Ovo je tekst čije bi prve rečenice mogle da se menjaju na svakih 45 minuta, tako da one prethodno napisane deluju potpuno netačno i izvitopereno. Stvari se tako brzo menjaju. U trajanje jednog poluvremena stali su događaji za fudbalsku istoriju, značajniji od mnogih koji su obuhvatali više decenija, a čitav fudbalski rat započeo je i uspeo je da se završi za ukupno 48 sati. Koliko poluvremena, ispunjenih istorijom, može da stane u dva dana?

Rat je teška reč, koju nije dobro potezati za svakakvu glupost i njegova se vrednost povećava tek kada stoji uz neku još veću i težu reč. Kao recimo život. Ili ponos. Kao fudbal.

Svet se u nedelju, oko ponoći razdelio i zaratio kao retko kada pre. Podeljen je na dva nejednaka dela, na one koji podržavaju odluku 12 velikih fudbalskih klubova da naprave Superligu i na one koji se takve odluke gnušaju.

Tako je fudbal, ovog aprila, pokazao da rezultat borbe između nekolicine pregobatih i mase svih ostalih, nije uvek predvidiv. I da oni koji od fudbala žele da naprave predvidivu stvar, sa biznis planom na čijem kraju je samo lična korist, nisu ni svesni da ih u poslednjem minutu čeka autogol. Tako to biva kad se previše sniva, pa se snovi u satenu susretnu sa stvarnošču.


Ideja stvaranja fudbalske Superlige nije nekom od 12 osnivača pala na pamet prošle nedelje tokom roštilja sa prijateljima i nije posledica dosade bogataša koji žele da prekrate vreme i dodaju još malo fudbala u naše i još malo uzbuđenja u svoje života. Najave o mogućnosti da najveći evropski klubovi okrenu leđa Evropskoj fudbalskoj uniji, nezadovoljni tretmanom, pažljivi će horničar pronaći na svakih nekoliko godina. Kada god je trebalo od UEFA iskamčiti nešto novo, pojavila se priča o tome da će najveći klubovi današnjice da spakuju svoje stvari i da odu.

Tako je i u nedelju popodne dočekan niz tekstova puštenih na brojnim evropskim portalima, da jedna grupa klubova sprema objavi o kreiranju Superlige.

A onda je u ponoć postalo jasno da u pitanju nije blef.

Real Madrid, Juventus, Mančester Junajted, Liverpul (ne slučajno ovim redosledom), Barselona, Atletiko Madrid, Mančester Siti, Čelsi, Arsenal, Totenhem, Milan i Inter, odlučili su da naprave svoju ligu, uz još tri kluba na čekanju i potencijalnih pet koje bi zvali na osnovu svojih kriterijuma.

Čitava stvar predstavljena je na jednom listu papira, nemušto, nevešto, bez dovoljno informacija o bilo čemu što bi moglo da zanima navijače. Kako su birani timovi? Koji je osnovni kriterijum: novac i moć ili klupska istorija? I kako je moguće da su na istom spisku Mančester Siti i Milan, koji ni po čemu ne pripadaju istim kategorijama?
Kakav je plan za igranje nacionalnih prvenstava? Zašto bi ih ti klubovi i dalje igrali kada bi razlika u bogatstvu bila nepristojna? Šta bi se dogodilo sa onim što se zove “piramida evropskog fudbala”? Da li bi osnivanje Superlige, ubrzo dovelo do gašenja brojnih niželigaških klubova?

Šta će se dogoditi sa evropskim klubovima koje ne vode ruski oligarsi, trgovci naftom i emiri arapskih zemalja? Kako je moguće da Ajaks nekome nije dovoljno dobar?

Lista pitanja je bila beskonačna, a saopštenje osnivača Superlige nije nudilo odgovor ni na jedno. Nezadovoljni navijači su zato sami krenuli da traže odgovore.

Anatomija “kleptokratije”

Pitanje koje nije ni moralo da bude postavljeno jeste ko je bio inicijator čitave priče.

Predsednik Real Madrida Florentino Pereze, pre više od godinu dana, tokom jedne gala večere svog kluba, podsetio je sve – a nije se obraćao samo prisutnima – na to kakva je bila uloga Real Madrida u istoriji fudbala.

“Jedini klub, koji je uz nacionalne saveze učestvovao u osnivanju FIFA bio je Real Madrid. Pola veka kasnije, klub koji je uz francuski L’Ekip podržao osnivanje Kupa šampiona, bio je Real Madrid. Mi smo klub koji je uvek spreman da prepozna trenutak za neku revolucionarnu promenu, koja bi mogla da dovede do toga da se promeni čitava istorija fudbala”, rekao je tada Perez.

Dečak koji je sa osam godina već bio redovan na tribinama Realovog stadiona, a novinarima više puta prepričavao sa kakvim je uzbuđenjem na tranzistoru slušao prenos gostovanja svog tima na Old Trafordu u sezoni 1956/57, oduvek je sanjao da će voditi Real i da će promeniti svet.

Čitavo njegovo detinjstvo Real je bio najmoćniji klub, ali je ta moć s godinama opadala. Istovremeno je rasla njegova lična moć. Nakon diplomiranja u građevinskoj školi počeo je da radi u španskoj državnoj službi za izgradnju. Tu je ostvario prve kontakte, a zatim ih iskoristio za probijanje do još bolje pozicije u gradskoj hijerarhiji. Posle nekoliko godina odlučio je da pokrene privatan biznis – naravno, u oblasti građevinarstva. Njegova firma Construcciones Padros češće je pobeđivala na tenderima nego Real u prvenstvu, pa je profit rastao. Tada je Florentino odlučio da se uključi u trku za predsednika kluba koji voli, sa jednom jedinom misijom – da ga opet učini moćnim, po svaku cenu.

Prve izbore je izgubio od Ramona Mendoze, a onda napravio akcioni plan o kontroverznoj prodaji zemljišta koje pripada klubu i stvaranju Galaktikosa. Od dolaska na mesto predsednika do danas, uključujući i ostavku i povratak u klub, Perez je uvek želeo da Real bude blještaviji, skuplji i beskrupulozniji od drugih.

Godinama je pričao da bi Real trebalo da igra “sa sebi ravnima”, da ne gubi novac, energiju i vreme sa nekim elčeima, hetafeima i betisima, a onda je za tu ideju dobio i partnera.

“Sin svog oca”

Andrea Anjeli, sin svog oca Umberta i najmlađi član porodice Anjeli koja je generacijama vodila Juventus, na čelo kluba je došao 2010. godine. Iste godine kada je Perez već govorio o “kreiranju evropskog Super takmičenja”. Mladi Anjeli je želeo korenitu promenu kako bi klub izveo iz “kalčopoli” krize, a sa iskustvom koje je stekao radeći u Ferariju i Filip Morisu, znao je šta je potrebno kako bi osigurao uspeh svog tima.

Kreirao je monopol na italijanskom fudbalskom tržištu i direktnim uticajima doprineo da konkurencija u Seriji A bude značajno oslabljena, a njegovi konkurenti su lošim poslovnim odlukama – blago rečeno – doprineli da se razlika produbi.

U međuvremenu je optužen da je šurovao sa Ndrangetom i najtvrdokornijim ultrasima, a njegovo ime našlo se u nekoliko predmeta direktno povezanih sa organizovanim kriminalom.
Ipak, iz pozicije najdominantnijeg kluba u Seriji A, bio je jedan od glavnih ljudi za pregovore sa Evropskom fudbalskom unijom i neko ko je, za račun najvećih klubova, često izvlačio brojne ustupke i povoljnije uslove UEFA.

A onda je koronavirus doprineo da njegove pretnje ne budu puki blef.

Matematika i nedozvoljeni minus

Razvojem pandemije koronavirusa, koja je poremetila sve industrije, sva tržišta i život kakav smo do sada vodili i znali, jak udarac doživeo je i fudbal. Klubovi su zbog različitih eksternih, ali i internih uticaja, počeli da gube velike količine novca, a u njihovom slučaju minus na računu, zajedno sa starim minusima, nikako nije dao plus.

Bio je to idealan trenutak da ideja o Superligi, hermetičnom takmičenju za one sa najdubljim džepom počne da živi i među gazdama drugih klubova. Takav model nije bio stran američkim vlasnicima klubova u Premijer ligi, ne zbog navodne “amerikanizacije” sporta, teze koja je potpuno nelogična, nego zbog toga što im takav biznis model nije stran.

Neretko se dešavalo da kada preuzmu neki evropski klub, vrlo brzo priznaju da im rezultat nije u pravom planu i da je glavna ideja – da se zaradi. Najočigledniji primer za to je Mančester Junajted, čiji je dojučerašnji direktor Vudvord, produžena ruka porodice Glejzer, direktno potvrdio tu tezu.

“Nama nije od presudnog značaja da li ćemo sezonu završiti na prvom ili četvrtom mestu, ako igramo Ligu šampiona, naš proračun i naši planovi i dalje stoje”, rekao je Vudvord. Lupio je Vudvord i ostao živ, kako se kaže kod nas. Kada tako nešto izjavi direktor najtrofejnijeg engleskog kluba, onda je jasno kakva je njegova reakcija bila na predlog o formiranju Superlige.

Američki vlasnici u Liverpulu su do pandemije u kontinuitetu pokazivali potpuno drugačiji pristup od svojih kolega u Junajtedu, ali je koronavirus doneo ogroman minus koji je neophodno pokrpiti.

Koliki su gubici tih klubova zapravo?

Diloit je, kao i svake godine, objavio Money football league i u izveštaju za tekuću sezonu precizirao koliki je zapravo gubitak najvećih klubova.

“Najbogatijih 20 evropskih klubova (11 od 12 Superligaša pripada toj grupi) je u prethodnoj sezoni generisalo prihode u vrednosti od 8,2 milijarde evra, što je za 12 odsto manje nego u sezoni ranije. Ta 1,1 milijarda evra ogleda se u gubitku od TV prava, gubitku prihoda koji se generišu na stadionu na dan utakmice i od gubitaka od reklama”, izvestio je Diloit.

Zvuči strašno, ali nije zgoreg pogledati koliko su u prethodnoj sezoni prihodovali klubovi osnivači Superlige.

Podaci: Deoitte, Foto: Screenshot SkyNews

I pored toga što su zajedno zaredaili 5,6 milijardi evra, spomenuti gubitak od 12 odsto, koji bi u ovoj sezoni mogao da bude znatno veći, naterao ih je na drastične promene.

Jer listom svi ovi klubovi posluju kao gubitaši. Negde postoji gazda koji će preko državne turističke organizacije, ili neke of šor kompanije, dati klubu “meke pozajmice”, a negde minusi rastu do bezdana.

Dakle, zbog svog, manje ili više, lošeg poslovanja, odlučili su da naprave Superligu kako bi “opstali”, ne mareći da li će opstati iko drugi.

Buka i bes

Neka od najvažnijih fudbalskih svetilišta Evrope dočekala su ponedeljak uz transparente, crne zastave i uvredljive poruke na račun vlasnika klubova. Navijači su, besni zbog toga što im je ovakva odluka samo saopštena, bez ikakvih konsultacija, bez razmišljanja o njihovim potrebama i željama, odlučili da pokažu nezadovoljstvo.

Stvar sa Superligom samo je kap, velika kap – kao kad vam deluje da nije još mnogo ostalo na dnu flaše, a onda se iznenadite veličinom gutljaja – koja je prelila čašu.

Poslednja epizoda u procesu otuđivanja klubova od onih koji ih najviše vole.

Klubovi su prvo podigli cene karata, odbacivši tako najsiromašniji sloj svojih najvernijih navijača, svesni da turisti, koji na stadione dolaze nakon pretrage “10 najvažnijih mesta koja morate posetiti”, mogu i žele da plate visoku cenu ulaznica. Ukidanje stajanja na tribinama zbog bezbednosti, koje je obavljeno mnogo ranije, bilo je odličan preduslov da se čitav ambijent i paket koji navijač dobija kada uđe na stadion, potpuno promene.

Mali broj najbogatijih klubova i dalje ima organizovano navijanje, feštu na tribinama koja ne robuje zahtevima turista.

Nakon promene ambijenta, promenjeni su i termini odigravanja utakmica, posebno u Premijer ligi, koja je kao kompletan proizvod, prepoznala veliko i do sada neistraženo tržište na istoku. Zbog toga su utakmice podeljene u različite termine koji su prilagođeni i navijačima u Bangladešu i onima u Južnoj Africi.

Promena strukture navijača nije samo geografska, već i uzrasna, pa su klubovi razmišljali i o tome kako da se prilagode mlađim generacijama koje ne žele da “gube vreme” na gledanje celih utakmica, a stare klupske grbove smatraju bezveznim i nejasnim.

Zato su mnogi klubovi krenuli u “ribrending”, grbove su pretvorili u logoe, a kao deo strategije “razvoja” u planu imaju i da uvedu kupovinu samo poslednjih 15 minuta utakmice.

Superliga je u svemu tome samo poslednji korak, a Anjeli je to ovako objasnio:

“Superliga je simulacija onoga što mladi ljudi rade na digitalnim platformama sa igrama kakve su Kol of Djuti (Call of Duty) ili Fortnajt (Fortnite), jer one su sada u centru pažnje mladih. A oni će u bliskoj budućnosti postati naši potrošači i konzumenti. Mladi ljudi žele velika takmičenja, događaje koji nisu tako usko vezani za pojam lokalnog na kome su generacije odrastale. Trećina navijača današnjice prati dva kluba, često čak i ne one iz Superlige, dok još 10 odsto prati najveće igrače, a ne klubove. Dve trećine prate fudbal više iz straha da će nešto propustiti, a najopasniji trend je taj što 40 odsto ljudi između 16 i 24 godine fudbal jednostavno ne interesuje… Svake nedelje ćemo navijačima pružati utakmice državnog prvenstva i novog takmičenja koje će moći da vrati mlađe generacije, jer one beže od fudbala kakav je sada. Mi smo u ogromnoj krizi kad govorimo o atraktivnosti fudbala za nove generacije. Zamislite dete uzrasta od 10 do 15 godina, a već celu sezonu stadionu zatvoreni. Ona će se zainteresovati za nešto drugo. Epidemija je samo ubrzala proces”

Znači – konzumenti, potrošači, Fortnajt, praćenje igrača, a ne kluba…
To su ključne reči strategije za pravljenje lige koja je trebalo da bude atraktivnija za navijače koji dolaze.

Zato su navijači koji su već tu, oni koji nisu potrošači, nego zaljubljeni i ostavljeni, oni koji ne gledaju na fudbal kao na video igru i trenutnu senzaciju, nego kao na metaforu života koji žive i koji bi želeli da žive, podigli glas.

Stvar je u utorak počela da se migolji iz ruku osnivača Superlige, kada je sve veći broj glavnih aktera, igrača i trenera, na konferencijama i društvenim mrežama, počeo da govori protiv ideje o kreiranju novog takmičenja. Svi su oni stali uz svoje navijače.

Pep Gvardiola je na svoj način objasnio kako gleda na formiranje Superlige.

„Voleo bih da predsednik odbora obiđe svet i objasni kako smo došli do ove odluke. To nije sport, kada ne postoji veza između truda i nagrade. Nije sport, kada je uspeh već zagarantovan, nije sport kada nije važno da li ćete izgubiti”, rekao je Gvardiola.

Igrači Liverpula, još direktniji: “Ne sviđa nam se ovo i ne želimo da se dogodi.”

Brojne legende klubova tog dana, ali i dan ranije, objasnile su šta misle.

Od Garija Nevila, preko Luiša Figa, do svih onih igrača i trenera koji su pisali o tome kako su sanjali Ligu šampiona, a ne neku Superligu.
Tenzija i nezadovoljstvo skupili su se na Fulam roudu, gde se, kao u Termpoliskom klancu, okupilo nekoliko stotina navijača Čelsija, kako bi pred utakmicu svog kluba rekli šta misle. Zaustavili su klupski autobus, vređali Superligu, Abramoviča, američke vlasnike klubova, Mančester Siti.

Klub je među nezadovoljnu masu poslao Petra Čeha, a onda je ubrzo objavio da će napustiti Superligu. I tako su platinaste domine počele da ruše jedna drugu, Tviter je histerično i pre vremena počeo da šeruje kako je ovaj ili onaj napustio Superligu, da bi do pisanja ovog teksta to zvanično uradili svi premijerligaši, oba milanska kluba i Atletiko Madrid. Predsednik Barselone je rekao da će odlučiti navijači.

Ostali su i dalje tu, ali je Anjeli rekao kakav je epilog čitave ujdurme: “Da budem jasan i iskren, Superliga je nemoguća bez klubova iz Premijer lige.. Ne želim mnogo da pričam o tome sada kada je taj projekat nestao”.

To je isti onaj čovek koji je pre 48 sati, dok se nije javljao na telefon predsedniku UEFA, za italijanske medije rekao da osnivači Superlige imaju “krvnu vezu i da će liga biti organizovana po svaku cenu”.

“Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan…”

Iako je Aleksandar Čeferin postao jedan od omiljenih likova superligaške opozicije, zbog svojih oštrih stavova i iskrenosti na konferenciji za štampu, on nije najzaslužniji za promenu mišljenja nekih od najbogatijih klubova.

Najzaslužniji je Boris Džonson. Premijer Velike Britanije izvršio je veliki pritisak na klubove u toj zemlji, preteći svim mogućim i nemogućim pravnim alatima i predlozima zakona – od toga da će im ukinuti policijsku pratnju, do toga da nijedan igrač koji dolazi u tih šest klubova iz inostranstva, neće dobiti radnu vizu.

Prvi je popustio onaj koji najviše i strahuje od britanskog zakona, Roman Abramovič, za njim vlasnici Mančester Sitija, a zatim i oni koji su zaista u čitavu priču ušli zbog novca, a ne zbog promocije kao vlasnici klubova koji igraju u plavom.

Plavi i crveni, laburisti, konzervativci, svi su se ujedinili u ideji da pokažu svima da je fudbal “britanska stvar” više nego bilo čija druga i da ne može bilo ko da dođe sa idejom da pravi promene kakve želi.
Kad smo kod plave i crvene, najvažnija stvar koju je Čeferin uradio, duboko u crvenoj zoni svog strpljenja, bilo je to što je javno govorio o tome kako su se poneli neki od rukovodilaca klubova, pre svih Anjeli, njegov kum i prijatelj i Vudvord. Zvali su ga, potvrdili da je sve u redu, a onda dan, dva kasnije, odlučili da njemu i čitavoj UEFA zabiju nož u leđa.

Obojica su, kada je stvar počela da propada, najavili da odlaze iz klubova, a zahvaljujući Čeferinu, na jednom od sastanaka ostalih 14 premijerligaških klubova, izrečena je rečenica koja bi trebalo da bude najvažniji zaključaj ovog dvodnevnog rata: “Kako ćemo uopšte ikada više raditi sa takvim ljudima?”

Vlasnici najbogatijih klubova pokazali su bez ustezanja svoj način razmišljanja o fudbalu, o svojim navijačima, a to su uradili tako nevešto i šturo, da nisu ostavili dovoljno prostora da bilo ko i pokuša da razume njihovu nameru.

Stvar je jasna, želeli su da zbog promene trendova u praćenju fudbala i svoje nestabilne finansijske situacije naprave novu ligu u kojoj bi generisali još veći profit, bez obzira što bi time ugrozili mnoge važnije pozicije u današnjem fudbalu. Bahato i beskrupulozno. Kao glavno opradanje naveli su da žele da se oslobode UEFA, kao najgoreg “middle mana” u istoriji sporta. I to je valjda jedino za šta su bili u pravu. Ali i dalje sebično i bezobzirno.

UEFA je zaista, nevezano za Čeferinove poene koje je skupio poslednjih dana, najveći krivac za čitavu ovu situaciju. Godinama je sve više hermetizovala svoja takmičenja, praveći sve više prostora velikim klubovima, bogatim klubovima, velikim tržištima, i sama narušavajući ideju o “ravnopravnosti”, “borbi Davida i Golijata” i ideji da je fudbal nepredvidiva stvar.

Nisu klubovi prvi pokušali da fudbal učine predvidivim, već Evropska fudbalska unija koja je fudbal pretvorila u kolateralnu štetu svog bogaćenja. Istovremeno su u manjim, nerazvijenijim i siromašnijim zemljama stvarali nezadovoljstvo vodeći računa o interesu najbogatijih, dok su tim najbogatijim klubovima uzimali ogromne procente od prihoda koje stvore.

Tužno je što su tog ama pokušali da se oslobode oni koji su, koliko god novca gubili, i dalje bili miljenici UEFA, a ne oni koji su zaista žrtve takve politike.

Na kraju su navijači poverovali u to da će ih spasiti upravo oni koji su do ovakvog razvoja situacije doveli. Još se sada ponovo najbogatiji bune zbog “održanja statusa quo”, a UEFA planira da sa njima pregovara.

Jer ova revolucija ne podrazumeva i lustraciju.

U tom procesu cenkanja, kada se sve iscepkane novčanice JP Morgana slegnu, ostaće važno i ko je “branio fudbal”, a ko je to radio zaista. O njima u sutrašnjem nastavku teksta.