„U Srbiji je identifikovano 6 lokacija za nuklearnu elektranu“: Svedočenje Miodraga Mesarovića o YU nuklearnom programu u novom Nedeljniku

***

Jedan od najsloženijih tehničkih problema svake nuklearke je hlađenje. Ozbiljna zemlja analizira rečne tokove decenijama unazad kako bi predvidela najgore scenarije, što je Jugoslavija i uradila, a nama su i danas od posebnog interesa reke Sava i Dunav.

„Kapacitet za rashlađivanje na reci Savi je relativno mali i on zahteva pored sebe posebne ‘tornjeve’ koji bi obavljali taj posao kada nema dovoljno vode ili kad je visoka temperatura kako bi se sačuvao biodiverzitet. Temperatura u reci ne sme da bude viša od 28 stepeni“, objašnjava Mesarović tehničke detalje.

Zbog toga se, kada je došla na red „srpska“ jugoslovenska nuklearka, pažnja stručnjaka usmerila ka Dunavu. Identifikovano je šest potencijalnih lokacija na Dunavu na teritoriji Srbije, a dve su detaljno istraživane kroz petogodišnje cikluse. Mesarović podseća da je jugoslovenska metodologija za izbor lokacija bila toliko usavršena da su je čak i Rusi koristili.

„Radilo se o usavršenoj metodologiji Međunarodne agencije za atomsku energiju, sa nekih 17 kriterijuma. Tako smo se kvalifikovali da mi Rusima pomažemo da nađu lokaciju u Iraku“, ispričao nam je Mesarović.

Izgradnja nuklearne elektrane, kako napominje, nije samo građevinski poduhvat pa da zavisi samo od raspoloživog novca i lokacija, već je to tehnološki iskorak za koji se kadrovi spremaju decenijama.

„Jugoslavija je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu počela školovanje kadrova još pedesetih godina, a do početka gradnje prve nuklearne elektrane prošlo je 20 godina“, svedoči Mesarović.
Jugoslovenski program podrazumevao je slanje mladih ljudi u Francusku, Kanadu, Nemačku, Švedsku, Holandiju, Ameriku i Rusiju ne da bi tamo ostali, već da bi proučili sisteme radeći zajedno.

On sam je obišao sve države koje su imale nuklearni program, a proveo je godinu dana u Švedskoj radeći sa njihovim timom. Strategija bila je i postepeno podizanje domaćeg učešća u izgradnji elektrana. Za prvu sledeću elektranu domaća industrija trebalo je da učestvuje sa 5%, za drugu 10%, a za treću 15%.

U tu svrhu formiran je konzorcijum JUMEL (Jugoslovenska mašinska i elektro industrija) koji je okupio gigante poput „Goše“, „Rade Končara“, „Đure Đakovića“ i „Energoinvesta“. Inženjerska grupa 4E (Energoprojekt, Energoinvest i dva „Elektroprojekta“, iz Ljubljane i Zagreba) bila je zadužena za projektovanje, a asocijacija nuklearnih instituta NUKLIN za naučni rad.

Jugoslavija je, ukratko, planirala da postane graditelj, a ne samo kupac.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 4. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP.

Nedeljnik #751Nedeljnik