“Ako ste početkom marta sanjarili o danima kada nećete izaći iz kreveta onda ćete razumeti ovaj tekst…”: Kako smo ubili Dosadu

0

Mogao bih da vizualizujem, evo kao da sam sad tamo, kako bi izgledao taj razgovor na kolegijumu vođen u ono davno doba, početkom marta.

“A ti, Marko, o čemu ćeš ti pisati za ovaj broj?”, pitao bi me Lalić ili već neko drugi, jednako ljubopitljiv.

“Pa, ovaj… mislio sam nešto o dosadi. Možda malo i o strpljenju…”

“Okruglo 5.000 karaktera, s razmacima, o dosadi i strpljenju? Pa dobro, jesi li ti normalan? Čoveče, hoćeš da nam ubiješ čitaoce, nikoga to ne bi zanimalo…”

Aha! Nema loših ideja, nasmejao bih se u lice kolegama danas, ima samo prokletog konteksta; evo, ni tri broja kasnije, tekst o dosadi, možda malo o strpljenju, savršeno se uklapa u cajtgajst.

Sećao sam se Dosade i pre ovoga. Tako je izgledala, sa tim velikim slovom D u koje staje čitava praznina nasumično odabrana 24 časa. Imala je miris i ukus, imala je strukturu, padala je po nama kao čestice prašine za generalnog spremanja stana. Leti je bila najgora, svi bi nekuda otišli, grad je bio vreo, prazan i previše svetao, a ona je, poput sezonskog radnika na kakvoj jadranskoj terasi, vešto obigravala oko razbacanih stolova u tvom usporenom umu i dosipala bevandu. Dan je, svaki dan, bilo koji dan, trajao predugo, bio je nepodnošljiv i lepljiv, vreme bi u nekom trenutku, mogao bi da se zakuneš, krenulo unatrag.

Bilo je to pre telefona – ne računajući fiksne, za kojima ste u trenutku očaja mogli da posegnete i okrenete 95 da čujete tačno vreme, ili, u slučaju veće pokvarenosti i težeg oboljenja, zajebavate nekog na bilo kom broju – pre televizora, instant-filmova i instant-gratifikacije. Da, pre, ako me već vučete za jezik, na klik dostupne pornografije i ostalih, hm, zadovoljstava.

Da bi čuo pesmu koju voliš, opet i opet, morao si da premotavaš kasetu. Da bi gledao film koji želiš, morao si da odeš u video-klub i staviš se na listu čekanja, jer “izdata je poslednja kopija”. Da bi pročitao dobar novinski tekst, morao si da kupiš novine i okreneš poslednju str… Dobro, ne preterujmo, ali da kupiš novine, podigneš noge na preniski sto, lizneš palac (okej, znate da to više ne smemo) i hajde…

U nekom trenutku mislili smo da smo je pobedili tehnologijom: dosada je postala stvar prošlosti, kao rukom pisana ljubavna pisma. Ko bi još mogao da se preda monotoniji pored smartfona i društvenih mreža i aplikacija i poruka i poziva i fotografija i svega što smo koristili da nam ni trenutak, ni milisekund, ne bude isti kao onaj pre njega?

U proteklih deceniju-dve izmenjen nam je DNK, dokolica je postala nešto nepoželjno, odmor, onaj analogni, gluvi u kojem se dani stapaju jedan u drugi toliko da zaboraviš da nije četvrtak, nešto naivno, nešto što se nipodaštava jer nije doživljaj, nije za prepričavanje, nije za pakovanje u 280 karaktera, nije instagramabilan.

Divili smo se, godinama, ljudima koji mnogo rade, prepričavali i kopirali životne navike biznismena koji nikada ne idu na ferije i političara koji nikada ne spavaju; nismo trpeli ni sekund da budemo sami sa sobom, svojim mislima, svojim navikama, svojom Dosadom.

A kada smo pobedili Dosadu, obračunali smo se i sa Strpljenjem. I sve je drugo moralo da bude odmah, sve je nužno bilo sada; i putovanja smo birali po tome koliko je kratka konekcija, a ne koliko je dobro ono što nas tamo čeka. Od rijaliti zvezda do lidera opozicije, sve je imalo oročeno trajanje, sve bismo probali jednom, kao čarape s buvljaka, i odmah bacili u kantu.

Eto, i solidarnost sa medicinskim radnicima – makar ako je suditi po malenom zvezdarskom uzorku – trajala je doslovno dva dana, a onda nam je već trebalo nešto novo, a onda je već svako gledao svoga posla.

Zato, mislim se ovih dana u gradskoj čamotinji, zato, a ne jer volimo život ili druženje ili kafiće, a ne jer ne možemo jedni bez drugih, zato nismo bili spremni na ovo što nas je snašlo.

I tek u samoći i dugim danima (i još dužim noćima) shvatiš da stvari kojima si, mislio si, mogao potpuno da se predaš – pesma koju bi mogao do prekosutra slušati na repeat, knjiga koju ne možeš da pustiš iz ruku, taj dobar tekst zbog kojeg si kupio novine, film od koga te boli stomak i lepo ti je što je tako, video-igra u koju utoneš revnosnije nego u sopstveni život, doručak koji spremiš i toliko ti se svidi da od njega napraviš i ručak – zapravo nisu oružje kojim se pobeđuje monotonija, niti nešto na šta se život može svesti.

Sve to funkcioniše samo kao njegov dodatak, tu su kao puter koji ubaciš u ulje da ti se krompir ne bi zalepio u tiganju i postao zagorelo nejestiv; ako ste se ovih dana uplašili koliko vam ništa od nabrojanog ne izaziva radost ili oduševljenje, iako ste nekada davno, možda početkom marta, sanjarili o danima kada nećete izaći iz kreveta, onda verovatno razumete ovih okruglo 5.000 karaktera, s razmacima.

*Tekst objavljen u Nedeljniku od 2. aprila. Novi Nedeljnik je na kioscima od četvrtka 9. aprila. Digitalno izdanje dostupno ovde: