Ako ste opet pogledali “Žikinu dinastiju” ili “Sam u kući”…: Zašto su toliko popularni “praznični” filmovi?

0

Pre dve godine, dok je još samo pandemija, a naročito pandemija koronavirusa, bila samo scenario za sci-fi film, pojavilo se istraživanje Njujork tajmsa da su sve vodeće svetske platforme gotovo duplirale proizvodnju prazničnih filmova. Brojne društvene studije potvrdile su da su takvi filmovi ušli i zauzeli čvrstu poziciju u američkog društvu i da prosečan Amerikanac posle porodične trpeze voli da se uvali u fotelju i gleda 38. reprizu svog omiljenog filma.

Nikakvi zvanični rezultati društvene studije nisu objavljeni u Srbiji, ali bi količina repriza tokom godine, a naročito količina repriza tokom praznika po glavi stanovnika, mogla da ukaže na to da i u Srbiji ljudi vole praznične filmove.

Iako je prilično teško definisati šta bi to u srpskoj kinematografiji moglo da predstavlja.

Kada je Holivud u pitanju, stvar je jasna. Dešava se neka zavrzlama oko koje se okupljaju i glavni i sporedni likovi, a kolorit čitavoj priči i kontekst dakako, daje božićna trpeza, visoka, okićena jelka, kao da je odsečena iz neke stare beogradske ulice, pokloni i rumeni nosići.

I onda se tu desi ovo ili ono i sve na kraju bude super. Hepiend nakon lagane šetnje po pejzažima “života kakav bismo voleli da živimo”.

Ta je američka studija potvrdila da su praznični filmovi upravo “barometar kako bi ljudi voleli da žive tokom praznika, ali i kada nema povoda za velike svečanosti”.

Ipak, ne repriziraju se samo filmovi o penzionisanim umetničkim klizačicama koje pronalaze svoju ljubav posle godina traženja, ni “Home alone” ili “Sam u kući” kako je kod nas neloše prevedeno.

Tu su brojni drugi filmovi koje ljudi na ovaj, ili onaj način povezuju sa praznicima. I upravo su ti filmovi koji se iz godine u godinu repriziraju, barometar za to kakve teme privlače ljude od države do države.

Tako je jedan od najpopularnijih filmova u Sjedinjenim Američkim Državama u praznično vreme klasik iz 1946. godine “It’s a Wonderful Life”. U Velikoj Britaniji, recimo, ljudi obožavaju za praznike da pogledaju “Love actually” iz 2003. godine. Jedno je vizija zajednice u kojoj je svaki pojedinac važan, koje god da su okolnosti, drugo tematizovanje romantike i ljubavnih odnosa koji oduvek privlače ljude.

Psiholozi objašnjavaju da su u opticaju da postanu “praznični filmovi”, svi oni filmovi koji imaju moć da izazovu reakciju u ljudima kakvu izazivaju i “religijski rituali”, a to je nekakvo “poimanje sveta kakav bi trebalo da bude i u kom pravcu bi trebalo da ga promenimo”.

Samo što u ovom slučaju osnovni motiv nije bog već – moć porodice, prava ljubav, smisao doma ili pomirenje.

Možda se u tome zapravo krije odgovor otkud svake godine na našim ekranima isti filmovi, od “Žikine dinastije”, preko svih tesnih koža i Zamfirove kćeri mezimice, do “Salaša u malom ritu”.

Najpre, mi i nemamo praznične filmove u pravom smislu te reči.

Jedna od dužih scena o nekom velikim prazniku i porodičnoj svečanosti deo je filma “Nož”, a to – sto mu bubnjeva Darkvuda – nema nikakve veze sa praznicima. Naprotiv. Možda su praznici periferno tematizovani i u filmu “Ajvar” gde se porodica okuplja nekim lepim povodom i sabira se za istim stolom iz svih delova sveta. Na kraju opet ispadne razvod.

A nije tako teško zamisliti srpsku novogodišnju komediju, u kojoj dođe do takve zavrzlame posle koje svi zajedno sede za velikim stolom i smeju se. Samo da neko ne pomisli na Kursadžije.

Zato su filmovi koji su kod širih narodnih masa stekli veliku popularnost uvek sigurna karta na koju igraju urednici programa. Ili je ovaj argument zapravo karta na koju igraju usled sopstvene lenjosti i inertnosti.

Svakako, ako ste ponovo seli da gledate neki domaći, ili bilo koji drugi praznični film, nemojte misliti da je u vama nekakav problem. To je samo još jedna potraga za spomenutim pravim vrednostima koje se savršeno uklapaju u red lepih želja i čestitki, red prelistavanja “ko me se ove godine setio”, red ruske salate i slobodnih dana. Sve to zajedno luči dopamin i osećaj spokoja.

Uživajmo dok je tako jer kratko traje. Posle nastupi “praznična depresija” i više se ni najstariji član porodice ne smeje na foru iz Žikine dinastije uz koju je smeh te osobe išao kao sastavni deo filma.

A ako imate želju da gledate i neke nove filmove, koji bi u vašoj kući mogli da zauzmu ulogu prazničnih, pročitajte novogodišnji dvobroj Nedeljnika. U njemu vas čeka priča o trilogiji “Kum”, ali i striming platformama za gledanje serija. Za svakog ponešto…