Sa 33 godine, ona je već svojeručno ispisala nova pravila onoga što znači biti španska muzička senzacija u svetu i, možda, ono što pop muzika može da znači danas. Deo je generacije koja više ne prepoznaje jezičke ili geografske barijere u komercijalnoj muzici, za koju muzika koja nije na engleskom može dominirati globalnim top-listama a da se njena autentičnost ne izgubi u algoritmu.
Rosalía je našla put do međunarodne publike 2018. godine, kada je izdala „El mal querer“, album koji je takođe služio kao njen diplomski projekat na prestižnom Catalonia College of Music. Takav zvuk nije ličio ni na šta drugo na radiju, ali je Rosalíju nesporno učinio poznatom. Nakon albuma su usledile kolaboracije sa J Balvinom i Bad Bunnyjem, da bi sa snažno ritmičkim albumom „Motomami“ iz 2022. i sama zauzela mesto među trap izvođačima na španskom jeziku koji su u to vreme transformisali popularnu muziku.
A onda je imala nešto drugačije na umu.
Novi album, „Lux“, pokazuje oštar zaokret od logike pop ekonomije, u kojoj se pesme takmiče da pruže najviše zadovoljstva najvećem broju ljudi. „Lux“ zvuči manje kao plej-lista za striming, a više kao kultni film, ili možda umetnička instalacija. Ima 18 pesama, tekstove na 13 jezika, dva hora, Patti Smith koja čita pesmu i London Symphony Orchestra. Sve to pruža impozantno iskustvo slušanja i svojevrsno uživanje u tome što ovako mlada kantautorka ne pravi kompromise ni za živu glavu. Saradnik koji najviše iznenađuje na albumu „Lux“ je Mike Tyson, koji je tokom haotične konferencije za štampu 2002. rekao novinaru: „I’ll fuck you till you love me, faggot.“ Ova fraza, bez poslednje reči, prekida inače elegantnu „Berghain“, tako što je više puta uzvikuje producent elektronske muzike Yves Tumor. Prekid je šokantan – dovoljno da možda odvrati neke slušaoce od dodavanja pesme u omiljene plej-liste, da ne bi pokvarila raspoloženje. Možda je to i poenta.
Određena tvrdoglavost oduvek je bila deo onoga što Rosalíju čini onim što jeste. Sa 16 godina, imala je operaciju glasnih žica kako bi popravila oštećenja nastala njenim entuzijastičnim, nesavladanim pevanjem. „Nisam mogla da govorim mesec dana – bilo je vrlo čudno, kao post od govora, a zatim godina rehabilitacije glasa“, priča ona. „Trebalo mi je toliko godina da zaista osetim da mogu da koristim svoj instrument.“ Sa 19 godina, provela je 32 dana sama hodajući 500 milja Camino de Santiago kroz severnu Španiju, potvrđujući svoj instinkt za posvećenost i prkos. „Neko u mojoj porodici je rekao da to neću moći jer nisam fizički spremna. Ali pronašla sam sjajne ljude tokom puta koji su mi pomagali, i naučila sam da ako to mogu da uradim, mogu i druge stvari.“
U intervjuima izbegava da odgovori da li se oseća kao diva – „to je nešto na šta možda vi možete odgovoriti“ – ali je mnogo odlučnija kada je u pitanju priroda njenog stvaralaštva. „Lepota umetnosti je u stavljanju stvari na sto i postavljanju pitanja, i verovatno pronalaženju više pitanja nego odgovora“, kaže.
Tagovi
