***
Ta 1988/89. vreme je kad su kroz Titovo Užice prolazili noću krcati vozovi iz Bara sa ljudima koji bi išli da podrže Miloševića u Beograd i Srbe i Crnogorce sa Kosova i Metohije koji su dolazili u Pionirski park (tamo gde je sad kamp vučićevaca) da se žale na albanski teror. Sticajem okolnosti, upoznao sam i Crnogorca koji je išao u suprotnom smeru. I to baš noću na Vidovdan 1989. kad je bio veliki gazimestanski skup sa kontroverznim Miloševićevim govorom.
Tu noć iz Beograda vraćao sam se krcatim barskim vozom – onim kojim je za Crnu Goru išla i beogradska štampa. Novinar Čeda Lakić je, kružila je anegdota (legenda), imao moć da odloži polazak voza ako njegova „Politika“ kasni iz štamparije. Pa i barskog usred turističke sezone. Lakić je bio doajen u svom sektoru – pratio je saobraćaj, posebno železnicu.
Dakle, u tom krcatom noćnom vozu stajao sam u hodniku sa čovekom koji mi je do Užica pričao o Milovanu Đilasu i o tome da je Milovan (njegov zemljak) sve pogodio i da ćemo sve to naknadno shvatiti. Častio me je i pivom. Imena mu se ne sećam ali se sećam malo razdrljene bele košulje, pramenova prebačenih preko proćelave glave i malo ofucane akten-tašne pune nekih papira koji su iz nje virili. Kad sam ga se nekad posle setio, pomislio sam da li je to bio neki „hajlender“ – putnik kroz vreme.
Uglavnom, te 1988. poslovođa iznese ispred „Elektrona“ crni gramofon („Iskrin“) – stereo, sa dva zvučnika. Ne, nije pustio ni Toma Petija, ni Pet Benatar, ni Pita Taunsenda, ni Mejdene, čiji su albumi visili na zidu, nego monodramu „Šok“ Mihaila Radojičića, crnogorskog pisca, novinara, satiričara i glumca. Audio-snimak „Šoka“ bio je na LP ploči.
Ovu monodramu Radojičić je odigrao u terminalnoj fazi jugoslovenske krize preko dve hiljade puta širom tada zajedničke države. Ima onih koji misle da je „Šok“ na neki svoj način (kao „Top lista nadrealista“ na svoj) predvideo devedesete godine, a ima i onih koji misle da je „Šok“ – kako se to kaže u trci na sto metara – „ušao u pucanj“ tadašnjeg „događanja naroda“. Koliko sam ukapirao šefa „Elektrona“ – on je izneo zvučnike da narod čuje istinu, iako ne znam, niti sam ikada saznao, šta je za tog trgovca tada bila istina.
Moguće da je to što smo slušali bila verzija „Šoka“ snimljena u beogradskom Malom pozorištu „Duško Radović“.
Radojičić je u ulozi kosovskog Albanca („Šiptara“). Monodrama je postala kontroverzni jugoslovenski fenomen. Bilo je i onih koji su pohitali da gledaju kako bi se uverili u svoje stereotipe, ali su izlazili zbunjeni. Uglavnom, Radojičićev Ljatif je imao, ono što se posle govorilo – personaliti.
„Svi su očekivali da ću ja Albanca ocrniti, ali se moj Ljatif muški držao, čak barabar sa ostalima, i u patriotizmu, i u nacionalizmu. U ovom drugom mnogi su ga i pretekli“, rekao je Radojičić mnogo kasnije u jednom intervjuu. „Šok“ se igrao u „Cankarjevom domu“ u Ljubljani, u zagrebačkom satiričnom pozorištu „Jazavac“, u Skoplju, Titogradu…
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 23. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP.
Tagovi
