Poražavajući je podatak da su delovi mozga koji su zaduženi za izbor seksualnog partnera isti oni koji se „uključe“ kada ljudi glasaju za političke lidere. Dru Vesten, profesor emeritus na Univerzitetu Emori, koji je psihologiju i psihijatriju predavao na prestižnim univerzitetima poput Harvarda, autor bestselera „Politički mozak: Uloga emocija u odlučivanju o sudbini nacije“ (The Political Brain), knjige koja je uticala na kampanje i izborne procese širom sveta, bio je gost Beograda i u intervjuu za Nedeljnik, koji je sa njim vođen u centru grada u Zepter hotelu u kom je odseo, govorio je o tome na koji način ljudi donose odluku o tome za koga glasaju.
Profesor je prvi koristio fMRI (funkcionalnu magnetnu rezonancu) za posmatranje aktivnosti mozga u procesu donošenja političkih odluka, a rezultati njegovih istraživanja su pokazali da su političke odluke snažnih podržavalaca određene stranke ili kandidata primarno vođene emocijama, a ne racionalnim argumentima. On je pionir u svetu u istraživanju načina na koji mozak reaguje na političke poruke i uloge emocija u političkom odlučivanju. Bio je dugogodišnji savetnik demokrata u SAD.
Razlog dolaska u Srbiju je predavanje na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, koje je organizovala dr Marina Komad. Ona je ostvarila naučnu saradnju sa prof. Vesternom tokom izrade svoje doktorske disertacije na tom fakultetu, u okviru koje je sprovela istraživanje po modelu njegovog eksperimenta primenjujući EEG metodu u ispitivanju stavova na teme koje se tiču polarizacije glasača u Srbiji.
Vaša osnovna teza je da je ljudski mozak emocionalni procesor. Pa kako funkcioniše politički mozak i kako u realnom vremenu pregovara o sukobima između podataka i želja?
Kada u slučaju snažnih podržavalaca neke političke opcije u koliziju dođu razum i emocije, pobeđuju emocije. Posebno u vremenima polarizacije, kao što je slučaj sada, kod većine snažnih podržavalaca aktivira se motivisano rezonovanje u kom nesvesni procesi u potpunosti u mozgu zatvaraju kola rasuđivanja i ljudi dolaze do zaključaka koji čine da se osećaju bolje, bez obzira na podatke ili dokaze. Drugim rečima, politički mozak je emocionalni mozak.
Koje su glavne emocije kojima manipulišu političari kako bi pridobili podršku glasača – emocije za pobedu ili poraz na izborima koje vi nazivate tržištem emocija?
Najvažnije emocije na negativnoj strani su strah ili anksioznost i bes. Desnica takođe teži da koristi prezir. Levica obično ne koristi mnogo tu vrstu emocija. Pozitivne emocije su entuzijazam ili uzbuđenje i nada koja je u politici izuzetno važna.
Političari koji su dobri u ubeđivanju ljudi prvo vas nateraju da osetite ono što oni osećaju, a zatim da mislite ono što oni misle, zato što obično prvo efekat dolazi „iz stomaka“. Uticaj na emocije svakako može imati i svoju patološku verziju. Većinu vremena to što se glasači vode emocijama ne znači da će napraviti nerazuman izbor. Nažalost, pod određenim uslovima iracionalni lider može pojačati anksioznost i brigu ljudi i prevesti te emocije u strah i mržnju, odnosno proizvesti efekat suženja svesti kod njegovih sledbenika. Odličan primer za to je Adolf Hitler.
Kako zapravo ljudi glasaju? Šta se dešava u mozgu kada se stranački glasači suoče sa neprijatnim činjenicama?
Kod posvećenih podržavalaca dolazi do pokretanja mehanizma motivisanog rezonovanja, tokom kog se aktiviraju delovi mozga zaduženi za emocije. Tokom ovog procesa dolazi do racionalizacije, usmerene na smanjenje negativnih i povećanje pozitivnih emocija. Rezultat toga je da ne samo da glasač suočen sa dokazima nedoslednosti ili laži kandidata kog podržava ne smanjuje podršku tom kandidatu, nego počinje još snažnije da ga podržava. Dakle, ne radi se o racionalnoj obradi činjenica, već dominantno o tome kako se glasač oseća suočen sa neprijatnim činjenicama. Uvid u aktivnosti mozga tokom tog procesa pokazuju da ne samo što glasač teži da se oseća dobro, već da se oseća bolje – zato dolazi do još čvršće podrške.
Dakle, neuronska kola zadužena za rasuđivanje se neće aktivirati. I bez obzira na to koje činjenice stavljate pred njih, to neće ništa promeniti.
U svom drugom istraživanju nalazim da u SAD postoji između 10% i 60% stanovništva koje može „da čuje“. Ali ne možete im se dopasti samo koristeći činjenice. Efekat zavisi od toga na koji način ispričate priču. I ako ste iskren politički lider nije dovoljno da samo iznosite istinitu priču, već i da ljudi čuju koje su vaše vrednosti i zašto vam je stalo. Takođe, važno je da je ispričate jednostavnim jezikom.
Upravo na ovom polju levica pokazuje slabosti praktično u svakoj zemlji. Svaka demokratija na svetu voli da govori „privatnim jezicima“. Kada razgovaram sa političkim liderima, često kažem da razgovaramo kao aktivisti, akademici, naučnici sa običnim ljudima. I savetujem im da nikada ne bi trebalo da koriste taj jezik nego da prevedu najkomplikovanije termine i ideje u svakodnevni jezik i da stimulišu ljude da osete to o čemu se govori. Dakle, ne samo da čuju, već pre svega da osete. Tu nije samo reč o tome da li su tzv. obični ljudi razumeli o čemu govorite, već i o tome da se na efikasniji i brži način dopre do delova mozga zaduženih za emocije.
Demokratija nije biološki prilagođena našem mozgu?
Ljudi, kao i svi primati poput gorila i šimpanzi, imaju nasleđe evolucije da biraju lidere koji su snažni, topli i emocionalno inteligentni i koji su u stanju da okupe ljude i bore se efikasno sa neprijateljima. Mi smo evoluirali u malim zajednicama u kojima su se svi znali i bilo je teže ubediti ljude da imate neki kvalitet koji nemate. Ono što je ključno jeste da ljudi čuju i osete vaše vrednosti.
U svakoj demokratiji koju sam video širom sveta, desnica se fokusira na vrednosti, a levica na politike i planove „u tačkama“. Takav pristup levice je strategija za poraz. Ako hoćete da pobedite na izborima, morate ljudima pokazati svoju viziju za budućnost, brigu za probleme sa kojima se suočavaju, i morate im dati nadu da možete da promenite stvari u skladu sa svojom vizijom. Ako jedna strana priča o vrednostima, a druga o politikama, brojkama i činjenicama, glasači su u situaciji da porede „babe i žabe“. I zato lideri na levici moraju da promene komunikaciju sa glasačima tako da ljudi razumeju i osete njihovu viziju i vrednosti.
Ovakva pitanja su posebno važna u društvima u kojima postoji snažna polarizacija. Ovde u Srbiji morate pronaći način da oni koji naginju ka Istoku i oni koji naginju ka Zapadu mogu da se slažu jedni s drugima i da mogu da razgovaraju jedni s drugima na civilizovan način i da nemaju političku polarizaciju po svakom pitanju. Što je veći nivo polarizacije, to je veća šansa za manipulaciju glasačima na nivou nesvesnog.
Vaše istraživanje je takođe pokazalo da što više politički kandidati lažu, to je veće poverenje, birači im još više veruju.
Zapravo, što se birač u polarizovanim okolnostima više suočava sa nedoslednostima u vezi sa svojim kandidatom, više mu veruje. Strategija koju su demokrate pokušale da koriste, a to je da pokušaju da ih pridobiju suočavanjem sa činjenicama, dala je suprotan efekat.
Kada predstavite podatke nekome ko je čvrsto opredeljen glasač, prva reakcija je da nesvesno osećaju negativne emocije i nesvesno ih racionalizuju kako bi se osećali ne samo dobro, nego i bolje. Takva racionalizacija dovodi do još snažnije podrške. Dobijaju nalet dopamina u delovima mozga zaduženim za nagrađivanje. Drugim rečima, njihov mozak ih nagrađuje što su dobro lagali sami sebe. I to ih čini da još više vole svog kandidata ili svoju stranku.
Dvadeset godina nakon eksperimenta koji sam sproveo u SAD, dr Marina Komad je primenom druge neuronaučne metode (EEG) došla do istih rezultata o aktiviranju motivisanog rezonovanja. To je izuzetno važno istraživanje, jer ne samo što potvrđuje tezu o ulozi emocija i motiva u procesu racionalizacije, već i pokazuje da se do sličnih rezultata dolazi bez obzira na teme povodom kojih je formirana polarizacija ili u kom društvu i kulturi se dešava taj proces. Takođe, ovo istraživanje je pokazalo da je primenom neuronaučnih metoda moguće testirati teze iz klasične literature o propagandi.
Vaša istraživanja su se bavila i aktuelnim predsednikom SAD. Šta biste vi kao klinički psiholog koji je veći deo svog života predavao na odeljenjima za psihijatriju i psihologiju, rekli o Trampovom mentalnom zdravlju?
Stepen Trampovog egocentrizma ilustruju njegove rečenice poput „Ovo je najbolja ekonomija koju je svet ikada video“ (kada ekonomija zapravo ne ide baš dobro), ili „Bilo je više ljudi koji su gledali moju inauguraciju nego Baraka Obame“. Pa, ne, nije ih bilo. I slike to jasno pokazuju. Verovatno najsramniji primer za mene kao Amerikanca bio je verovatno kada je na konferenciji za štampu tokom pandemije, kada je bio okružen našim vodećim istraživačima zaraznih bolesti, predložio: „Da li ste razmišljali o varikini?“ Osim činjenice da je to kognicija četvorogodišnjaka koji razmišlja „mama koristi izbeljivač da ukloni prljavštinu sa mojih belih košulja“, to je istovremeno narcisoidno verovanje da je on taj koji nudi rešenje.
Tramp takođe pokazuje elemente malignog narcisizma – termin koji je izumeo psihijatar i psihoanalitičar Erih From još u usponu ranog fašističkog doba, pre 90 godina. U mojoj laboratoriji, desetak godina pre nego što je Tramp uopšte ušao u politiku, identifikovali smo tri tipa narcisoidnog poremećaja ličnosti, a jedan od njih je zapravo bio maligni narcisizam. Ako pročitate simptome malignog narcisizma koje smo identifikovali, mogli bi da budu Trampov LinkedIn profil. To je mešavina narcisističkih, psihopatskih i paranoidnih osobina koje navode osobu da bude fokusirana isključivo na sebe, da joj nedostaju moralne emocije poput empatije, krivice i kajanja, kao i da veruje da drugi žele da joj naude i da prihvata ili širi teorije zavere.
Nikada nisam upoznao gospodina Trampa, tako da neke od ovih osobina mogu biti javna slika koju namerno predstavlja, a čak i maligni narcisi mogu imati osobine koje ih čine izuzetno efikasnim. Ljudi mogu doživljavati maligne narcise kao snažne i moćne, a oni često imaju neobičnu sposobnost da na dubokom nivou razumeju šta ljudi osećaju, naročito njihovu otuđenost i bes. To omogućava lideru sa ovakvim stilom ličnosti da im se direktno obraća i da ih navede da ga slede, pa čak i idealizuju.
Postoji još jedna psihopatska osobina koja je zaista zanimljiva, a odnosi se na kriminalnu svestranost. Tramp je osuđen po 32 tačke optužnice za prevaru, a izvukao se po gomili drugih jer je izabran. Pokušao je da sruši vladu. To je izdaja i pobunjenička zavera. U građanskoj parnici porota je utvrdila da je odgovoran za seksualno zlostavljanje. Pa, nemamo pojma zašto Ministarstvo pravde SAD krije 38.000 referenci za koje se govori da se odnose na njega u Epstajnovim dosijeima. Ovo su samo neki od primera.
Kako Trampovo mentalno zdravlje utiče na međunarodnu politiku i svet?
Ironično je da deficiti mentalnog zdravlja jednog čoveka mogu imati tako širok uticaj na toliko ljudi. Svi širom sveta plaćaju više za svoje namirnice ili da napune rezervoar, jer je doneo odluku bez razmišljanja o svim posledicama kada je napao Iran.
On je čovek koji nije vođen moralnim emocijama. Svi indikatori ukazuju na to da on nema empatiju, krivicu, kajanje, osećanje za patnju drugih ljudi. Ljudi će često reći u Sjedinjenim Državama da je on transakcioni lider, da je za njega svako pitanje samo šta mi možemo dobiti od toga naspram šta dobija druga strana. Dobar primer je kada je, ponašajući se neprimereno, rekao Zelenskom taj čuveni komentar „Nemaš nikakve karte“. On ne razume da politika nije igra karata, već da politika u interesu ljudi znači donošenje prvo odluka o moralnim, pa onda o geopolitičkim pitanjima.
On politici pristupa kao agent za nekretnine, i on pitanjima Ukrajine, Irana, Venecuele, Kube itd. pristupa iz ugla svoje bivše profesije – za njega su sve to samo nekretnine. I to je stav koji američki predsednik nije zauzeo, verovatno, otkako smo ukrali meksičku zemlju pre oko 150 godina. Doneli smo odluku kao svet 1945. da poštujemo pravilo da postoje granice, kao i da ne možete ući u tuđe granice samo zato što ste jači. A on to ne razume zato što mislim da ima veoma ograničeno razumevanje istorije, a i zato što ga kao čoveka sa narcisoidnim poremećajem zaista nije ni briga.
Kako objašnjavate razliku između motivacije koja je pokrenula glasače Zohrana Mamdanija koji je pobedio u Njujorku nasuprot motivaciji Trampovih glasača?
Mislim da je ono o čemu je Mamdani govorio prvo osećao. To se odnosi na nivo nejednakosti u Americi i da u Njujorku postoje svi ti ljudi koji su izuzetno bogati, a onda postoje svi ti ljudi koji ne mogu da priušte hranu za svoju decu ili za sebe. Njegove predloge o uvođenju poreza na bogatstvo ljudi su čuli i to im je delovalo razumno u odnosu na ono što osećaju u svom svakodnevnom životu. I znao je da su ljudi osećali i instinktivno prepoznali vrednost koja se odnosi na to da više nije u redu imati Ilona Maska, dok veliki deo stanovništva nema sredstva za osnovne životne potrebe.
Mamdani je to zaista iskoristio. On je veoma dobar govornik. Harizmatičan je. Zgodan je, što nikad ne škodi. Mlad je, i nakon što su mediji kritikovali Bajdena zbog toga što je star, mladost se percipira kao pozitivna osobina sada u američkoj politici. Jedino mesto gde je po mom mišljenju zaista pogrešio jesu stavovi koje je izneo o Izraelu i Palestini. To bi mu naštetilo da je imao jačeg protivnika.
Kažete, mlađi momak koji postaje sve popularniji. Ko bi mogao biti dobar kandidat kao sledeći američki predsednik posle Trampa i pre njega Džoa Bajdena, obojice u osamdesetim godinama?
Republikancima bi verovatno bilo najbolje da kandiduju Marka Rubija, jer počinje da izgleda kao jedina odrasla osoba u prostoriji na toj strani. U poređenju sa Džej Di Vensom koji izgleda kao Tramp junior, samo na neki način i gori.
Na demokratskoj strani to bi mogao biti Pit Butidžidž, koji je veličanstven govornik, iskren i izuzetno harizmatičan. Mislim da je on najbolji političar koga smo imali od Klintona u smislu sposobnosti da razgovara sa običnim ljudima.
Posle mnogo godina, demokrate po prvi put imaju više jakih kandidata koji bi mogli pobediti na izborima i većina njih predstavlja novu generaciju lidera, poput guvernera Kalifornije Gavina Njusoma.
Da li je Amerika spremna za gej predsednika, pošto nije bila spremna za ženu?
Mislim da ima previše muškaraca u Americi, posebno na Jugu koji bi, poredeći Marka Rubija i Pita Butidžidža, mogli da se fokusiraju na njegovu seksualnu orijentaciju. Nadam se da grešim, ali mislim da je šteta što je gej osobi teško da sada pobedi. Ipak, imam osećaj da će Butidžidž biti predsednik Sjedinjenih Država u nekom trenutku.
Ne bih isključio ni Aleksandriju Okasio-Kortez.
Kako vidite političku situaciju u Srbiji koja je duboko polarizovano društvo?
Teško pitanje. Kao mi u SAD, imali ste jaku demokratiju ili ste počeli da je gradite, a sada imate više autokratsku vladu. Upravo sam se vratio iz Italije gde imaju sličnu situaciju sa Melonijevom. Desničarske autokrate su u porastu. Ali primer Orbana je pokazao da mogu biti poraženi.
Da sam građanin Srbije, bez obzira na to da li sam levo ili desno orijentisan, odluku o tome za koga ću glasati na izborima donosio bih vodeći se pitanjem: „Ko će izgraditi stabilnu demokratiju u Srbiji?“ i odgovorom „To svakako nije sadašnja vlast“. Studentski i građanski protesti koji se dešavaju u Srbiji, upravo su faktor koji bi mogao da probije mehanizam motivisanog rezonovanja kod podržavalaca vlasti i neopredeljenih. Emocija stotina hiljada ljudi na ulici svakako može pokrenuti preispitivanje onih koji su u prethodnim godinama bili pod uticajem motivisanog rezonovanja i snažno podržavali vlast uprkos velikom broju problema i afera, kontroli medija, propagandi.
Znajući kako radi „politički mozak“, kako jedan politički kandidat može da premosti taj jaz ili da ubedi birače da pređu na drugu stranu?
Mislim da ste verovatno u boljoj poziciji sada nego što ste bili, ali i verovatno nego što ćete ponovo biti za godinu dana ako ne dođe do promene vlasti. Međutim, važno je i smanjiti polarizaciju u srpskom društvu. To znači da deo građana koji podržava spoljnopolitičku orijentaciju Srbije ka Istoku bi trebalo da razume da to ne mora da znači i podržavanje antidemokratskog sistema vlasti sa Istoka, poput Putinovog. Drugim rečima, važno je promovisati narativ usmeren na to da je moguće imati demokratiju, a i dalje se na polju emocija, istorije i kulture identifikovati sa Istokom. Dve strane moraju uvažavati jedna drugu, kako bi zajedničkim snagama mogle da se bore za demokratiju.
Mislim da vaš narod sada ima najbolje šanse da vrati demokratiju, a to ključno zavisi od toga da li im je i koliko to važno.
Teško je govoriti o demokratiji na način koji nije apstrakcija ali upravo prevazilaženje te teškoće je jedini način da bude pobeđen političar koji ima medije u džepu, sve instrumente moći na raspolaganju, i koji je u stanju da primeni svaku vrstu pritiska na ljude. Za takvu pobedu potreban vam je vođa koji kada se okupi 200.000 ljudi može da stane ispred mikrofona, i koji ima ljude iza zadužene za to da figurativno rečeno mikrofon radi [smeh] i da svojim rečima, energijom i harizmom učini da ljudi zaista osete zašto je ovaj trenutak važan.
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 11. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
