***
Poglavlje „Industrija slomljenih srca“ ima sjajan podnaslov i to je moje pitanje: Kako smo naučeni da volimo pogrešno?
Svi ponavljamo neke porodične priče u kojima često ljudi nisu imali mir, poštovanje i veselost, nego su imali stalne svađe, problem… I ponavljaju ono što je poznato. Kad nađeš partnera koji je miran i staložen, tebi je odmah dosadno. A kad je haos, kad je lom, ti osećaš tu uzbuđenost jer te podseća na dom. To je za tebe ljubav. Ali problem je što kultura to glorifikuje, to uzbuđenje, stalnu sreću, stalno imaš FOMO (fear of missing out), da si nešto propustio. I onda naravno da ne može da opstane odnos ako se ti stalno pitaš: šta sam propustio. Želim da budem i tamo i tamo, i s ovom ženom i s onom ženom, i na ovom poslu i na onom poslu. A zapravo, ti kad se opredeliš za jednu osobu, to automatski isključuje druge osobe. To je ljudima nekad teško sažvakati, jer hoće uzbuđenje, da im drugi prilaze, da flertuju, itd. To je znak da si živ. I čim odnos nije živ, čim odnos nije stalno uzbuđenje, to ne valja. I zato imaš ljude koji stalno traže fantaziju, zaljubljenost, pa se to rasturi, pa onda opet nova zaljubljenost, pa se rasturi… Imaš društvo koje stalno prodaje fantazije. Zato što su nesretni ljudi dobri potrošači. To nije nikakva teorija zavere, to je prosto logika na kojoj sistem funkcioniše. Jer, što kaže Adorno, ako ja hoću da ti prodam nešto što tebi realno ne treba, prvo moram da ti stvorim potrebu.
Ljudima stvarno fali to nešto za ljubav ili ljudi mnogo umišljaju da im fali?
Da bi neko voleo i bio voljen, on mora da izgradi kapacitet za ljubav, a kapacitet za ljubav jeste podnošenje nekih teških stvari. Prvo kod sebe, pa i kod drugih. A mislim da su ljudi postali nesposobni za odnos. Mnogo su skloniji da se fizički povežu, ali i ne mogu više emotivno da se povežu. Ljudima je mnogo manji rizik da imaju seks, kratku vezu, flert jer tu mogu da ostanu sa fantazijom u odnosu. Tu mogu da se skinu i da imaju seks, tu mogu da zamišljaju nešto, ali da budu sa stvarnom osobom u odnosu, sa problemima, sa mukama, da prihvate da neko nije savršen, pa nisu ni oni, da neko vidi nešto što oni ne bi baš da vide… To je ljudima teško i postalo je strašno rizično biti u odnosu, jer odnos te izbacuje iz kontrole, a uvodi te u rizik.
Ljudi su postali strašno nesposobni da budu u odnosu sa drugima i naravno zbog toga pate, jer smo mi evolutivno bića kojima trebaju drugi ljudi. Mi mistifikujemo ljubav, ali kad bi se demistifikovala, samo što se ljudima ne sviđa da to čuju, ljubav je zapravo vrlo prosta stvar. Ljubav je nastala da bi se izgradio identitet koji čuva zajednicu, jer kad niko ne bi ništa radio ni za koga, zajednica bi prosto propala. I zato imaš danas toliko ljudi koji su prazni. Nemaju odnos prekoputa. To ti je ono kod Jaloma gde je poslednjih desetak godina primetio da kad pita ljude na prvoj seansi: „Ko vam je najbliža osoba s kojom možete da plačete, da podelite?“, svi ljudi se rasplaču jer je nemaju.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 23. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
