Zašto muškarci lakše priznaju da je automobilu potreban servis nego da je njihovom telu potreban pregled? O posledicama odlaganja pregleda, obrascima ćutanja i pritisku da se bude jak govore dr med. Ivan Ćertić, lekar specijalista interne medicine i subspecijalista kardiologije, i dipl. psiholog Luka Vidojević, iz MediGroup sistema.
Muškarci se lekaru često ne javljaju onda kada prvi put osete da nešto nije u redu, već onda kada tegoba počne da remeti svakodnevni život. Do tada se umor objašnjava poslom, nesanica periodom, pritisak stresom, nervoza karakterom, a bol nečim što će „proći samo od sebe“. Rečenica „nije mi ništa“ tako postaje mnogo više od usputnog odgovora. Ona je često ceo sistem odbrane.
Iza odlaganja pregleda ne stoji uvek neinformisanost. Ponekad stoji strah. Ponekad navika. Ponekad uverenje da je izdržati isto što i biti jak. A ponekad i duboko usađena predstava da muškarac ne bi trebalo da bude slab, zabrinut, ranjiv ili uplašen.
Zato tema muškog zdravlja ne počinje tek u ordinaciji. Počinje mnogo ranije, u načinu na koji dečaci uče da govore o bolu, strahu, stidu, umoru i pomoći. Tek kada se taj obrazac razume, jasnije je zašto muškarci često ćute o psihičkom opterećenju, odlažu preventivne preglede i pomoć traže tek kada telo više ne ostavlja prostor za odlaganje.
Zašto muškarci teže govore o zdravlju i emocijama?
Diplomirani psiholog Luka Vidojević kaže da se odnos prema ranjivosti formira veoma rano, kroz poruke koje dečaci dobijaju dok odrastaju.
„Još od najranije životne dobi dečaci i devojčice socijalizuju se na dva različita načina, koja odgovaraju društvenim predstavama o tome šta su rodne uloge za određenu kulturu, odnosno šta je društveno prihvatljivo ponašanje za muškarce, a šta za žene“, objašnjava Vidojević.
Kako kaže, validacija nekog ponašanja od strane okruženja vodi u osećaj ponosa, dok osuda određenog postupka vodi u osećanje srama.
„Neretko se mladi dečaci tokom odrastanja susreću sa brojnim porukama kada pokažu slabost, ranjivost, tugu ili strah, poput: ‘Hajde, nije ti ništa’, ‘Muškarci ne plaču’ ili ‘Šta plačeš kao neka devojčica’. Ovakve poruke negiraju detetovo pravo da bude ranjivo ili slabo i dovode do usvajanja uverenja: ‘Ne vredim ako nisam jak’.“
To uverenje kasnije često postaje nevidljivo pravilo po kome odrasli muškarac procenjuje sebe.
„Kao odrasli, ovakve osobe iskazivanje emocija i traženje pomoći doživljavaju kao slabost, što je u suprotnosti sa njihovim uverenjem da moraju da budu jaki, a pokazivanje ‘slabosti’ može biti praćeno snažnim neprijatnim osećanjima.“
Muškarac, dakle, često ne odlaže pomoć zato što ne zna da mu je potrebna, već zato što bi njeno traženje značilo da mora da naruši sliku o sebi koju je godinama gradio.
„Ovakve osobe često se ponose svojom snagom i izdržljivošću čak i u onim situacijama kada je očigledno da je to na njihovu štetu. Pored toga, osobe koje su usvojile ovakav način razmišljanja sklone su da otpisuju važnost telesnih senzacija poput umora, stresa, bola, simptoma bolesti i slično, što je velikim delom i razlog zašto izgleda kao da vode manje brige o svom zdravlju i ređe traže pomoć.“
Kada društvo nauči muškarca da ćuti
Pitanje muškog zdravlja zato je i pitanje društvenih očekivanja. Šta se smatra „normalnim“? Šta se nagrađuje? Šta se ismeva? Šta se prećutkuje?
„Društvo u velikoj meri utiče na mentalno funkcionisanje pojedinca, jer ‘normalno’ je ono što je društveno prihvatljivo, a s obzirom na to da su ljudi socijalna bića, veoma im je važno da budu prihvaćeni od drugih“, kaže Vidojević.
On ističe da naše društvo generalno ima negativan stav prema neprijatnim osećanjima, koja se često doživljavaju kao nešto što treba ukloniti iz iskustva.
„Odatle ide pogrešna podela na negativna i pozitivna osećanja, a zapravo ispravna podela je na prijatna i neprijatna, jer svako osećanje ima svoje funkcije i potiskivanje emocija lišava osobu svih njenih važnih i korisnih funkcija.“
U praksi, to znači da muškarac može godinama da funkcioniše tako što ne govori šta oseća, ne prepoznaje granice sopstvenog umora i ne dozvoljava sebi da stane. Ponekad, kako objašnjava Vidojević, pojedinac očekuje da će biti osuđen ili odbačen ukoliko pokaže ranjivost, tugu ili strah, iako u realnosti postoji mala verovatnoća za takvu vrstu društvenog odbacivanja.
Stres koji ne kaže svoje ime
Kada muškarac ne govori o stresu, to ne znači da stres nestaje. On samo menja oblik. Nekada se vidi kao preteran rad. Nekada kao razdražljivost. Nekada kao povlačenje. Nekada kao nesanica, umor, pritisak, bol ili potreba da se stalno bude zauzet.
„Ukoliko je stres spoljašnji, usled neke krizne situacije ili teškog životnog perioda, telo može biti izloženo produženim uticajima emocija na rad telesnih organa. Ovakve emocije signaliziraju osobi da je neophodno preduzeti nešto kako bi se uticaj stresa smanjio i organizam doveo u ponovno stanje homeostaze“, kaže Vidojević.
Problem nastaje onda kada osoba ne rešava ono što je uzrok stresa, već pokušava da ga nadglasa.
„Ono što se neretko dešava jeste to da, umesto da se osoba pozabavi rešavanjem problema koji je uzrok stresa, pribegava različitim oblicima distrakcije jer suočavanje sa sopstvenim emocijama doživljava kao preteće.“
Kod muškaraca se to, kaže, često ispoljava kroz pojačan fokus na poslovne aktivnosti ili intenzivnu fizičku aktivnost, koji mogu biti društveno prihvatljivi oblici zavisnosti. Neke osobe pribegavaju i manje društveno prihvatljivim ponašanjima poput zloupotrebe supstanci, kockanja, promiskuitetnog ponašanja, konzumacije pornografije i slično.
„Problem je u tome što ovakve aktivnosti donose samo privremeno olakšanje, dok dugoročno utiču i na psihofizičko zdravlje, ali i na porodične i socijalne relacije.“
Tu se psihološka priča nastavlja u telu.
Kada telo počne da govori umesto čoveka
Dr med. Ivan Ćertić, lekar specijalista interne medicine i subspecijalista kardiologije, pitanje muškog zdravlja posmatra iz perspektive ordinacije: kada se muškarci javljaju, šta odlažu, koje simptome ignorišu i šta preventivni pregled može da otkrije pre nego što tegoba postane ozbiljan problem.
Na pitanje zašto muškarci često odlažu preventivne preglede i dolaze lekaru tek kada se pojave tegobe, dr Ćertić odgovara rečenicama koje se u praksi često čuju.
„‘Pa ne boli me ništa’, ‘Svašta će da mi nađu’, ‘Ima vremena, ne mogu sad’, ovi odgovori oslikavaju glavne razloge zbog kojih su preventivni pregledi češće izuzetak nego pravilo u muškom delu naše populacije.“
Iako svi znamo da je „bolje sprečiti nego lečiti“, navika da se tako i postupa nije dovoljno razvijena.
„Nedostatak usmerenja od detinjstva da se zdravlje čuva i neguje, nedostatak društvenog pritiska za tim, nemar, lažno samopouzdanje ili pak strah od neizvesnosti, ali i praktične prepreke u organizovanju i pristupu zdravstvenoj zaštiti, dovode do toga da je Srbija među evropskim zemljama sa najnižom stopom preventivnih pregleda“, kaže dr Ćertić.
On navodi i podatak da statistika iz 2023. godine kaže da dva od tri stanovnika EU idu na preventivne preglede, za razliku od Srbije, gde samo jedan od trojice građana ide na redovne preglede.
Ako psihološki deo priče objašnjava zašto muškarci često ćute, medicinski deo pokazuje šta se događa kada se to ćutanje produži. Preventivni pregled tada nije formalnost, već način da se rizik prepozna pre nego što počne da ograničava život.
Šta obuhvata preventivni pregled muškarca?
Dr Ćertić objašnjava da osnovni preventivni pregled muškaraca počinje prikupljanjem podataka o samoj osobi: o ranijim ili postojećim tegobama i bolestima, štetnim navikama, profesionalnim rizicima, porodičnim sklonostima ka određenim oboljenjima i drugim važnim informacijama.
„Zatim sledi lekarski pregled sa merenjem pokazatelja funkcije tela: krvni pritisak, puls, disanje, temperatura, laboratorijske analize krvi i mokraće, zapis rada srca, EKG, ultrazvučni pregled trbuha, urološki pregled, kao i druge ciljane dijagnostičke procedure u skladu sa uzrastom, porodičnim opterećenjem i pojedinačnim zdravstvenim rizicima.“
Kada govori o laboratorijskim analizama, dr Ćertić naglašava da one zavise od uzrasta i rizika, ali da postoji „osnovni paket“ koji se u praksi najčešće preporučuje kao deo prevencije.
„To su kompletna krvna slika, koja pokazuje da li ima malokrvnosti ili infekcija; šećer i masnoće u krvi, odnosno glukoza natašte i/ili HbA1c, ukupan holesterol, LDL, HDL i trigliceridi.“
U osnovnu biohemiju spada procena stanja bubrega, jetre i žučnih puteva, minerali u krvi, opšta analiza mokraće, kao i dodatne analize po riziku i uzrastu.
„Tu su i dodatne analize po riziku i uzrastu, pokazatelj mogućeg tumora prostate, odnosno PSA, rada štitaste žlezde, odnosno TSH, prisustva neprimetne krvi u stolici, odnosno FOBT, upale, odnosno CRP, vitamina i slično.“
Ovakav pregled ne znači da svaki muškarac treba da uradi sve moguće analize. Znači da neko stručan treba da sagleda njegove godine, rizike, porodičnu istoriju, način života i simptome koje možda već dugo objašnjava kao „normalne“.
Tridesete, četrdesete, pedesete: kada počinje briga o zdravlju?
Na pitanje kada bi muškarci trebalo da počnu sa redovnim godišnjim kontrolama, dr Ćertić odgovara da u idealnim uslovima one ne bi ni trebalo da se „počinju“, već da se „nastave“ na redovne preglede koji su se sprovodili u detinjstvu i školskom uzrastu.
„Ali ako je već napravljena pauza, najbolje vreme da se započne sa sistematskim pregledima jeste odmah nakon čitanja ovog teksta, čim to obaveze i organizacija dozvole.“
Preporuke se razlikuju u skladu sa godinama.
„Akcenat kod osoba u tridesetim i mlađih biće na bazičnoj prevenciji i životnim navikama; u četrdesetim na proceni rizika od kardiovaskularnih bolesti i porodičnim sklonostima, a od pedesetih se uključuju i obavezni testovi ranog otkrivanja, odnosno skrininga, zloćudnih tumora prostate i debelog creva.“
Preventivni pregled zato nije jednokratan događaj, već plan. Ne isti za sve, ne generički, ne vođen strahom, već individualan i usklađen sa rizicima.
Simptomi koje muškarci najduže trpe
Kada se postavi pitanje koje simptome muškarci najčešće ignorišu, odgovor dr Ćertića je kratak i direktan: skoro sve.
„Istraživanje u Velikoj Britaniji iz 2013. godine pokazalo je da se muškarci inače za trećinu manje javljaju lekaru nego žene. To svakako ne znači da manje obolevaju, naprotiv, već da više i duže ignorišu ili trpe svoje tegobe, čekajući da prođu same od sebe. Neretko se desi da se muškarci jave na pregled tek pod pritiskom ženskih članova porodice.“
Posebno važno mesto u toj tišini imaju tegobe koje nisu odmah vidljive drugima.
„Najneprepoznatije i najduže ignorisane tegobe među muškarcima svakako su one vezane za stanje psihičkog zdravlja, jer se stanja poput anksioznosti i depresije duplo ređe prepoznaju i dijagnostikuju kod muškaraca, uprkos tome što se javljaju kod oba pola“, objašnjava dr Ćertić.
Tu se ponovo susreću dve perspektive: psihološka i medicinska. Ono što se ne izgovori kao „umoran sam“, „uplašen sam“, „pod pritiskom sam“, često se kasnije pojavi kao nesanica, razdražljivost, bol, pritisak, pad funkcionalnosti ili iscrpljenost koja više ne može da se objasni samo poslom.
Život u drugoj brzini
Kada govori o uticaju stresa, načina života, ishrane, sna i fizičke neaktivnosti, dr Ćertić koristi poređenje koje je jednostavno, ali precizno.
„Takav način života može se uporediti sa vožnjom automobila u kojoj dolazi do naprezanja vozila, koristi se loše gorivo, motor radi bez odmora i vozi se uglavnom u prvoj ili drugoj brzini. Svakome je jasno da to vremenom dovodi do habanja i kvara sistema.“
Slično se, kaže, događa i sa organizmom.
„Dugotrajan stres, nepravilna ishrana, nedostatak sna i fizička neaktivnost značajno povećavaju rizik od povišenog krvnog pritiska, bolesti srca i krvnih sudova, šećerne bolesti, gojaznosti, bolesti zglobova i sklonosti ka raku.“
Telo može dugo da kompenzuje, ali ne beskonačno. A kada se granice pređu, posledice više nisu samo stvar volje, discipline ili izdržljivosti.
Kada je potreban uži specijalista?
Uloga interniste često je da sagleda celinu i proceni kada problem zahteva dodatnu, ciljanu obradu. Dr Ćertić objašnjava da internista pacijenta upućuje užem specijalisti onda kada postoji sumnja da problem zahteva detaljniju procenu ili ciljano ispitivanje, specifično za određene organe.
„Kardiolog se uključuje, na primer, kada postoje tegobe kao što su bol ili pritisak u grudima, preskakanje srca, otežano disanje, neregulisan krvni pritisak ili se nađu suženja na krvnim sudovima.“
Urolog je, dodaje, zadužen za probleme sa mokrenjem, krv u mokraći ili poremećaje u nalazima prostate, kao i kod teškoća u radu organa ili prisutnih opipljivih promena.
„Gastroenterolog se uključuje kod dugotrajnih tegoba sa varenjem, bolova u stomaku, promena u pražnjenju creva ili prisutne vidljive ili skrivene krvi u stolici, dok se endokrinolog bavi poremećajima šećera, masnoća u krvi, poremećajima u radu štitaste žlezde i drugim poremećajima hormona.“
Kako pomoći muškarcu koji odbija pomoć?
Za porodicu, partnerke i prijatelje jedno od najtežih pitanja jeste kako pomoći nekome ko uporno tvrdi da mu pomoć nije potrebna. Kako ne zvučati kao pritisak? Kako ne izazvati otpor? Kako ne preuzeti ulogu spasioca?
Luka Vidojević kaže da, kada je reč o psihološkim problemima, u nekim slučajevima jeste u redu da članovi porodice vrše pritisak i uslovljavaju osobu da potraži pomoć, posebno ako se, recimo, radi o bolestima zavisnosti.
„Ali treba voditi računa o tome da se ovakve intervencije izvode uz maksimalno uvažavanje nečije ličnosti i dostojanstva.“
Istovremeno, bliske osobe moraju da imaju na umu i svoja ograničenja.
„Članovi porodice i druge bliske osobe treba da izbegavaju da ulaze u ulogu spasioca, jer nije moguće nekog naterati na nešto ukoliko on to ne želi. Moguće ga je samo dosledno i strpljivo pozivati da potraži pomoć.“
Na kraju, kaže Vidojević, osoba je ta koja snosi potpunu odgovornost za vlastiti život, postupke i njihove posledice.
Briga o sebi nije slabost
Kada se govori o muškarcima i zdravlju, poruka često zvuči kao naredba: idi kod lekara, moraš, proveri se, ne čekaj. Takve poruke ponekad jesu tačne, ali ne moraju uvek da dopru do onih kojima su namenjene.
Vidojević zato naglašava da briga o zdravlju spada u domen brige o sebi, a briga o sebi je deo šireg odnosa prema sebi.
„Potpuno je u redu tražiti pomoć kada je ona potrebna i to ne govori ništa o nečijoj vrednosti kao ljudskog bića.“
Za muškarca koji nikada nije razgovarao sa psihologom, prvi korak ne mora da bude veliki. Ne mora da ima spremnu dijagnozu, savršeno objašnjenje ili tačne reči.
„Danas je dostupna veća količina informacija o svemu nego ikada ranije. Edukujte se na koje sve načine vam rad sa stručnjakom iz oblasti mentalnog zdravlja može pomoći u rešavanju problema sa kojim se suočavate“, kaže Vidojević.
Njegova poruka je jednostavna:
„Budite otvoreni, hrabri i potražite pomoć kod stručne i kvalifikovane osobe, jer nemate šta da izgubite, a može vam mnogo doprineti kvalitetnijem životu.“
Novo značenje snage
Snaga nije u tome da se ćuti dok telo ne počne da popušta. Snaga nije u tome da se simptom izdrži po svaku cenu. Snaga nije u tome da se umor, strah, bol ili teskoba stalno prevode u rečenicu „nije mi ništa“.
Snaga je, možda, upravo u trenutku kada čovek prestane da dokazuje da može sam i počne da bira da bude dobro.
Na pitanje koja bi bila glavna poruka muškarcima povodom Nedelje muškog zdravlja, dr Ćertić odgovara kratko, u rečenici koju će mnogi razumeti:
„Svoj auto vozite na tehnički pregled svake godine. Odvezite sebe makar svake druge.“
Tagovi
