Ovog leta, ovog 19. jula, nakon leta 2005. kada su nastupili na antologijskom koncertu na Tašmajdanu, nemački bend Kraftwerk dolazi u Beograd. Sastav iz Diseldorfa uveo je tehnologiju, kompjutere, mašine, robote u rokenrol, nazivajući sebe inženjerima a svoju muziku „industrijskom narodnom muzikom“. Kraftwerk ne samo što je promenio ondašnju muzičku sadašnjost već je i predvideo digitalnu budućnost koju upravo živimo.
Pre dva meseca boravio sam u Diseldorfu i svratio do zgrade u kojoj se nalazio nekadašnji Kraftwerkov studio „Kling Klang“ iz koga su zauvek promenili muziku. Ta zgrada je sada samo memorabilija, shvatio sam to u trenutku u kojem je dostavljač tipkao po dugmadi interfona kao nekad Kraftwerk po tastaturi u pesmi „Computer World“.
Tada mi je palo na pamet da pred gostovanje ovog benda uradim tekst i fotografiju koja bi bila replika kultnog omota albuma „Man-Machine“ samo što bi umesto četiri muškarca na njemu bile četiri žene, i to iz ambasade SR Nemačke u Beogradu. Milica i Pavel iz ambasade navijali su za projekat. Milica je finalno trasirala ideju „Frauen-Maschine“.
Razgovor je konstruisan kao „set-lista“ sa četiri „treka“, od kojih je svaki nazvan po jednom Kraftwerk klasiku koji se odnosi na odgovarajuću temu i na svaku od njih odgovarala je Anke Konrad, ambasadorka Savezne Republike Nemačke.
Kraftwerk je sa pesmama „Autobahn“, „Trans-Europe Express“, „The Robots“ i „Radioactivity“ oblikovao čitavu generaciju i bezbroj muzičkih pravaca. Dovoljan razlog da sa ambasadorkom Konrad razgovaramo o Nemačkoj i Srbiji, o kulturi, politici, otvorenim debatama i ekonomiji.
A posle razgovora su ambasadorka i tri predstavnice iz nemačke ambasade „ušle“ u čuveni kadar sa Kraftwerkovog albuma „Man-Machine“ i pozirale uz muziku sa tog albuma, i naravno da je iz zvučnika išao čuveni hit „Model“.
TRACK 1 – „AUTOBAHN“
Kada bi nemačko-srpski odnosi bili auto-put, na kom delu tog auto-puta se trenutno nalazimo?
Na širokom auto-putu sa više traka, i to mislim bukvalno. Tu je traka politike, pored nje traka ekonomije, pored nje traka kulture, nauke, brojnih ljudskih veza. Lepo je što sve te trake idu u istom pravcu. Naš zajednički cilj je put Srbije u Evropsku uniju. Kao na svakom auto-putu, postoje deonice na kojima se brže napreduje i one na kojima se gradi. Ali pravac je jasan.
Koje srpsko umetničko delo, koji film, koja pesma ili koja predstava vas je u poslednjih nekoliko godina zaista emotivno dirnula?
Nema jednog takvog trenutka, već mnogo njih. Na primer, Muzej savremene umetnosti u Beogradu sa pogledom na Savu ima zbirku koja može da parira internacionalnim standardima. Ili Beogradska filharmonija, orkestar koji je mnogo puta gradio kulturne mostove ka Nemačkoj. Ono što me ipak najviše impresionira nije pojedinačno delo, već stav: ona srpska mešavina ozbiljnosti, ironije i energije koju osećate i na sceni i na ulici.
Vaša deca delimično odrastaju ovde. Da li kod srpske omladine primećujete isti „futurizam“, istu radoznalost za nove zvukove i forme koju je Kraftwerk izazvao sedamdesetih?
Apsolutno. Ta radoznalost postoji. Želja da se isproba nešto novo, da se misli van granica. Baš tu mi nastupamo: sa DAAD stipendijama, sa nemačkim kao stranim jezikom u sve većem broju srpskih škola, sa programima razmene koji mladim ljudima otvaraju vrata ka Nemačkoj. Kraftwerk su tada nešto sasvim obično, npr. vožnju autom ili džepni kalkulator, pretvorili u nešto vizionarsko. Tu želju da se poznato ponovo promisli, vidim svakog dana u mladoj srpskoj kreativnoj sceni.
Kraftwerk su 1974. albumom „Autobahn“ preneli nemačku preciznost i čežnju za budućnošću u svet. Zašto je baš ovaj bend danas dobar simbol za ono što Nemačka i Srbija zajedno mogu da postignu?
„Autobahn“ govori o novom početku, o vožnji, o napredovanju, o horizontu. Baš o tome se radi između naših zemalja. Srbija je izabrala put ka Evropskoj uniji. Taj put zahteva reforme u oblasti vladavine prava, borbe protiv korupcije, osnovnih prava. To su „radovi na putu“. Nemačka pomaže pri gradnji: savetima, investicijama, partnerstvom. Ali Srbija mora da vozi sama. Tempo određuje zemlja, pravac Evropska unija ostaje.
TRACK 2 – „DIE ROBOTER“
Kada bi srpsko-nemački odnosi bili robot – kako biste ga programirali?
Iskreno rečeno: ovaj odnos ne može da bude robot. U njegovoj srži su ljudi – studenti, preduzetnici, umetnici, porodice. „Unapred programirani“ su u najboljem slučaju reformski koraci koji su neophodni na putu ka EU. Ali za razliku od Kraftwerkovih robota, kod približavanja EU ništa ne ide automatski. Svaki korak mora da bude politički željen, razrađen i ispunjen životom. Mi stojimo kao partner uz Srbiju sa našom razvojnom saradnjom, i to već 25 godina sa preko 2,5 milijardi evra.
Kraftwerk na prvi pogled deluju potpuno apolitično. To su četvorica muškaraca u odelima koji pevaju o robotima i kompjuterima, a ipak su probudili čitavu generaciju. Kakvu „političku poruku“ čitate iz njihovog nastupa u Beogradu?
Najjača poruka Kraftwerka je otvorenost prema budućnosti. U vreme kada se Nemačka još uvek borila sa svojom prošlošću, oni su rekli: hajde da gledamo i u budućnost, hajde da gradimo nešto novo. To je političnost u svom najboljem ruhu. Mladi Srbi i Srpkinje su generacija koja gleda napred, koja je međunarodno povezana i koja želi da pripada Evropi. To je najlepša politička poruka. Mladi ljudi donose nove ideje u društvo i na nama je da im obezbedimo prostor i mogućnosti da ih razviju.
CEO INTERVJU PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 16. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP.
Tagovi
