Američki san i košmar: Portret Donalda Trampa, kakav je bio i ko je danas

0
EPA-EFE/JIM LO SCALZO

Poslednji deo priče o napadu na Kapitol koju je Nedeljnik pripremio povodom prve godišnjice tog događaja, koji je predstavljao “šljagu za demokratiju” i “opomenu za demokratski svet”, zapravo je portret – priča o ličnosti koja je svojim likom predstavljala metaforu napada i svega što je napadu četiri godine prethodilo, koja je svojim delom bila primer kako se američki san može pretvoriti u košmar i koja je svojim rečima sipala pun rezervoar pogonskog goriva za nasilje. Za strah i bes.

Ovo je portret Donalda Trampa.

“Predsednik koje države?”

„Šta radim? Pa sečem ovaj tvoj j…ni film“, zvučao je besno Stiv Benon, kada se u avgustu 2010. godine javio na telefon Dejvidu Bousiju, čoveku koji je dugo obavljao važne operativne poslove za Republikansku partiju. „Radim 20 sati dnevno čoveče…“

„A možeš li da prekineš posao i da pođeš sa mnom u Njujork, Donald Tramp želi da priča sa tobom“, upitao je Bousi.

„O čemu?“

„Želi da se kandiduje za predsednika“, čulo se sa druge strane žice.

„Koje države? Nema šanse da je taj čovek ozbiljan…“

„Bojim se da jeste“, rekao je Bousi.

Benon je zaista prekinuo sa editovanjem filma i uputio se u Njujork. Tamo se našao sa Trampom i predstavio mu, vrlo otvoreno, glavne probleme koje bi mogao da ima ako se kandiduje za republikanskog kandidata. Prvo, Tramp mora biti protiv abortusa, a mnogo puta je pričao da ga podržava. Drugo, Tramp je na republikanskim prajmarisima glasao samo jednom u životu i to za Rudija Đulijanija. Treće, Trampu je rečeno da mora da bude populista i on je, sasvim jasno, odmah pristao da bude „popularista“, automatski promenivši reč, značenje i ideju. Najveći problem za Trampa bio je to što je 80 odsto svojih donacija uplaćivao demokratama.

„Ali morao sam“, bio je njegov odgovor…

Da Benon nije bio dovoljno lud ili hrabar, da zaista nije ubedio Trampa da bi mogao da pobedi kada mu se ideja o kandidaturi učinila dovoljno izazovnom, priča o Donaldu Trampu bila bi priča o sinu građevinskog magnata koji je jednom, kao mladi prebogati plejbog rizikovao i imao sreće i dovoljno jake veze.

I možda, priča o milijarderu koji je u stanju da utaji poreza koliko god mu padne na pamet.

Ovako, portret Donalda Trampa zapravo je portret predsednika Sjedinjenih Američkih Država, pa je svaki detalj njegove biografije zapravo pod drugačijom lupom.

Menhetn

Trampov otac Fredi napravio je nekoliko velikih naselja za nižu srednju i srednju klasu u predgrađima Njujorka, ostavivši svojim dubokim očima, pomalo razuzdanim pogledom i dugim brkovima, utisak gde god se pojavio.

Utisak koji je ostavio na sina Donalda bio je najjači. Od ranog detinjstva znao je šta želi da bude kad poraste – slika svog oca.

Njujork je sredinom sedamdesetih svojom vibracijom uvlačio u grotlo svoje veličine sve one koji su bili na bilo koji način slabi da bi mu se oduprli. Deset ubistava dnevno, u proseku, nasilje i siromaštvo.

Mladi Donald se odlično snalazio u takvom okruženju. Nije bio siromašan, bio je prebogat i nije ga se ticalo ni nasilje, ni svakodnevni život. Kod njega su u redu ispred kancelarije čekali inspektori njujorške policije želeći da postanu njegovi vozači. Retko ga je bilo ko video dva puta sa istom devojkom i svi statusni simboli koje je želeo da istakne bili su tu.

Bilo mu je potrebno nešto veliko, sledeći korak. Njegova lična stvar. I odlučio je da kupi Commodore Hotel koji je bio pred bankrotom. Želeo je da uloži ogroman novac. Imao je jedan uslov. Da mu država Njujork oprosti sav poreski dug koji je hotel do tada napravio – 160 miliona dolara.

Posle duge debate, dug je oprošten. Bilo je po njegovom. I iz tog su hotela počeli da se šire njegovi pipci po Menhetnu. Tako je nastala i Trampova kula, a pogled sa njenog vrha bio je pogled čoveka koji obožava da gleda sa visine.

Tramp je tako proveo naredne decenije. Uživajući bez odgovornosti i limita. Kreirajući projekte koji su nekada bili uspešni, nekada nisu, ali su gotovo uvek podrazumevali da neka ruka neku ruku mije.

On je postao otelotvorenje američkog sna. Čovek koji je živeo koristeći sve blagodeti koje su mu Sjedinjene Američke Države pružile. Čovek koji je kreirao svoj svet novinara koji pišu za njegov mastan honorar, partnerki prema kojima se odnosio kao prema potrošnoj robi, novca koji nije cenio jer ga je bilo previše.

Zato je Benon i bio frapiran idejom da takav čovek i još važnije – čovek takvog imidža, želi da postane predsednik Amerike.

Rijaliti politika

Ali uspelo mu je.

A onda je čovek sa perikom uključio luna park i krenula je luda vožnja.

Tramp je Tviter počeo da koristi kao sredstvo komunikacije, sredstvo za borbu, sredstvo za vođenje ratova, sredstvo za opuštanje… Za sve što mu je padalo na pamet. U tri ujutru kada digne noge na sto Ovalnog kabineta. Iz Pariza. Usred krizne situacije.

Odnosi na koje je navikao u svojim prethodnim projektima, posebno u svom rijaliti programu, preneti su u tkivo njegove administracije i u američki politički sistem.

Jedna pogrešna reč? Doviđenja prijatelju, otpušten si.

Tramp je tako, samoinicijativno, odlučio da izađe iz sporazuma o klimi, omalovažavao je brojna važna politička i društvena pitanja, pravio sprdnju od međunarodnih odnosa – od insistiranja da dobije poljubac od Brižit Makron, do kafenisanja sa visokim talibanskim predstavnicima.

Bob Vudvord je ispričao da je Džim Matis, nacionalni sekretar za bezbednost u jednom trenutku, usred najveće tenzije između Kim Džong  Una i Trampa, otišao u Nacionalnu katedralu u Vašingtonu da se pomoli da ne dođe do nuklearnog napada.

Božja pomoć i sve druge sile i ovozemaljske i one koje to nisu, bile su potrebne da se obuzda temperament čoveka koji je navikao da sve bude po njegovom.

Nekako je dugo uspevao da žonglira na taj način.

A onda su afere krenule da isplivavaju.

Porez. Impičment. Koronavirus. Jedna za drugom.

Ukinuti porez. Ali samo sebi.

“Voleo bih to da učinim”, rekao je Tramp 2014. godine na pitanje da li će ukinuti porez ako postane predsednik Amerike. Izgleda da se stvarno potrudio da to ispuni – za sebe.

Kada se kandidovao rekao je da će rado objaviti svoje poreske izveštaje, onog trenutka kada Hilari Klinton objavi svoje obrisane mejlove. Ipak, njegov cinizam učinio je da ljudi počnu da sumnjaju da se iza njegovih izbegavanja odgovora zapravo nešto krije. Da li postoji neki finansijski trag njegovog poštovanja Rusije i Putina? Da li je možda kao poslovni trošak otpisao novčanu isplatu porno zvezdi Stormi Danijels u danima pre izbora 2016. godine? Koji je izvor novca za njegovu pomamnu kupovinu ranih 2000-ih?

Njujork tajms je ispitao i analizirao hiljade poreskih prijava između 2000. i 2017. godine, zajedno sa dodatnim poreskim informacijama i desetinama intervjua.

Iz toga je NYT došao do saznanja da ono što je u narodu poznato kao “Trampova organizacija” zapravo predstavlja skup od 500 entiteta, od kojih većina nosi njegovo ime, uz najmanje 105 varijacija na ime Tramp Marks.

Njujork tajms je 2019. godine pribavio transkripte glavnog poreskog obrasca koji se odnosi na period između 1985. i 1994. godine. Tri stranice prijava iz 1995. godine stigle su u redakciju u jeku predsedničke kampanje 2016. godine – tamo je pisalo da je Tramp proglasio gubitak od 915 miliona dolara. Podaci koji su još kasnije pristigli u redakciju, prikazali su izveštaje iz 2005. godine – tada je Tramp toliko dobro stajao, da je “čak plaćao i porez”.

Među velikom količinom podataka koja je analizirana na osnovu tih poreskih prijava mnoge stvari nedostaju. Poreske prijave ne beleže brojne neto vrednosti, beleži se veliki protok novca, ali nigde nisu naglašeni zajmodavci. Nema novih otkrića o isplati 130.000 dolara Stormi Danijels.

Važna tema je i Trampov odnos sa Rusijom, a brojne analizirane finansijske transakcije nisu dale previše materijala, sve dok se nije posumnjalo na finansijsku vezu između izbora za Mis Univerzuma održanom 2013. u Moskvi i ruskog mešanja u američke predsedničke izbore 2016. godine.

Taj izbor generisao je 2,3 miliona dolara od čega je dobar deo otišao porodici Agalarov, koja će kasnije učestvovati u organizaciji sastanka Trampovih službenika u kampanji i advokata povezanog sa Kremljom.

U avgustu 2020. godine je komitet u Senatu detaljno istraživao taj moskovski izbor i otkriveno je da je još u februaru ispitan ruski pevač Emin Agalarov, koji je učestvovao u organizaciji. Njegov otac, Aras, milijarder i blizak prijatelj Vladimira Putina, bio je partner Donalda Trampa u toj organizaciji.

Impičment

Kada su Očevi osnivači predvideli impičment u slučajevima saradnje šefa SAD sa stranim faktorima moći odnosno teške povrede osnovnih principa na kojima počiva američka politika, sigurno da nisu mogli ni da sanjaju da će taj isti šef borbu za politički opstanak voditi na nečemu što liči na Tviter. Trampova platforma za obračunavanje sa neistomišljenicima i komunikaciju sa pristalicama ovih dana pršti od uvreda na račun demokrata koji izvode “najveću prevaru u istoriji američke politike” i “lov na veštice”, uzbunjivača koji iznose “najblatantnije i najpakosnije” laži i medija koji prenosi lažne vesti koje, on je u to siguran, destabilizuju Ameriku.

Znali su da ne mogu da ga pobede 2016. godine, kao što neće moći ni 2020. i impičment je jedini način da se reše Donalda Trampa, po cenu da unište naciju. On to baš tako vidi, iako je u prvim danima kada je objavljeno da će protiv njega biti pokrenuta istraga govorio da je sve to šala i da će pokušaj da se on diskredituje kao izdajnik za njega biti pozitivno pošto će mu pomoći u nadmetanju za drugi mandat na predsedničkim izborima naredne godine.

Dugo očekivani okršaj Donalda Trampa i Kongresa počeo je tokom prvog zasedanja Generalne skupštine UN u Njujorku prošle nedelje kada je uzbunjivač iz obaveštajnih krugova otkrio da je Tramp u julu razgovarao sa predsednikom Ukrajine Volodimirom Zelenskim i tražio od njega kompromitujuće informacije o Hanteru Bajdenu, sinu Džoa Bajdena, koji je bio u odboru ukrajinske energetske kompanije “Burizma holdings”. Pored toga, neposredno pred ovaj razgovor Tramp je zamrzao američka sredstva pomoći namenjena Ukrajini u iznosu od 391 miliona dolara.

Slučaj je problematičan na mnogo ravni. Bela kuća je ubrzo objavila transkript razgovora koji niti je ubedio demokrate da je Tramp nedužan, niti im je dao eskplicitni quid pro quo kakvom su se nadali, mada je Tramp vršio pritisak na Zelenskog da mu pomogne u političkoj odmazdi Džoa Bajdena u zamenu za “uslugu” odnosno potrebna sredstva za bivšu sovjetsku zemlju kako bi odgovorila na rusku agresiju. Zelenski je rekao da je Tramp potpuno nedužan, ali da ni on sam nije vršio pritisak ni na koga, iako se u transkriptu navodi da je “sluga naroda” rekao Trampu da će novi tužilac biti “sto odsto njegov čovek” i da će se pozabaviti ovom situacijom.

Potom je otkriveno da je uzbunjivač koji je otkrio razgovor između dvojice lidera službenik CIA koji je “u jednom trenutku bio upoznat sa poslovima Bele kuće”, dobar poznavalac ukrajinske politike, ali i da je naklonjen drugoj političkoj opciji umesto Trampu – ili biased kako to Amerikanci kažu. Ono što Trampu daje odstupnicu jeste činjenica da je uzbunjivač žalbu podneo na osnovu informacija iz druge ili čak treće ruke. I eto problema za demokrate, jer je Tramp čovek koji vešto spinuje, pa je brže-bolje na Tviteru poručio da kao i svaki Amerikanac ima pravo da upozna onoga ko ga je optužio, ali i osobu koja je ilegalno poverljive informacije prenela uzbunjivaču, te da je ta osoba očigledno špijunirala predsednika.

Zvuči poznato?

Koronavirus

Bob Vudvord u svojoj knjizi “Bes” detaljno opisuje sastanak od 28. januara kada je razgovarajući sa savetnikom za nacionalnu sigurnost Robertom Obrajanom, Tramp saznao da je koronavirus ozbiljna pretnja.

Nakon što je dobio prvobitno upozorenje od Obrajana, Trampu se obratio i Potinger sa sofe nedaleko od njega – taj tip je sedam godina živeo u Kini, govori mandarinski perfektno, a zbog njegovih tekstova o SARS-u Volstrit džurnal ga je predložio za Pulicerovu nagradu – i tada mu je otvoreno rekao da zaboravi na SARS kada pokušava da shvati razmere koronavirusa i da bi trebalo da misli o 1918. godini i španskoj groznici.

Tramp je poslušao njegov savet i posle tri dana je zatvorio granice SAD za putnike iz Kine, ali je zatim 2. februara u razgovoru sa Šonom Henitijem uoči Superbola slavodobitno rekao: „Mislim da smo sprečili njegov dolazak iz Kine…“

Kasnije je u intervjuu Vudvordu, sredinom marta, priznao da namerno potcenjuje virus da ne bi stvarao paniku. Otvoreno mu je rekao da je pet puta smrtonosniji od drugih virusa, da se prenosi vazduhom…

I posle toliko razgovora sa njim, Bob zaključuje da Tramp uopšte „ne oseća obavezu da zaštiti svoj narod, da govori istinu, ili da možda podnese ostavku“. I takav, sa svim svojim propustim, ne može da se poredi sa Niksonom, tvrdi Vudvord.

„Nikson je bio kriminalac, mi smo o tome pisali, a sve je dokazano njegovim magnetofonskim snimcima. Na moje zadovoljstvo, niko nije dokazao da je Tramp kriminalac. Ipak, postoji mnogo pitanja bez odgovora – Melerova istraga, impičment… ipak, niko nije potvrdio da je on počinio bilo kakav kriminal. Njegova najveća greška je što nije uspeo da zaštiti državu od pandemije koronavirusa. U Vijetnamu je poginulo 58.000 Amerikanaca, a od koronavirusa ih je umrlo četiri puta više. Dužnost predsednika je da upozori narod, a on ne samo da to nije uradio, nego je negirao čitavu situaciju. I još uvek nema plan…“

Kapitol kao kap koja je prelila čašu

Milijarder navikao da mu od ranih biznis akcija i mladosti pune berićeta neko stalno nešto oprašta, da mu se pomaže, otpisuju dugovi, zaradio je ogroman novac na šeme.

Onda je preko šema dugo izbegavao da državi da ono što joj pripada upravo zbog toga što je u njenim okvirima zaradio taj ogroman novac.

Šeme su mu poslužile i da sve svoje avanture drži zaključane, da nikakav previše kompromitujuć materijal nikada ne izađa, a bilo je tu i porno glumica i optužbi ovih i onih i odvratnih letova avionom sa Gilejn Maksvel i Džefrijem Epstajnom.

Zahvaljujući dobrim šemama došao je u poziciju da se kandiduje na izborima, a još će se pričati o “ruskim šemama” kojima je te izvore dobio, smatraju mnogi.

Čak i da ih nije bilo i da je Trampova pobeda bila logična posledica dugogodišnjeg degradiranja američkog političkog sistema, upravo je ta pobeda i ostvarenje njegovih snova ustvari ogolila Donalda Trampa od tupea na glavi do nekih drugih “tupih” uglova njegove ličnosti.

Rijaliti politika, potpuno relativizovanje svih ustaljenih normi i nametanje drugačijeg, ali ne boljeg – naprotiv – sistema vrednosti, načina komunikacije i odnosa prema neistomišljenicima, pokušaj da preko šema degradira Hanter Bajden, pa impičment, pa pokušaj da se preko šema prikriju poreske šeme, pa pokušaj da se preko šema pobedi jedna okrutna bolest i “vekovna pandemija”…

Sve je to akumulirano bilo preduslov da dođe do napada na Kapitol u kom je Tramp odigrao ključnu ulogu. I u svemu je tome logična osnova za takvu Trampovu poziciju.

Čovek takvih afiniteta, takve biografije i želja, nije mogao mirno da preda vlast. Nije želeo da je preda nikako. Želeo je još malo da tvituje, još malo da urla o “lažnim vestima”, još malo da se zeza sa nukelarnim i drugim pretnjama, još malo da stoluje i bude glavni baja u kraju.

Kao nekad.

I za to je bio spreman da se drži zubima za vazduh i da uradi sve.

Samo što posle šestog januara više niko nije mogao da mu otpiše taj dug. Dug prema demokratiji, Sjedinjenim Američkim Državama i zdravom razumu.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime