Meg Džozefson, psihoterapeutkinja iz San Franciska, imala je klijentkinju koja je govorila da sa svakog društvenog okupljanja odlazi uverena – iako za to nije imala nikakav dokaz – da je svi mrze.
To je bio obrazac koji je gospođa Džozefson prepoznavala i kod sebe i kod drugih svojih klijenata. To je onaj ubod uznemirenosti kada se prijateljeva poruka završava tačkom umesto „prijateljskim“ uzvičnikom. To je, kako je ona opisala, „vrtlog nesigurnosti“ koji nastaje kada vam komšija ne kaže „dobar dan“. To je trenutak kada čujete da šef želi da razgovara s vama i odmah pretpostavite da ćete dobiti otkaz.
Zato je gospođa Džozefson objavila video na društvenim mrežama u kojem je poručila:
„Dobro ste — nisu potajno ljuti na vas.“
Hiljade ljudi napisale su u komentarima da imaju slične strahove. („Shvatila sam koliko samu sebe mučim“, bio je jedan od tipičnih odgovora, kaže)
Reakcija na stres
Osećaj koji vas neprestano proganja da ste u nekoj nevolji veoma je čest, kaže Džozefson, a postoji i naziv za strategiju kojom neki ljudi pokušavaju da ga drže pod kontrolom: preterano ugađanje drugima, piše Njujork tajms.
Kada osetimo opasnost, naš nervni sistem može da reaguje na tri načina: borbom, bekstvom ili ukočenošću. Međutim, neki psiholozi, među kojima je i Džozefson, smatraju da je preterano ugađanje (fawning) četvrta reakcija na stres. Ovaj izraz skovao je Pit Voker, psiholog iz Berklija u Kaliforniji, koji je pisao o kompleksnom posttraumatskom stresnom poremećaju. On ga definiše kao zaštitni obrazac ponašanja koji se razvija u detinjstvu kao odgovor na traumu — ekstreman oblik ugađanja drugima.
Istraživanja o fenomenu povlađivanja drugima ili preteranog ugađanja drugima još su u ranoj fazi razvoja, kaže Nora Brajer, docentkinja kliničke psihijatrije na Medicinskom fakultetu Perelman Univerziteta u Pensilvaniji. Ovaj obrazac ponašanja opisivan je kao reakcija na interpersonalno nasilje, oblik disocijacije i pokorno ponašanje kojim se izbegava sukob. Međutim, dr Brajer upozorava da još nema dovoljno dokaza da bi se on smatrao reakcijom nervnog sistema poput borbe, bekstva ili ukočenosti. Ipak, dodaje: „Volela bih da se fawning mnogo više istražuje.“
Uslužni zbog pretnje
Ljudi koji pribegavaju ovoj reakciji grčevito nastoje da budu uslužni i prijatni prema osobi koju doživljavaju kao pretnju, kaže Džozefson, koja se psihoterapijom bavi već pet godina i ima 337.000 pratilaca na Instagramu. Odrasla je u haotičnom porodičnom okruženju u kojem je neprestano pokušavala da smiruje i prilagođava se svom nepredvidivom ocu.
Ponekad je ovakvo ponašanje zaista neophodno kako bismo ostali bezbedni, kaže ona, bilo da je reč o fizičkoj sigurnosti ili očuvanju radnog mesta. Međutim, kod ljudi koji su „zaglavljeni“ u ovom obrascu, potreba da neprestano osmatraju moguće pretnje i prate emocionalna stanja drugih ljudi radi „punom brzinom“, pa se prenosi i na situacije u kojima smo zapravo bezbedni, „ali naše telo misli da nismo“, objašnjava ona.
Svojom novom knjigom „Da li si ljut na mene? Kako da prestanete da se opterećujete tuđim mišljenjem i počnete da živite za sebe“, Džozefson želi da pomogne ljudima koji veruju da „ne mogu da budu dobro dok druga osoba nije dobro“.
Tri pouke
Džozefson je izdvojila tri najvažnije poruke iz svoje knjige koje mogu pomoći ljudima da prevaziđu potrebu za preteranim ugađanjem.
1. Nemojte automatski pretpostavljati da ste vi uradili nešto pogrešno.
Možete preispitati svoju pretpostavku da je neko ljut na vas, kaže Džozefson, tako što ćete sebi postaviti sledeća pitanja:
Da li je priča koju sebi pričam zaista istinita? Da li je ponašanje ove osobe neuobičajeno ili je jednostavno u skladu s njenim uobičajenim načinom komunikacije? Da li postoje i druga moguća objašnjenja za njenu prividnu distanciranost, poput stresa na poslu ili nedavnog raskida veze?
Na primer, kada joj prijatelj ne odgovori na poruku, Džozefson ponekad pomisli:
„O, Bože, da nisam možda rekla nešto pogrešno?“
Tada se podseti koliko je puta i sama dobila poruke poput:
„Izvini, bila sam na sastanku.“
Ili „Izvini, odgovorila sam ti u mislima.“
Poenta nije u tome da ljudi nikada neće biti ljuti na vas. Ali korisno je zastati i podsetiti se da vas je vaš uznemireni um već mnogo puta ranije slagao, kaže ona.
2. Počnite od malih stvari kada želite da promenite ponašanje usmereno na ugađanje drugima.
Ljudima koji su navikli da stalno udovoljavaju drugima može biti veoma teško da postavljaju granice i kažu „ne“, kaže Džozefson. Zato savetuje da počnu od situacija koje ne nose veliki rizik.
Obratite pažnju na to kada koristite fraze kojima želite da udovoljite drugima, a koje zapravo ne odražavaju ono što zaista mislite. Na primer, kada kažete „nema problema“, iako problem postoji, ili „da li je ovo u redu za tebe?“, iako zapravo nije u redu za vas.
Ako vam se, recimo, neko izvinjava zato što vas je povredio, možda ćete instinktivno poželeti da ga odmah oslobodite osećaja krivice rečima poput:
„Ma ne, stvarno je sve u redu.“
Umesto toga, kaže Džozefson, možete jednostavno odgovoriti:
„Hvala ti, drago mi je što razgovaramo o ovome.“
A ako vam neko kaže da nije ljut na vas, prihvatite to kao istinu, savetuje Džozefson.
„Naviknite se na neprijatnost koja dolazi kada ljudima verujete na reč, bez stalnog preispitivanja šta bi još mogli potajno da osećaju.“
Kako piše u knjizi:
„Ako je neko pasivno-agresivan u komunikaciji i ne obraća vam se direktno, tu nema ničega što vi treba da popravljate. Ne bi trebalo da ulažete trud kako biste ovladali ekstrasenzornom percepcijom.“
3. Neka vam iskrena komunikacija bude cilj.
Kada smo u udovoljavajućem obrascu ponašanja, kaže Džozefson, „uplašeni deo nas bira neiskladnu harmoniju umesto duboke i autentične povezanosti.“
Međutim, iskrena i jasna komunikacija najvažniji je deo svakog odnosa, kaže ona, jer uklanja potrebu da stalno „čitamo između redova“.
Vežbajte da budete neposredniji sa osobom pored koje se osećate sigurno. Recite joj da pokušavate da promenite način komunikacije i zamolite je da vam pomogne.
Na primer, ako otkazujete dogovor, budite iskreni umesto da izmišljate izgovor samo zato da se druga osoba ne bi naljutila.
„Možda će vam ova vežba kratkoročno biti neprijatna, ali će vam dugoročno uštedeti ogromnu količinu energije“, kaže ona. „A istovremeno će ojačati odnose koji su nam zaista važni.“
Sledeći put kada osetite potrebu da udovoljavate drugima po svaku cenu, Džozefson savetuje da zastanete i proverite svoju autentičnost:
Da li zaista mislim ono što upravo nameravam da kažem? Govorim li nešto što ne mislim samo da bih umirio ili zadovoljio drugu osobu?
„Nije u vašoj moći da usrećite nekog drugog“, kaže Džozefson.
Ono što jeste u vašoj moći, dodaje ona, „jeste način na koji raspolažete svojim vremenom, svojom energijom i svojom pažnjom.“
Tagovi
