversona, a najbolji je prijatelj postao sa Džej Ar Smitom. Karakteri jednog i drugog igrača govore dovoljno o selekciji ljudi kojima Entoni voli da se okružuje.

Njegov plahovit karakter došao je na naplatu nakon svađe sa Filom Džeksonom i napuštanja Njujork Niksa. Gotovo dve godine je proveo bez tima, bez takmičarskog ritma, bez prilike da daje koševe i da se svađa.

Portland je tim prijatelja i porodičnih vrednosti. Kada neko neće da igra Sony sa ekipom, Lilard mu dođe na vrata sa još dvojicom saigrača i pozove ga lično da im se pridruži. Kada je neko usamljen, kada je indisponiran ili povređen, svlačionica Blejzersa je tu.

Možda je zaista, u sadašnjem vremenu Karmelo Entoni neki drugi igrač. Ne poznajemo ga. Možda od njegovog napadačkog potencijala nisu ostali ni ćorci, ali bi bilo lepo da makar na kratko, baš u dresu takvih Blejzersa, zatrpa protivnički koš za četiri minuta tako da niko ne zna šta ga je snašlo.

I da se posle na miru posvađa sa nekim novim Džimijem, dok Vejts peva kako je šetnja sa Isusom divna, ali da đavo uvek vreba iz nekog jarka.