Digitalizacija zdravstva u Srbiji predstavlja sledeću veliku priliku za unapređenje kvaliteta života građana. Radeći na reformama zdravstva u Australiji i zemljama zapadne Evrope shvatila sam da efikasni sistemi na samom startu prave korenite promene, ne čekajući da se dese pod pritiskom bilo koga. To je bio slučaj i sa digitalizacijom. Od očuvanja dobrog zdravlja kroz primarnu zaštitu, preko lečenja u sekundarnim centrima, pa sve do tercijarnih ustanova, digitalna rešenja mogu povezati sistem u celinu i učiniti ga dostupnijim, bržim i efikasnijim za pacijente i lekare.
Dok je eUprava već pokazala kako digitalne platforme mogu da olakšaju administraciju i približe usluge građanima, zdravstveni sistem tek ulazi u fazu u kojoj se otvara prostor za sličan napredak. Postoje pojedinačne digitalne usluge, od prijave za vakcinaciju protiv COVID-a, prijava za zdravstveno osiguranje, do procesa vantelesne oplodnje, ali sledeći neophodan korak je stvaranje univerzalnog elektronskog kartona, dostupnog lekarima i pacijentima, koji bi omogućio kontinuitet brige o zdravlju.
Umesto da različiti IT sistemi ostanu nepovezani, digitalizacija može doneti jedinstvenu mrežu podataka, u kojoj lekar u jednoj ustanovi ima uvid u istoriju lečenja pacijenta iz druge. To znači manje čekanja, manje grešaka i više poverenja u sistem. Digitalno zdravstvo predstavlja ulaganje u dugovečnost, kvalitet života i sigurnost svakog građanina.
Plastično rečeno, možemo da vidimo posledice ne-digitalizacije u prepunjenim čekaonicama kod specijalista koji vode do forsiranih grešaka, kao što su kašnjenje u zakazivanju pregleda, formiranju dugih lista čekanja, pregleda na brzinu da bi se pokrili svi pacijenti koji čekaju, nepotrebnog propisivanja terapije, bez praćenja ishoda bolesti. A to sve košta, ne samo zdravstveni sistem koji se finansira iz državnog budžeta, već i same građane.
Digitalizacija zdravstva je danas osnovna potreba građana u svetu gde se rezultati nege i lečenja transparentno povezuju sa ulaganjem, uslovima i načinom pružanja nege, gde se ishodi procenjuju periodično i dalja strategija lečenja i ulaganja u sistem se podešava u skladu sa podacima koji se lako dobijaju kroz elektronsku obradu zbirnih deidentifikovanih rezultata.
Kroz digitalizaciju zdravstvenih sistema jedne zemlje, ne samo da pacijenti i društvo ostvaruju direktne benefite, već i državni budžet za zdravstvo se racionalizuje, ulaganja su svrsishodna i ciljana ka rešavanju zdravstvenih problema koja su potkrepljena podacima. Kroz ciljani „Health Technology Assessment“, ili procenu zdravstvene tehnologije, kao sistematski, multidisciplinarni proces koji procenjuje medicinske, ekonomske, organizacione, društvene i etičke aspekte zdravstvenih tehnologija, tj. lekova, medicinskih uređaja, dijagnostičkih metoda i preventivnih intervencija), gde se tačno zna gde treba usmeravati sredstva, ljudske resurse i opremu, i pri tome jačati ekonomiju celokupnog društva. Od januara 2025. sve zemlje članice EU obavezne su da sprovode zajedničke kliničke procene za nove lekove i visokorizične medicinske uređaje (Regulativa EU 2021/2282). Na kraju, cilj svake države bi trebao da bude: „za sredstva sa kojima raspolažemo u zdravstvenom budžetu, kako možemo stvoriti najzdravije društvo i time najzdraviju ekonomiju“. A stvaranjem zdrave ekonomije ostvaruju se dalja sredstva za ulaganje u zdravstvo po principu pozitivne povratne sprege.
Kako se to sve odražava na situaciju u Srbiji koja je u zdravstvenom sistemu još uvek mnogo više orjentisana na „paper based“ nego na „electronic/digital based“ (podaci su pretežno na papiru nego što su skladišteni u digitalnim arhivama)? Da zadržimo pozitivan ton u vezi toga šta bismo konkretno imali kroz digitalizaciju zdravstva, a ne nemali, osvrnimo se na 3 glavna benefita:
Benefit za pacijente i zdrave korisnike usluga
Digitalni podaci umesto papirnih. Pacijenti bi brže dolazili do rezultata, ne bi dolazilo do ponavljanja analiza, time bi se stvarale uštede. Elektronski karton bi kroz univerzalnu elektronsku evidenciju istorije bolesti iz svih ustanova u kojima se lečio pacijent ukinuo fragmentisane podatke, što bi ubrzalo donošenje ispravne odluke lekara. Pacijenti ne bi morali da nose papirnu dokumentaciju od jedne ustanove do druge.
Kroz integraciju podataka, zdravstveni sistem bi mogao da koristi naprednu analitiku za planiranje resursa, prevenciju i javno zdravlje. Kroz zaštitu ličnih podataka, podaci bi mogli da se lako iskoriste za formiranje elektronskih registara raznih bolesti, kao i imunizacionih i preventivnih registara, koji bi sa sobom povlačili mogućnost slanja podsetnika i poziva pacijenata na redovne i kontrolne preglede, imunizaciju itd. Time bi se podstakla preventiva i zaista primenila narodna poslovica „bolje sprečiti nego lečiti“. Ne treba biti stručan u zdravstvenoj ekonomiji da bi se prepoznale velike uštede koje bi, kroz preventivne mere, pacijent, zdrav čovek, njihove porodice, pa i celo društvo, mogli da ostvare, sprečavajući nepotreban odliv materijalnih i nematerijalnih sredstava za lečenje teških bolesti.
Benefit za zdravstvene radnike
Lekari bi imali olakšan pristup informacijama, smanjenu administraciju, veću efikasnost u lečenju, pa samim tim i bolji kvalitet života i zadovoljstvo poslom. Povezivanjem ustanova postigla bi se veća interoperabilnost i razmena podataka. Većina bolnica i domova zdravlja bi koristila standardizovane i povezane IT sisteme, koji bi omogućavali sigurnu razmenu podataka i ne bi morali da zavise od papirne dokumentacije koju donosi pacijent.
Zahvaljujući digitalnim platformama za upravljanje ljudskim resursima, Srbija može efikasnije raspoređivati zdravstveni kadar prema potrebama stanovništva. Digitalni sistemi za edukaciju i usavršavanje podstiču zadržavanje kadra u zemlji, jer se stručnjaci mogu, na osnovu raspoloživih podataka povezivati sa kolegama u regionu i šire, razmenjivati iskustva u cilju pružanja savremene zdravstvene nege. Drugim rečima domaći lekari bi mogli da pružaju podjednak kvalitet usluga kao i njihove kolege u inostranstvu i ne bi morali da napuste svoju zemlju da bi radili u digitalnom sistemu koji omogućava bolji kvalitet života. Digitalni podaci iz elektronskih kartona svih građana u Srbiji bi omogućili primenu telemedicine i e-konsultacije omogućavajući decentralizaciju da pacijenti iz manjih sredina dobiju brzu pomoć bez čekanja.
Benefit za zdravstveni sistem, državni budžet i ekonomiju
Iako ulaganja u IT infrastrukturu zahtevaju početne troškove, digitalizacija bi dugoročno smanjila rashode. Elektronski kartoni, e-recepti i telemedicina smanjuju administraciju, ponavljanje analiza i nepotrebne hospitalizacije. Time se oslobađa značajan deo budžeta koji se može usmeriti na prevenciju, modernizaciju zdravstvene i nege i istraživanje. Digitalni sistemi omogućavaju efikasniju raspodelu resursa i smanjuju administrativno opterećenje kadra. IT alati za prikupljanje podataka, edukaciju i usavršavanje podstiču razvoj kadra u zemlji, dok telemedicina omogućava da stručnjaci budu dostupni i u udaljenim sredinama. Na taj način se smanjuje odlazak kadrova i povećava kvalitet usluge. Uvođenjem savremenih standarda zaštite, digitalizacija podiže poverenje pacijenata i lekara u sistem. Sigurna razmena informacija smanjuje rizik od zloupotreba i grešaka, a transparentnost jača kredibilitet zdravstvenih ustanova i države. Kroz digitalizaciju Srbija se može visoko kotirati kao kandidat za globalno istraživanje i ulaganje kroz taj vid saradnje. Kada zdravstveni radnici vide da digitalni alati olakšavaju svakodnevni rad, brže zakazivanje, lakši pristup podacima, manje papirologije prevazilazi se otpor ka promenama i omogućava rast i razvoj struke.
Već više od decenije, u svetu važi krilatica: „Data is the new oil“ (podaci su nova nafta). Srbija koja bi imala digitalne podatke u skladu sa zakonom o zaštiti podataka o ličnosti se pozicionira kompetetivno u Evropi i svetu. Jedino tako Srbija bi mogla da figurira na mapama sveta kada se prikazuju epidemiološki i medicinski podaci koji prikazuju opterećenje raznim bolestima. Danas ta svetska mapa često predstavlja Srbiju kao „prazan“ deo, tj. deo bez podataka. Pošto nema podataka koji se mogu obraditi elektronski i u realnom vremenu, povezati i uporediti sa ostalim zemljama koje su odavno uvele digitalizaciju, Srbija skoro uvek propušta jedinstvene prilike da učestvuje u kolaborativnim istraživanjima na nivou akademskih projekata, naši stručnjaci u oblastima zdravstva se ne povezuju sa ostalim akademskim centrima, i često su naši podaci time što su „nevidljivi“ u digitalnom svetu prikupljanja podataka, ne dele i ne uči se iz njih i ne razmenjuju se znanja sa drugima, što je osnovica za razvoj svih zdravstvenih sistema. Drugim rečima, nauka napreduje na osnovu raspoloživih podataka, naročito u svetu veštačke inteligencije (AI), ali sva dostignuća će zaobići Srbiju jer će dostignuća biti zasnovana na obradivim digitalnim podacima iz drugih zemalja, a ne iz Srbije pa u najboljem slučaju Srbija će ih primenjivati uz ekstrapolaciju a ne potpuno evidence-based tj zasnovano na podacima koji potiču i iz njene sredine.
Važno je spomenuti da se najveća klinička ispitivanja zasnivaju na osnovnim prikupljenim epidemiološkim podacima. Zemlje, kao što je Srbija, koje nemaju raspoložive, iskoristljive i blagovremene tj. realne podatke često propuštaju priliku da budu uključene u multinacionalne kliničke studije. Ako nismo uključeni u prekliničkim i kliničkim ispitivanjima, neće postojati dokazi da inovativna savremena terapija, nova indikacija ili nova zdravstvena tehnologija ostvaruje željene rezultate na populaciji iz našeg podneblja. Naravno, uvek se mogu ekstrapolirati rezultati iz sličnog geografski i genetski povezanog stanovništva napr iz Hrvatske, Slovenije, Rumunije itd. ali nedostatak podataka će uvek biti izvor nedostatka iskustva sa novom zdravstvenom tehnologijom i time uzrok stvaranja nepoverenja u zajednici. A nepoverenje kao što znamo uvek košta, ne samo zdravlje ljudi već i materijalno. Naši vodeći stručnjaci će nastaviti da uče od drugih koji to dragoceno iskustvo stiču mnogo ranije i time uspevaju da pruže modernu negu svojim pacijentima mnogo ranije. Ne samo da su pacijenti na taj način uskraćeni najsavremenijem načinu lečenja, već cela zdravstvena zajednica se odriče (već decenijama) ulaganja u zdravstveni sistem, kroz model globalnih kliničkih studija, koje su zlatni standard načina dodatnog finansiranja i besplatnog lečenja u mnogim regulisanim zdravstvenim sistemima sveta. To je „win-win“ strategija: besplatan najbolji način nege za pacijente i zdravstvene radnike koji ih leče.
Da zaključimo, nedostatak digitalizacije u zdravstvu Srbije znači da pacijenti i lekari rade u sistemu koji je spor, nepovezan i administrativno opterećen. Rešenja za to postoje kroz nacionalni program*, ali ključni izazov je njegova prioritizacija, finansiranje, dosledna i brza primena.
-
Nacionalni program digitalizacije zdravstva Srbije za period 2022–2026. Nosilac programa: Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, uz podršku Vlade, RFZO, Ministarstva odbrane, Ministarstva finansija i Kancelarije za IT i eUpravu, usklađen sa Strategijom javnog zdravlja Srbije (2018–2026), EU programom zdravlja (2021–2027) i Agendom UN za održivi razvoj 2030
Tagovi
