Legendarni košarkaški trener Duško Vujošević je u velikom intervjuu za Nedeljnik 2017. godine između ostalog govorio o „padu Kadinjače“ i razočaranjima, o političkom proterivanju iz srpske košarke, časovima ljubavi, trenerima i politici, vlastima i opoziciji…
Podsetimo, Duško Vujošević je preminuo danas u Beogradu, u 67. godini.
U nastavku teksta pročitajte deo koji smo izdvojili iz intervjua Duška Vujoševića za Nedeljnik 2017. godine.
***
Eto, često se govori da ste kao trener pokušavali da stvorite ne samo dobre košarkaše nego i dobre ljude. Kada pogledate iza sebe, kako biste procenili svoj uspeh na tom polju?
Uglavnom kao uspešan. Čitam pre neki dan Lučićev intervju gde kaže da oni čitaju, jer oni su iz Partizana. I to ovde gde se praktično ne smatra dovoljno muškim da se čita. Ja sam pokušavao na neki način od njih da pravim elitu. Naravno, nije to svugde uspelo. Veliki su izazovi, velika slava, puno ljudi koji hoće da se okoriste. Mnogo je teška situacija za igrače posle karijere. Mnogi od njih od velikih zvezda postanu crne rupe i postanu žrtva raznih prevaranata. To je, nažalost, čest slučaj. Ovi što u Švajcarskoj rade sa parama smatraju da su najranjiviji naslednici, ljudi iz šou-biznisa i sportisti.
***
Poznato je da ste teško preboleli bivšu državu. Da li ste u reprezentaciji BiH pronašli svoju „malu Jugoslaviju“?
Jugoslavija je bila stvarno prilika za sve, bila je maksimalni minimum za veliki svet. Nije slučajno što smo bili prvaci sveta u rukometu, u košarci olimpijski i svetski prvaci, u vaterpolu smo i danas, što smo i u fudbalu bili odlični kao reprezentacija. I ne samo u sportu, to je bila jedna ozbiljna zemlja u kojoj smo svi imali samopoštovanje i osećali se časno. Kada bi se napravila neka hipotetička računica kako bi nam bilo danas da nije bilo ratova i da je ta zemlja ostala kakva je bila i da se razvijala normalno kao što je mogla, sigurno da bi bilo neuporedivo časnije, bolje, dostojanstvenije nego ovo što imamo u malim državama. Raspad Jugoslavije, pogotovo raspad koji je nastao građanskim ratom, smatram najvećom tragedijom u svom životu. Kao što je rekao Cezar, nema prljavijih ratova od građanskih, a najprljavija je pobeda u građanskom ratu.
U tom kontekstu, da li ste u Bosni našli utehu?
Rado putujem svuda na području bivše Jugoslavije. Zajednički jezik je nešto što, takođe, mene određuje u toj meri da tu mogu najbolje da radim. Od stranih jezika govorim samo italijanski, a nisam trener koji koristi prost košarkaški jezik: ti stani ovde, ti napravi blok… Kad pričam na svom jeziku, postoji razmena motivacione energije sa igračima. Drugo, igrači sa ovih prostora rade više i bolje od nekih drugih, i nije slučajno što sam najbolje rezultate imao baš na ovim prostorima. Ja jesam neka vrsta endemske biljke koja je vezana za ove krajeve.
Moje zdravstveno stanje je takvo — ni ovako ne mogu bez košarke — da sam morao da smanjim količinu. Dok ne uradim transplantaciju bubrega, sigurno ne mogu da putujem dva puta nedeljno na utakmice. Tako da je ovo količina košarke koja mi je neophodna, a ostavlja mi vreme za kvalitetno lečenje i bavljenje sobom.
S druge strane, značilo mi je što su me iz Bosne pozvali. To znači da se ovih gladnih godina nisam najeo onoga što se ne jede i da sam u tom smislu čist, što ja znam i bez te potvrde, ali sigurno da mi je u i u tom smislu značilo. U Srbiji ne mogu da radim, jer sam praktično, kad je u pitanju moj posao, proteran od politike. Poklopilo se u Bosni dosta stvari i na kraju ti klinci koji su se odazvali, radili su sa velikom strašću i energijom, a pošto u životu postoji reciprocitet ljubavi, poštovanja i energije, izazvalo je istu takvu emociju i napravili smo odličan rezultat s obzirom na mlad tim i na veliki broj otkaza.
***
Kažete da vas je politika proterala iz Srbije. Da li se zaista osećate ostrakizovanim?
Kao što je poznato, pričao sam o neravnopravnom tretmanu KK Partizan u odnosu na neke njegove konkurente i u odnosu na rezultate Partizana u tom periodu. Postojala je bitna razlika u finansiranju kluba, a konkurentskom klubu je urađen UPPR, tako da je porez sveden na 2,5 odsto od prijavljenog poreza, i to za pet godina. A mi sve što smo dobijali od zvaničnih sponzora koristili smo za servisiranje poreskog duga. Kooperanti Telekoma i druge firme bili su osnovni finansijeri tog drugog kluba, a mi nismo imali mogućnost da plaćamo stipendije, odnosno plate igračima.
Na primer, plasiramo se u 16 u Evroligi, a po gradskom pravilniku trebalo je da dobijemo 150.000, a tada se menja pravilnik kojim se izjednačava Evroliga sa Evrokupom i dobijemo po 30.000 mi i taj konkurentski klub. Rađena je ozbiljna opstrukcija i pošto niko drugi nije pričao o tome, ja sam pričao i stekao veliki broj neprijatelja.
Smatrao sam da ne smem da dozvolim da Partizan umire nemo, nego da javnost mora da bude obaveštena o onome što se dešavalo. To je kulminiralo ukidanjem i tog malog broja sponzora i javljanjem od „šefa“ preko njegovih savetnika — šef naravno pod znacima navoda, jer moj šef nije — da dok sam ja trener Partizana neće se dobiti nikakvo sponzorstvo. I tada je smišljan scenario kako ja da budem oteran, a da ne ostane dug prema meni. Da me isprovociraju da odem…
***
Sportska biografija
Duško je bio i ostaće jedan od simbola KK Partizan, s kojim je dominirao u regionu u prvoj deceniji 21. veka. Vodio je crno-bele od 2001. do 2010. godine, a potom i od 2012. do 2015. godine.
Sa crno-belima je 2010. napravio senzaciju, izbacio Makabi za plasman na fajnal-for Evrolige, a u polufinalu je Partizan nekoliko sekundi delilo od pobede nad Olimpijakosom.
Vujošević je svoju trenersku karijeru započeo u OKK Beogradu 1982. godine, gde je proveo godinu dana. Narednu godinu proveo je u Mladosti iz Zemuna, da bi 1985. godine postao pomoćni trener Partizana.
Često se zaboravlja da je Vujošević 1991. godine u jednoj sezoni predvodio sa klupe večiog rivala Crvenu zvezdu.
Bio je selektor Srbije i Crne Gore na Evrobasketu 2003. godine, imao je kratku epizodu u CSKA, vodio je i Limož, selekciju Bosne i Hercegovine, a poslednji trenerski angažman imao je u Klužu 2021.
Politički život
Duško Vujošević je 2022. godine bio kandidat za gradonačelnika Beograda ispred koalicije „Boris Tadić – Ajmo, ljudi“.
Vujošević je tada naglasio da njegova kandidatura nije bila motivisana „previše bavi politikom“, već njegov „građanski gest, čast, poštovanje, obaveza i dužnost“. Rekao je da to radi iz „samopoštovanja, zbog svog sina i zbog svog prijateljstva s Tadićem“.
Legendarni trener bio je i nosilac liste „SDS-DJB-Otete bebe“ na parlamentarnim izborima 2023. godine.
Vujošević je tada kazao da u borbu ulazi jer ima potrebu da bude na pravoj strani.
„Nemam nikakav interes, osim što imam potrebu da znam da sam na pravoj strani. Borićemo se za ovu zemlju i ovaj grad, uprkos tome što su mediji pozicionirani oko dva centra moći – Vučićevog i Đilasovog“, rekao je Vujošević.
A video sa pojedinim interesantnim Vujoševićevim izjavama koje je pripremio korisnik YouTuba Aleksandar Paunović još 2017. pogledajte ovde:
Tagovi
