***
Kraj 19. veka u Srbiji protekao je u večitom sukobu radikala i kralja Milana Obrenovića. Timočka buna 1883. godine bila je, suštinski, posledica ovog sukoba i revolucionarnog naboja među radikalima. Pašić je iz ove istorijske epizode izašao okrnjenog ugleda. Prvo je osuđen na smrt, u odsustvu, pošto je pobegao u Bugarsku.
U izgnanstvu Pašić je proveo oko šest godina. Neko vreme pomišljao je na dizanje nove bune. Narodna vojska bila je, istina, ukinuta; ali tu je bila Rusija, od čijih se agenata moglo dobiti oružja protiv Milana. S njihovom pomoću Pašić je prikupljao i naoružavao čete koje su imale da upadnu u Istočnu Srbiju. To pripremanje četničke akcije bilo je u punom jeku, kad je u jesen 1885. proglašeno prisajedinjenje Istočne Rumelije Bugarskoj.
Milan je nalazio da je time poremećena ravnoteža snaga između Srbije i Bugarske i zahtevao je naknadu iz bugarskog zemljišta. Predviđajući mogućnost srpsko-bugarskog rata, Pašić je bio nauman da četničku akciju započne upravo onda, kad Milan bude morao prikupiti svoju vojnu snagu protivu Bugara. Bugarska Vlada, iz želje da izbegne rat, rasturila je Pašićeve čete; ali od nesuđene četničke akcije Pašić je ipak imao jednu dobit, a to je što se približio Rusima.
Radikalna stranka nije u početku bila ni austrofilska kao Napredna stranka, ni rusofilska kao Liberalna stranka. Vaspitavani u školi ruskih socijalista, radikali nisu imali simpatija za carističku Rusiju. U spoljašnjoj politici oni su se držali programa Svetozara Markovića: po tom programu, oslobođenje Balkana imali su da izvrše udruženi balkanski narodi sami, bez „pokroviteljstva“ ikoje Velike Sile.
Pašić međutim u izbeglištvu došao je do zaključka da, ako Rusija nije potrebna balkanskim narodima radi oslobođenja Balkana, ona je potrebna radikalima radi obaranja Milana. On je pokušao da uhvati vezu s njenim agentima u Bugarskoj, koji se nisu ustručavali da rade sa svakim, pa i sa takvim vaspitanikom ruskih socijalista kao što je bio Pašić. Te veze s ruskom tajnom službom na Balkanu nisu se Pašiću činile dovoljne. On je otišao u Rusiju i, zahvaljujući preporukama mitropolita Mihaila, dopro do najviših slavenofilskih krugova. Mitropolit Mihailo, tada u izbeglištvu kao i Pašić, bio je pre izbeglištva glavni pouzdanik slavenofilskih organizacija za celu zapadnu polovinu Balkana: njegova preporuka bila je dovoljna da slavenofili Pašića odmah prihvate. On je znao zadobiti njihovo puno poverenje.
Neprijatelji kralja Milana zbog njegove austrofilske politike, oni su želeli njegovo uklanjanje s prestola; a kako ni Pašić nije ništa drugo želeo, sporazum između njega i njih postignut je začas. Da li je Pašić u to vreme mislio samo na uklanjanje Milana ruskom pomoću, ili je nameravao da uopšte u spoljašnjoj politici veže svoju stranku za Rusiju, to je teško reći. Stoji samo to, da docnije, kao Ministar spoljašnjih poslova, on nikako nije vodio drugu politiku nego rusofilsku.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 25. JUNA, NA SVIM KISOCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
