Šta je „kantar“ na Terazijama? Da je spomenik, za njegovo postavljanje bilo bi potrebno ne samo mišljenje gradske Komisije za spomenike već i Zavoda za zaštitu kulture Beograda.
Sa druge strane, može biti postavljen kao neka vrsta dekoracije ili mobilijara, u kom slučaju bi morali da se izjasne Gradsko zelenilo, Urbanistički zavod ili Putevi Beograda, pošto je predmet postavljen na kružni tok u neposrednoj blizini Terazijske česme. Ništa od toga se nije desilo, a novo „obeležje“ samo je nastavak igranja sa duhom i likom glavnog grada
***
„Kantar na Terazijama“, što je posebno zabavno – ili nihilistički, kako bi rekao arhitekta Bojan Kovačević, nije izolovan incident, već deo dugog niza bizarnih intervencija u javnom prostoru Beograda.
Sagovornici Nedeljnika podsećaju na slučaj biste Jurija Gagarina iz 2018. godine, koja je zbog svoje disproporcionalnosti – male glave na ogromnom postamentu – postala predmet podsmeha. Tadašnji gradski menadžer Goran Vesić odgovornost je prebacio na donatora, Fondaciju Karić, navodeći da je bista uklonjena jer „nije poštovana propisana procedura“ i da nadležne institucije nisu bile ni upoznate sa namerom da se ona postavi. Dragomir Karić je tada branio veličinu postamenta tvrdnjom da je on neophodan „da ne bi mogao neko da se popne i skine tu bistu, da je ukrade“ ali da se „čitava galama oko tog spomenika ne bi ni podigla da njegova porodica nije potpisala kao naručilac“.
Kovačević se dobro seća tog slučaja: „Ono je karikatura… napravili su, da kažem, glavicu kelerabe od čoveka i postavili na neki postament. Dobro, Gagarin jeste visoko leteo, ali ne morate baš da ga gledate kao da on leti iznad nas.“
Istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević povlači paralelu i sa spomenikom Hejdaru Alijevu na Tašmajdanu, postavljenim 2011. godine, podsećajući da ovakva praksa nije počela sa trenutnom vlašću. „Toga je bilo i ranije, kada je recimo Boris Tadić izašao u susret predsedniku Azerbejdžana Ilhamu Alijevu i kada su postavili potpuno nerazumno spomenik njegovom ocu u Tašmajdanskom parku. Objašnjenje je bilo da nam je Azerbejdžan pomogao da sredimo Tašmajdan, i onda smo se mi kao odužili spomenikom jednom diktatoru. Pa sve da je spomenik Alijevu bio poklon, ne mora svaki poklon da se primi.“
Takav „trgovinski“ pristup kulturi sećanja doveo je do toga da Beograd postane poligon za estetske i ideološke promašaje.
Dimitrijević ističe i problem novih tabli sa nazivima ulica, koje su postavljene bez konsultacija sa Komisijom za spomenike, nazive ulica i trgova, a koje sadrže bizarne hibride jezika poput Čarlija Čaplina Street. „Takve stvari se ne bi desile da je neko telo promislilo, pa reklo: ‘Aha, dobili smo neki predlog i rekli da može ovako ili onako.’“
Postavljanje nečega pod okriljem noći kao da je postalo standardna operativna procedura. Setimo se i da je u februaru u noći između subote i nedelje (vreme postavljanja je čak navedeno u zvaničnom saopštenju gradske informativne službe) postavljen „Beogradski sat“ u centru novoformiranog kružnog toka na Trgu republike, a gradski urbanista Marko Stojčić – verovatno osvrćući se na šale da je isti takav mogao mnogo jeftinije da se kupi preko Alibabe – naglasio da se nalazi „na postamentu od najkvalitetnijeg granita“.
„Postament sa satom i potkonstrukcijom je težine oko 7.500 kilograma, a visine oko 9,5 metara. Noseća konstrukcija je izrađena od čelika, dok su stub i gornji deo sata izrađeni od ručno oblikovanog i livenog mesinga sa obeležjima grada Beograda. Celokupna struktura postamenta je ručni, unikatni rad izrađen u livnici u Beogradu“, naveo je tada Stojčić i ponudio ostavku „ukoliko oni koji iznose ove neistine to i dokažu ili, još bolje, nabave identičan sat po cenama koje su naveli“. Stojčić još obavlja taj posao a i sat, posle nekoliko popravki, i dalje radi, a pojavio se i u priči o „kantaru“, pošto se na X-u zavrteo sjajan komentar da „vaga makar ne može da se pokvari, za razliku od Beogradskog sata“.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 9. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
