Aki i Hus: “Ovaj neki spoj turbo-folka, repa, hip-hopa, ne znači ništa… Mi smo kao klinci slušali muziku koja nam je hranila dušu, nudila svetonazore…”

0
Foto: Brajan Rašić

Legendarni bend Parni valjak ove godine proslavlja 44 godine postojanja. Ovim brojem retko ko može da se pohvali, a ovi neuništivi rokeri 9. novembra koncertom u Štark areni proslaviće tu, kako su je nazvali “runda 44”. U razgovoru za Nedeljnik obećavaju da će publika videti “jednu varijantu benda koju nisu imali prilike da vide”, ali ne otkrivaju baš sva iznenađenja.

Kako izgleda biti u “rundi 44”, ko je još stigao dotle?

Aki: Pa, mi i YU grupa. Oni sada slave 50 godina sledeće godine, a mi 45.

Hus: Ne znam da li su u kontinuitetu stalno svirali.

Da nastavim u bokserskom smislu… ko može da ostane na nogama toliko dugo?

Hus: Mi smo ostali zasad. Ima pesma: “Kad nemaš kud…” u kojoj se to spominje na neki način, ljudi misle da kad je bend na nekoj poziciji, da je to zabetonirano. Nije. Svaki put moraš da se dokažeš. I ono što je opterećujuće, uvek su velika očekivanja, kad počne da te prati glas velikog benda, velikih spektakla i moramo to da opravdamo. I svake godine, sa svakom turnejom smo ponovo u ringu, to je borba.

Aki: “… I ne znam koja runda, al’ još uvijek stojim, u moje cipele…”

Na koncerte vam dolaze različite generacije. Da li stižete da slušate taj neki “novi talas”, neki novi rep, hip-hop, neke sasvim druge vrste muzike danas vrlo popularne?

Hus: Ovaj neki spoj turbo-folka, repa i hip-hopa, to je isti obrazac te muzike koja meni jednostavno ne znači ništa. Mi smo kao klinci slušali bendove koji su nama hranili dušu, nudili svetonazore. Značajnije je bilo šta slušaš jer te to na neki način definisalo. Danas je to potrošna muzika za zabavu, ne ostavlja neke duboke tragove. Postoje bendovi koji su u tom žanru sa vrlo angažovanim tekstovima koji govore o ovom trenutku, to je već druga priča. Mi opet imamo drugu priču. Imamo osvrt na svakodnevicu, ali to možda treba ozbiljnije poslušati da bi se razumelo. Znaš, mi moramo da sviramo pesme koje su po trideset godina stare, jer ljudi to žele da čuju.

Kad ste se otreznili i ustali i rekli “pa vreme je prošlo”?

Hus: Čovek se stalno iznenadi. Kad smo prestali posle 30 godina, mislili smo, pa to je trideset godina. Začas evo još 11 još na sceni. “Mijenjam se…” to je objavljeno pre 19 godina. Danas kad sviramo, setim se sebe kako sam svodio račune, neke životne u tom trenutku… a to je bilo pre skoro 20 godina. A bilo je kao juče. A šta sam tad imao da svodim račune? Pre deset godina imam utisak da sam još nezreo. Vreme te uvek iznenadi. U nekom trenutku pomisliš, to je to, “zatvaramo dućan”, nemamo šta dalje, ali onda se odjednom otvori neki period… Ja to pripisujem strasti, svi u bendu imamo strasti prema onome što radimo. Ide ti na živce puno stvari…

Aki: … sve osim koncerta, bismo da izbrišemo.

Vaši koncerti odlično zvuče, ne “odradite ih”, ni posle toliko godina?

Hus: To je pitanje fer-pleja. Dođe publika koja je platila ulaznicu, još ako dolazi porodica, to su četiri ulaznice, onda je i to puno. Imamo odgovornost prema publici, niko od nas ne može da zamisli da napravimo kompromis, da to ne zvuči dobro, publika zaslužuje najbolje i trudimo se da damo najbolje, a dokle ćemo moći – ne znam. Mi ne živimo normalnim životima, tempo je jak, i imaćemo 60 koncerata ove godine. Ali to nije 60 nastupa, to je jedno sto proba, ako ne i više, to je putovanje, sati i sati u kombiju… To je naporno. Aki je dobio taj “žuti karton” (zdravstveni), ali na svu sreću, nije bio crveni odmah, pa je malo počeo da brine o zdravlju.