Srbija zvanično u poslednje 43 godine svakog leta i zime pomera kazaljke napred-nazad, ali prvi pokušaj sezonske promene računanja vremena bio je još za vreme Prvog svetskog rata i trajao je do 1922. godine.
Kako je navedeno u jednoj kratkoj vesti u listu „Politika“, Jugoslavija je „po ugledu na naše velike saveznike“ imala zimsko i letnje vreme. Kazaljke su se na početku leta pomerale za jedan sat unapred, a početkom jeseni vraćale za jedan sat unazad.
Ministri socijalne politike, saobraćaja, trgovine i industrije, sa zanatskom i radničkom komorom, saopštili su 21. marta 1922. da su na zajedničkom sastanku doneli odluku da se letnje vreme više neće uvoditi. Kao razlog za to navedeno je da „letnje vreme, to jest vraćanje časovnika za jedan sat, nije pokazalo nikakve koristi“.
Istom prilikom je naglašeno da „nije isključeno da će se u železničkim krugovima uvesti letnje računanje“, pošto su skoro sve okolne zemlje prelazile sa letnjeg na zimsko računanje vremena. To je, kako se pisalo, moglo da izazove nesporazum prilikom putovanja.
Podsetimo, Srbija je ove nedelje prešla na letnje računanje vremena, ali cela zemlja ostaje zaglavljena u pogrešnoj vremenskoj zoni, rekao je profesor Mašinskog fakulteta Miloš Banjac za Nedeljnik.
Ideja se ponovo rađa pedesetih godina
Pisanje štampe nakon Drugog svetskog rata svedoči da je zbog razlike koja je na taj način nastajala u računanju vremena i dolazilo do sličnih zabuna.
U pismu uredništvu nedeljnog lista Narodnog fronta Beograda „20. oktobar“ objašnjeno je kako su Ministarstvo železnica i Jugoslovenski aero-transport (JAT) objavili dva reda vožnje koji su pokazivali različito vreme u zapadnoevropskim zemljama.
Na primer, ukoliko je određeni polazak iz Nemačke po tadašnjem jugoslovenskom vremenu bio predviđen za 12 časova, prema JAT-ovom redu vožnje pisalo je da avion kreće u 13 časova.
Tako je bilo zbog jednočasovne razlike koja je nastala pošto je Nemačka prešla na letnje računanje vremena, a Jugoslavija nije. Ministarstvo železnica previdelo je tu razliku, pa su putnici bili pogrešno informisani o vremenu polazaka vozova.
Tih pedesetih godina prošlog veka počelo je ozbiljno da se polemiše o ponovnom uvođenju letnjeg i zimskog računanja vremena.
Prema podacima Astronomskog društva „Ruđer Bošković“ koji su objavljeni u aprilu 1952. godine, Beograd je u tom trenutku mogao da uštedi deset miliona dinara prelaskom na letnje računanje vremena.
Kao jedan od razloga za takvu uštedu naveli su da bi svako domaćinstvo dnevno uštedelo po jedan sat tokom kog se koristi električna energija, pošto ujutru nema potrebe za osvetljenjem.
Zvanično uvođenje sezonske promene računanja vremena
Iako se u naučnim krugovima raspravljalo o koristima sezonske promene računanja vremena, zakonska inicijativa podneta je tek u avgustu 1980. godine.
Naloženo je da se „što hitnije pripremi predlog zakona kojim će se urediti novo radno vreme pomeranjem kazaljki na časovniku“.
Smatralo se da bi takvo rešenje „povoljno uticalo na bolje korišćenje radnog vremena i produktivnost, a isto tako i na racionalno korišćenje energije, zdravstvenu i radnu sposobnost stanovništva“.
Jugoslavija je zvanično počela da primenjuje letnje računanje vremena 27. marta 1983. godine, u skladu sa odlukom Saveznog izvršnog veća, a na zimsko vreme vratila se 25. septembra iste godine.
Dve godine nakon uvođenja sezonske promene vremena, objavljen je članak u „Borbi“ koji govori o tome da zakon nije doneo veću produktivnost koja je prognozirana. Jedini stvarni pomak bio je u lakšoj komunikaciji prevoznika sa evropskim zemljama.
Glavni problem bio je u tome što je sat pomeren, ali organizacija rada nije adekvatno prilagođena.
Prema statističkim podacima koji su navedeni u članku, 70 odsto radnika tada je radila u jednoj smeni, 10 odsto u dve, a 20 odsto u sve tri smene. Radni sati na taj način nisu bili dovoljno dobro raspoređeni.
Jugoslavija nije bila spremna za promenu vremena
Većina preduzeća nije bila spremna. Sindikati su upozoravali da bi nagla promena mogla da izazove probleme u prevozu, organizaciji smena i svakodnevnom životu zaposlenih.
Posebno su naglašene teškoće za radnike u više smena, roditelje sa malom decom i sisteme koji zavise od precizne koordinacije, poput saobraćaja i javnih službi.
Dok su pojedini sektori tvrdili da ozbiljnijih problema neće biti, iz Privredne komore Srbije tada je otvoreno rečeno da gotovo nikakve pripreme nisu sprovedene.
Najdalje je otišla Slovenija, koja je pokušala da sistemski reši problem. Predlog je bio da se, uz pomeranje sata, i radno vreme pomeri za jedan sat, kako bi se zadržao isti dnevni ritam.
Smatralo se da bi se izbeglo da radni dan počinje prerano u odnosu na prirodno svetlo. U suprotnom, upozoravano je, radnici bi više „dremali nego radili“.
Predlog nije zaživeo na nivou cele zemlje, a mnogi sistemski problemi koji su na taj način nastali nisu ni do danas rešeni.
Tagovi
