***
Državna pomoć industrijama naročito izražena u vreme zdravstvene pandemije i energetske krize izazvane ratovima u Ukrajini i na Bliskom istoku pokazala se kao „danajski dar“ koji s vremenom raste, postaje sve moćniji a sve manje aktera pita se da li je uloga vlade da subvencioniše privatne kompanije. Ta pomoć dobija strukturni i sistemski karakter u odnosu na onu (jednokratnu) pomoć koju su države davale 2008–2009. u vreme finansijske krize.
U Kini naročito, ali u poslednje vreme i u Americi za vladavine Džoa Bajdena i Donalda Trampa, sve više industrija postaje zavisno od države, što je opasan presedan koji polako vodi ka centralnom planiranju u ekonomiji. Kada se kompanije nakače na državno finansiranje, vladi postaje lakše da koristi moć države protiv njih. Kombinacija velikog biznisa i velike vlade na tržištu se pokazala toksičnom. OECD konstatuje da iako su državne subvencije povećale udeo firmi na svetskom tržištu, one im nisu donele značajne dobiti u produktivnosti i profitabilnosti.
Državna zaštita (pomoć) kroz subvencije ili poreske olakšice čini preduzeća uspavanim, samozadovoljnim i manje konkurentnim. Subvencije nagrađuju neefikasnost i primoravaju kompanije da troše novac na podmićivanje javnih službenika. Kad država deli pomoć privatnim kompanijama u otvorenim ekonomijama, onda subvencije imaju potencijal da iskrive (i domaća i međunarodna) tržišta i na njima kompanije više ne konkurišu pod jednakim uslovima. To omogućava manje produktivnim firmama da neopravdano osvajaju veći globalni tržišni udeo na račun inovativnijih i efikasnijih kompanija, što s vremenom ima negativne implikacije na inovacije, fer konkurenciju i podršku globalnoj trgovini.
Državne subvencije industriji opterećuju i poreske obveznike. To je pitanje kvaliteta finansiranja državne pomoći. Subvencije se dele pojedinim firmama iz prikupljenog poreza koji plaćaju sve privatne kompanije. To je za njih trošak finansiranja subvencija i izaziva im štetu nastalu prisilnim izvlačenjem (povećanjem) poreza. Istraživanja u nekim zapadnim državama pokazala su da je u proseku gubitak od negativnih ekonomskih efekata povećanja poreza 50 centi na jedan dolar stvorenog dohotka. Zato nije pitanje da li subvencije stvaraju neke koristi, već da li stvaraju znatno više prinosa nego da je kapital ostavljen u privatnom sektoru, a ne da ga vlada izvlači i deli.
Subvencije vode biznis na stranputicu. Kad se „nakače“ na subvencije, kompanije dozvoljavaju da im troškovi postanu preveliki i da zaborave na svoje kupce, pa svoju pažnju fokusiraju na lobiranje, a ne na tržišno zasnovane inovacije. Subvencije mogu da navedu kompanije da preuzmu prevelike rizike jer znaju da iza njih „stoji država“. Primer takve prakse u Srbiji su EPS i Srbijagas. Državna podrška – koja uključuje garancije za kredite i keš grantove – u velikoj meri eliminiše rizik privatnim investitorima i skoro im garantuje velike profite u narednim godinama. Primer u Srbiji su građevinske firme bliske vlasti.
Kompanije koje primaju subvencije vole da se hvale koliko su radnih mesta stvorile. To su slučajevi mnogih stranih, uglavnom dalekoistočnih (kineskih) kompanija koje su otvorile pogone u Srbiji. Međutim, Srbiji su mnogo više potrebne kompanije koje kontinuirano povećavaju produktivnost, a ne one čije je poslovanje ciklično i zavisno od subvencija (recimo, proizvođači auto-delova).
Subvencije su rodno mesto prevara i zloupotreba. Srpska Komisija za kontrolu državne pomoći od kad je osnovana razmatrala je tek nekoliko slučajeva zloupotrebe (mogu se izbrojati na prste jedne ruke) a i laicima je očigledno kako se milioni evra poreskih obveznika, evropskih fondova ili pozajmljeni novac države nezakonito prelivaju u džepove državnih zvaničnika i poslovnih ljubimaca vladajućih struktura.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 11. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
