U vremenu u kojem se od tela očekuje da bude funkcionalno, disciplinovano i neprekidno produktivno, izložba „O telu i drugim promenama“ vajarke Kristine Ivić vratila je pažnju na ono što savremeni život često potiskuje iskustvo življenja u sopstvenom telu. Postavka, koja je u Galeriji Kolarčeve zadužbine od 9. do 20. juna privukla više od 800 posetilaca, izazvala je veliko interesovanje publike i otvorila pitanja identiteta, sećanja, pripadanja i odnosa prema sopstvenoj telesnosti.
Na izložbi su predstavljeni radovi nastajali tokom više godina, kao deo ličnog i umetničkog procesa samospoznaje. Kroz skulpture u kamenu, minijaturne forme, vez i poeziju, umetnica istražuje odnos između tela i iskustava koja nosimo kroz život.
Foto: Marko Petrović
Za Kristinu Ivić kamen nije samo materijal, već prostor dijaloga. Njene skulpture ne nastaju prema unapred pripremljenim skicama, već kroz intuitivan proces rada u kojem forma postepeno izlazi iz materijala. Upravo zbog toga radovi deluju istovremeno blisko i tajanstveno kao tragovi nečega poznatog što ne možemo lako da objasnimo.
„Kamen nikada ne pokušavam da savladam. Trudim se da ga slušam. Svaka skulptura nastaje iz dijaloga između materijala, tela i onoga što još ne umem da izgovorim rečima.Moji radovi govore o telu koje pamti, menja se i traži svoje mesto u svetu, kaže autorka Kristina Ivić.
Centralno mesto u izložbi zauzima telo kao prostor sećanja, promena i iskustava. U svetu koji od nas stalno traži brzinu i efikasnost, umetnica kroz svoje radove poziva na usporavanje, osluškivanje sebe i prihvatanje sopstvene ranjivosti.
Foto: Marko Petrović
Stručna saradnica i istoričarka umetnosti Veronika Podrjadova kaže da tema telesnog u radovima umetnice Kristine Ivić se javlja kroz iskustvo življenja u telu danas, telu koje pamti, oseća, trpi, menja se i pokušava da opstane unutar ritmova savremenog života.
“Istovremeno, čini se da smo izgubili poverenje u sopstvenu telesnost, naviknuti da telo posmatramo kao nešto što treba kontrolisati, ubrzati, oblikovati ili prevazići. Nasuprot logici savremenog kapitalizma koja ne dopušta zastoj, introspekciju, sporost, ni blagost, skulptura i sam materijal otvaraju prostor drugačijeg ritma, trajanja i drugačijeg doživljaja vremena,” kaže Podrjadova.
Foto: Marko Petrović
Posebnu dimenziju postavci daju minijaturne skulpture, vez i pesme koje prate izložbu. Kroz njih umetnica istražuje teme ženskog iskustva, nasleđa, porodičnog pamćenja i identiteta, spajajući tradicionalne tehnike sa savremenim umetničkim izrazom.
Jedan od zanimljivijih aspekata izložbe jeste odnos prema dodiru. Dok galerijski prostor najčešće podrazumeva distancu između posmatrača i umetničkog dela, autorka podseća da svet pre svega upoznajemo telom.
Velika posećenost izložbe pokazala je da su pitanja kojima se umetnica bavi bliska savremenom čoveku i da potreba za razgovorom o telu, identitetu i ličnom iskustvu ostaje jednako važna kao i sama umetnost.
