Frederik Viljem de Klerk, poslednji predsednik za vreme aparthejda u Južnoj Africi, preminuo je danas u 86. godini, saopštila je njegova fondacija. Navedeno je da je bivši predsednik De Klerk bolovao od raka i da je preminuo mirno u svojoj kući u Fresneju, predgrađu Kejp Tauna.
De Klerk i vođa Afričkog nacionalnog kongresa Nelson Mandela 1993. godine su dobili Nobelovu nagradu za mir za doprinos okončanju režima aparthejda u Južnoj Africi.
Poslednji beli predsednik Južne Afrike hvaljen je za svoju ulogu u okončanju aparthejda. On je kao predsednik oslobodio Nelsona Mandelu, u nekada popularnom narativu, bio je „predsednik u aparthejdu koji je predao vlast svojim bivšim neprijateljima u trenutku kada su se nada i istorija rimovali“.
U dokumentarnom filmu „Drugi čovek: FV de Klerk i kraj aparthejda“ iz 2014. godine zaključuje da je poslednji beli predsednik zapravo bio južnoafrički Gorbačov koji je „ugledao svetlost i omogućio naciji da napreduje“. Međutim, mnogi Južnoafrikanci su bili ljuti zbog odluke Gradskog veća Kejptauna da 2015. godine da De Klerk dobije bulevar, pisao je svojevremeno Gardijan.
„To je kao da u Nemačkoj danas nazovete ulicu po nekom nacisti“, naveli su tada Afričkog nacionalnog kongresa (ANC).
„Bio je deo aparthejda. On ne može biti mesija. On nas nije oslobodio. Nije imao nikakvu ulogu u našoj revoluciji. Sve što je on radio bilo je zapravo održavanje aparthejda“, dodali su tada u saopštenju.
Gardijan je pisao da su ostala nerešana zaista nezgodna pitanja nad zločinima koje je sponzorisala država, a koji su počinjeni tokom mandata De Klerka.
Kada je ozloglašeni ubica Judžin de Kok, 2015. godine pušten na uslovnu slobodu posle 20 godina u zatvoru, optužio je De Klerka da je su njegove ruke „natopljene krvlju“ zbog naručivanja političkih ubistava. De Klerk je ove optužbe uvek negirao.
Uprkos takvim tvrdnjama, mnogi od vodećih Južnoafrikanci iz tog doba bili su spremni da prigrle bivšeg šefa države. Mandelin prijatelj i bivši zatvorenik sa ostrva Roben, Ahmed Katrada, rekao je da nema prigovor na imenovanje ulica u Kejptaunu. Podrška je tada stigla i od određenih nadbiskupa.
Ipak postojali su mlađi vatreni u ANC-u koji su otvoreno sumnjali u De Klerkovu iskrenost. Isticali su da se bela manjina odrekla političkih funkcija, ali da su zadržali zemlju, bogatstvo i druge privilegije. Podsticanje nemira, stoga je, posledica opšteg osećaja nacionalne uznemirenosti izazvana brojnim problemima – od nestanka struje do ksenofobičnog nasilja, usporene ekonomije koja ne stvara radna mesta…
Čini se čak i da je i priča o pomirenju De Klerka i Mandele u Južnoj Africi bila na staklenim nogama. Ankete su sugerisale da se rasne grupe razilaze u Južnoj Africi. Sve ovo izgleda u suprotnosti sa ogromnim nadama iz 1990. godine, kada je Mandela izašao iz zatvora „Viktor Verster“ u kasnom popodnevnim satima, ruku pod ruku sa suprugom Vini. Činilo se tada da je istorija pokazala De Klerka kao pokajanog grešnika koji je postao spasitelj.
„Mislim da je ovo što se sada dešava protiv Mandelinog naglaska na pomirenju, protiv njegovog naglašavanja da svi Južnoafrikanci imaju potpuno ista prava, protiv njegove filozofije da više nikada neće biti diskriminacije na na osnovu rase ili boje. Dakle, na osnovu toga, mislim da bi on i svi oni koji su vatreno podržavali njegovu filozofiju – a oni koji su još živi – bili duboko zabrinuti zbog onoga što se dešava“, odgovarao je De Klerk svojevremeno komentarišući nemire u Južnoj Africi.
De Klerk je odrastao u duboko konzervativnoj zajednici u kojoj su sećanja na britanske koncentracione logore podstakla osećaj ranjivosti i želje za samoopredeljenjem. Njegov otac je bio među vođama i arhitektima aparthejda.
U dokumentarcu je istakao se ne kaje ni zbog čega.
„Ako gledam na svoju karijeru predsednika, zaista se ne kajem. Ono što sam uradio sprečilo je katastrofu u Južnoj Africi“, priča De Klerk u filmu.
Međutim, ono što on dalje kaže ilustruje zašto, iako su poređenja sa nacistima apsurdna, De Klerk ostaje paradoksalan.
„Poreklo koncepta aparthejda, koji smo radije nazivali odvojenim razvojem, bilo je da se donese pravda svim Južnoafrikancima. U odvojenom razvoju (aparthejdu), svako crno dete je bilo u školi i tamo je ostalo do svoje 16. godine. Mnoge, mnoge nove medicinske usluge su proširene na sve crnce. Dakle, pod odvojenim razvojem, došlo je do velikog, velikog poboljšanja u fizičkom sastavu crnaca u Južnoj Africi“; pričao je dalje De Klerk.
Naposletku, ipak je dodao da on ne pokušava da opravda aparthejd.
„Došao sam do zaključka da je aparthejd bio pogrešan, da je moralno neopravdan i da je zato morao da se promeni, i ni na koji način ne opravdavam nepravde koje su se desile i koje su učinjene većini ljudi koji žive u Južnoj Africi u periodu aparthejda i odvojenog razvoja“, zaključio je De Klerk.
Tagovi
