“Auto koji može da se popravi kuhinjskim nožem”: Kako je nestala magija “juga” u Americi

0
Vova Pomortzeff / Alamy / Profimedia

Možda je bio loša ideja, ali iza loših ideja – verujte novinaru – kriju se jako dobre priče. A jako dobre priče umeju da traju, i traju.

Za razliku od “juga”.

Jedanaestog juna 2021, punih četvrt veka otkako je ponos “Zastavine” fabrike preplovio okean da pokori američko tržište, u Njujork tajmsu – sekcija B, strana 4, izdanje za Njujork – pojavio se tekst Roja Furhgota “Kad daš srce jednoj jako, jako lošoj ideji”, i damari nostalgije krenuli su da udaraju kao kiša po odavno parkiranom i zaboravljenom, naravno i zarđalom “jugiću”.

“Verovatno nijedan automobil u Sjedinjenim Državama, a i šire, nije bio toliko oklevetan od korisnog ’juga’. Opisan je, često, kao ‘Mona Liza loših automobila’. Proizvela ga je jugoslovenska kompanija Zastava, koja je stvorila i istoimeni automobil, a bavila se i proizvodnjom oružja. Tako je novinar Furhgot počeo veliki tekst o malom automobilu.”

On je pronašao ljude poput Džeja Pirsa, koji drži portal jugoparts.com, i koji čuva i održava cele “i delimično cele” jugiće.

“Ova komedija napada započela je sa ‘The Tonight Show’ i bolestan je način da mediji zarade na šteti drugih ljudi”, rekao je on sa osećajem prezira. “U ovoj zemlji nam zaista trebaju stroži zakoni o kleveti”, dodao je.

Pirs je jedan od najvećih ljubitelja „juga“, koji ugled automobila brani sa takvom naklonošću, koja je uobičajeno rezervisana za povređene kućne ljubimce, piše Njujork tajms.

“Pronaći ćete ljude kojima se to sviđa zbog opskurnosti, samo zbog toga što imaš nešto što je tako nevoljeno”, rekla je Valeri Hansen iz Kolumbusa u Ohaju, koja popravlja i restaurira svoj četvrti „jugo“, redak model iz 1984. godine, koji je uvezao jedan jugoslovenski emigrant. Njegov motor je čak manji od zvanične verzije od 54 konjske snage koju je uvozila “Jugo Amerika”.

Ona je rekla da ju je „jugo“ privukao iz dva razloga. Prvo, zbog njenih balkanskih korena. Drugo, njegova mehanička jednostavnost omogućava da može sama da vrši popravke.

“’Jugo možete popraviti nožem za puter i gumicom”, rekla je Hansen.

„Jugo“ nije uvek bio posmatran tako blagonaklono, iako je njegova cena od 3.990 dolara (oko 9.900 prema sadašnjoj vrednosti dolara) dospela na naslovne stranice oglasa kada je automobil predstavljen 1985. godine. Konkurenti su bili „ševi šavet“, čija je cena iznosila 5.645 dolara, „ford eskort l“ (6.327 dolara) i „folksvagen golf“ (7.190 dolara).

Da, onaj “golf” koji je bio vlažni san mnogih Jugoslovena osamdesetih, i koji je dugo – makar u iteraciji zvanoj “dvojka” – bio sinonim za izdržljivost.

Nastavlja dalje Njujork tajms sa seciranjem zamerki jugiću:

– Pregled žalbi vlasnika automobila svodi se na probleme poput onih da se motor “mučio i naprezao na višim brzinama na otvorenim putevima”.

– Od nula do sto je ubrzavao za 18,5 sekundi.

– Sklop menjača – možda je najbolje ovu stavku opisati kao nešto najgore sa čime smo se susreli godinama unazad.

– Unutrašnjost je bila “prekrivena tkaninom koja podseća na materijal koji se koristi za izradu peškira”.

– Takođe, dešavalo se, prema izveštaju kupaca, da dok “skrećete levo i koristite ručicu kako biste to i signalizirali, ujedno uključite i duga svetla”.

Ipak, u početku „jugu“ nije nedostajalo kupaca.

“Dobro smo prošli”, rekao je Stiv Moskovic, koji je bio diler automobila.

“Možda i previše dobro”, rekao je on, jer su legije novih vlasnika otkrile probleme pre nego što su to učinili dileri.

Kao prvo, automobili su isporučivani sa svećicama neadekvatnim za američko bezolovno gorivo.

“To je bio bauk”, rekao je Moskovic.

Međutim, pojavili bi se i drugi problemi.

Teško je razumeti zašto je neko od „juga“ očekivao više od puke adekvatnosti. Korišćeni su delovi iz Fijata, marke čija je reputacija zbog nepouzdanosti dovela do toga da je američko tržište napušteno 1983. godine.

Kada je Fijat otišao, automobilski preduzetnik Malkom Briklin uvideo je priliku. Americi je predstavio je model „subaru 360“, takozvanu “bubamaru”, koju su 1969. godine iz “Consumer Reporters”, kompanije koja ocenjuje kvalitet proizvoda, ocenili kao “neprihvatljivu”.

„Bubamara“ nije uspela, ali je Subaru preživeo u Americi. Potom je uvezao dva Fijatova sportska automobila.

“U međuvremenu sam tražio čoveka koji je bio zadužen da pronađe najjeftiniji automobil na svetu”, rekao je u panel-diskusiji 2013. godine.

Pronađen je u Jugoslaviji. Briklin je otišao tamo i naišao na “one u…e fabrike koje imaju 50.000 zaposlenih, umesto 2.000, sa 127 komunističkih sindikata”.

“Rekao sam sebi: Okej, pa zar ovo nije zabavno?”, prisetio se svojevremeno Briklin.

Ali „jugo“ se u Americi suočio sa mnogo strašnijim neprijateljem od komunizma – Džejom Lenoom.

“Uvek ću imati osećaj da je Džej Leno lično ubio automobil”, rekao je Moskovic.

Verno je načelo da bi automobil uspeo da nije bilo tih Lenoovih šala u njegovoj emisiji “Tonight Show”.

“Leno je naneo nesagledivu štetu mom poslu i vlasnicima ’juga’. Niko nije želeo da kupi auto sa kojim se sprdate”, rekao je Pirs.

Jedna od šala je bila da je „jugo“ napravio “sofisticirani uređaj protiv krađa tako što je uveličao svoj logo”.

Bilo je i drugih koji su „jugo“ često uzimali “na zub”.

Neke od njih su: “Znate li zašto ’jugo’ ima standardni grejač zadnjeg stakla? Da vam ruke budu tople dok gurate auto.”

Ili: “Kako udvostručiti vrednost ’juga’? Napunite rezervoar za gorivo”. „Jugom“ su se bavili i u filmu “Drowning Mona”. Postoji i pesma “In a Yugo”.

Kada je Kevin O’Kalagan kupio 39 “jugića” za svoje učenike u Školi za vizuelne umetnosti u Njujorku kako bi ih pretvorio u skulpture, najviša plaćena cena bila je 80 dolara.

“Jedan momak ga je odvezao do moje kuće”, setio se.

“Pitao sam ga šta želi za to. Rekao je: ‘Ne želim ništa za ovo s..nje. Samo želim da se odvezem kući, a da to ne bude u onom autu'”, dodao je O’Kalagan.

Jedan veb-sajt za prodaju automobila na aukcijama je 2016. godine prodao „juga“ za 2.200 dolara, drugi u aprilu za 7.500 dolara.

“Ovo je vrlo, vrlo loša ideja”, navodi se u opisu jednog oglasa.

“Stvar u lošim idejama je ipak u tome što su one mnogo zabavnije od dobrih ili sigurnih ideja.” Automobil je u međuvremenu prodat.

Uprkos svim svojim manama – vlasnici kažu da je „jugo“ manje problematičan nego što se obično misli. Šarmantniji je. Kada je Nik Bigrejv planirao putovanje iz Ohaja u Njujork, njegov šef – koji je vlasnik prodavnice auto-delova i za „juga“ – rekao mu je da to nije dobra ideja.

“Posle 11 sati – kada sam ušao u Njujork – ljudi su trubili, policajac je uključio sirenu, tip u kiperu nas je snimao telefonom”, rekao je Bigrejv.

Ipak, 1992. godine „jugo“ je bankrotirao. Do 1999. godine neki su tvrdili da će se automobil vratiti na tržište kada se završe sukobi u bivšoj Jugoslaviji.

“A onda je NATO sa pet projektila pogodio fabriku”, zaključio je Briklin.

Tekst u Njujork tajmsu, rekosmo, podsetio je mnoge Amerikance – ali i brojne čitaoce poreklom s ovih prostora, koji su neštedimice delili anegdote o svojim jugićima – na automobil koji su vozili kao studenti. Nekima je to bio prvi automobil.

“Jednom sam izvela NOVI ’jugo’ za probnu vožnju, samo da vidim kakav je. Najstrašnija milja mog života, pre nego što je preminuo na raskrsnici”, napisala je jedna korisnica.

Drugi je imao ovakvo iskustvo:

“Tad nismo imali mnogo novca, pa sam kupio polovni ’jugo’. Mislim da sam platio 1.500 dolara, bio je star šest meseci. Originalni vlasnik ga je malo nabudžio, bio je boje kandirane jabuke, imao je šiber, klima-uređaj i odličnu muziku. Dao mi je i garanciju. Obožavao sam ga. Zvao sam ga Viktor. Bio je lak za vožnju, malo je trošio i mogao sam svuda da ga parkiram. Kao što u članku piše, delove je postalo sve teže nabavljati. Viktor me je dobro služio. Da, mnogi su nam se sprdali, ali su nas i poštovali.”

Jedan bivši univerzitetski profesor prisetio se da je, kao asistent, 1992. mogao sebi da priušti samo “juga”.

“Dobro me je služio. Sam sam mu zamenio kaiševe, i brinuo o njemu. Voleo bih da i dalje ima tako jednostavnih automobila kao što je ’jugo’.”

Još jedan fan „juga“ pokazao je na svom primeru šta je zaista nostalgija. Ili američki humor? Nismo sigurni.

“Video sam oglas u Klivlend plejn dileru, za 2.550 dolara. Brat i ja smo kupili po jedan. Vozio sam ga sedam godina, menjao sam samo zupčasti kaiš, akumulator i pumpu za vodu. Mislim da je prešao nekoliko desetina hiljada kilometara kada sam ga prodao, za 200 dolara. Bilo ga je zabavno voziti, bio je pouzdan i mislim da je jedan od najboljih automobila koje sam ikada posedovao. Da imam dovoljno veliku garažu, kupio bih deset komada i još bih vozio makar jednog.”

Naravno, neki na kraju nisu odoleli da “dosole” one viceve Džeja Lenoa.

“Šta je na 19. strani uputstva za upotrebu ’juga’?”

“Autobuski red vožnje.”

A možda je, ipak, najbolji komentar Njujork tajmsu poslao izvesni Bojan iz Štutgarta.

“Odrastao sam u bivšoj Jugoslaviji, opčinjen svim američkim stvarima. Igrali smo basket na ulici pretvarajući se da smo Dr J. ili Majkl Džordan. Slušali smo Run DMC i Prinsa. Gledali smo Indijanu Džonsa i Luka Skajvokera i imitirali njihove poteze bičem i svetlosnom sabljom. Znali smo, jednostavno smo znali da je u toj neverovatnoj, jedinstveno predivnoj zemlji, svaka osoba bila bogata, uspešna i prelepa.

A onda su oni odlučili da kupe naš prsli automobil i puf – magija je zauvek nestala.”