Bilo me je strah da nazovem Božu Koprivicu (1950-2026) poslednjih nedelja. Pa sam unedogled to odlagao jer me je hvatao sve veći strah. Ne, nisam uopšte znao da je bolestan.
Pa kakvi smo mi bili prijatelji ako to nisam znao? Bili smo dobri prijatelji. Baš dobri. Ali bilo me je strah da se naljutio jer ga nisam zvao od onog letnjeg podneva.
Pa kakvi smo mi bili prijatelji ako se nismo čuli mesecima? Bili smo dobri prijatelji. Baš dobri. Bez obzira na frekvenciju susreta i okretanja telefona. Ali on je, čini mi se, meni prepuštao inicijativu. I bio je lako ljutljiv ako bi posumnjao da se vi zezate sa prijateljstvom i pažnjom. Zato me je bilo strah jer sam preterao sa pauzom.
Nekako su se naši susreti proredili kada je zatvorena „Šansa“ na Tašmajdanu. Tu smo sedeli redovno. On nikada nije voleo da kasni. Jednom mi je rekao u intervjuu: „Ne volim da kasnim na probu. Nisam volio da kasnim ni na treninge fudbala ili košarke. To je princip dobrog vaspitanja. Bilo da te ulica vaspitava, bilo porodica. Ne bih nikada otišao na probu a da sam neraspoložen. Jer ne možeš da remetiš atmosferu. Moraš imati to partizansko vaspitanje. Ne mogu da kasnim kad idemo na juriš protiv neprijatelja. Volim da igram u ekipi koja dobija…“
Nisi mogao kasniti sa Božom. Jer mu nisi mogao javiti da ćeš malo kasniti. Mogli ste samo odložiti viđanje ostavljajući mu poruku na telefonskoj sekretarici. A to javljanje da kasnite dvadesetak minuta… To zaboravite. Božo nije imao mobilni. Imao je taj fiksni i čuvenu telefonsku sekretaricu. Okreneš i ide glas: „Dobili ste.. ako ste navijač Partizana, ostavite poruku, a ako ste za ove… onda zdravo.“
Mislim da glas koji ovo izgovara pripada Božinoj ćerci Ivani. Nikada je nisam pitao. Dođe mi sad da okrenem telefon i da čujem još jedno „Dobili ste…“ ali ne mogu. A često sam zamišljao kako on dođe uveče u stan i preslušava ko je sve to zvao preko dana. Da li se možda prošvercovao i ostavio poruku neko ko navija za „one“.
Partizanovci, „grobari“ su ga obožavali smatrajući ga nekim praocem tog sada već čuvenog „grobarskog treš romantizma“:
Bio sam prisutan kada su dolazili „grobari“ na neke njegove promocije kao na neko poklonjenje… Predvodniku, ideologu… On je bio taj partizanovac – partizan i Jugosloven. Jugoslovensko sportsko društvo Partizan.
Mislim da su oni svi verovali u tu koncepciju Partizana iako su poslednje postavke nekih radikalnijih Partizanovih tribina to demantovale. Kada se zaori pesma o „Deda Ratku“. Mislim da ni on, a ni oni, jednostavno nisu hteli to da čuju. Oni navijači sa Istoka, koji su bili u „fred periju“, poneki i sa crno-belom Oasis kapom, a on, Božo, uvek u košulji sa ruskom kragnom. Bili su jedno – praotac i sinovi.
Ali Partizan, onaj partizanski bio je njegova „ideologija“. Voleo je što sam odrastao u naselju Stevana (danas Stjepana) Filipovića, onih pet solitera između Hajd parka i stadiona Partizana. Govorio bi mi da je dolazio tu kod legendarnog fudbalera Partizana – Miladinovića. Bilo je još nekoliko igrača crno-belih koji su stanovali u tim soliterima.
Ja sam mu jednom rekao da me je tata zaustavio da gledam već starog Stjepana Bobeka kako na Partizanovoj šljaci prima loptu. Onda mi je Božo pričao o Bobekovom hodu. Jer Koprivica je umeo da prepozna i među taksistima bivše fudbalere. Po držanju, pokretima…
Znao je ponekad i da u velikom pesniku prepozna bivšu fudbalsku polutku. Kada ga taj eksfudbaler i pesnik upita „kako?“, on mu objasni da je to po držanju tela i pregledu „igre“. Znao je da mnogo vidi iz nečijeg hoda. Ispričao mi je u jednom intervjuu.
„Završilo se snimanje u Radio Beogradu. I vidim u studio ulazi Miloš Crnjanski u zelenom mantilu. Govorio je svoju prvu pjesmu ’Sudba’. Zapamtio sam njegov fudbalski hod, kao centarfor. To odmah prepoznam. Gledao sam kad Bobek ide na ručak u ’Metropol’. I Crnjanski je tako hodao kao da vodi loptu. U taj prostor koji osvaja, kao da ide Marlon Brando. Nema tu nikoga osim njega, neprirodno je da neko uđe u to.“
Voleo sam te njegove dijagonale sa fudbalom koje nisu bile jednodimenzionalne. Zato, kao inženjer, moram da ih preimenujem odmah. Bile su to elipse. Onako kako je samo on to video ponekad. Ono što se nije nekad zapravo ni desilo ali je bilo nekako tačno i logično kad on to napiše. A merio je stvari i fudbalom.
Jednom mi je rekao kako je Filip David igrao briljantno fudbal i da ga je jednom gledala buduća žena i da mu je to pomoglo da je osvoji. Kada sam to rekao Filipu, odgovorio mi je: „Ma neee, Božo je igrao dobro fudbal. Ja sam bio nivo Sinđelića, a Božo…“
Pa sam onda u „ličnoj istrazi“ pitao Koprivicu da li je stvarno to tako i da li je zaista na prijemnom treningu predriblao celu ekipu Partizana (omladinaca).
„Već prve godine kad sam došao u Beograd, Miljan Miljanić poslao mi je vizitkartu, preko mog najstarijeg brata Vojina, na kojoj je pisalo ’trener menadžer’ i još neka titula, ne sjećam se, adresa Studentski trg 17. Pa ne bih igrao u Zvezdi ni za tri careva grada. Poznati novinar Milorad Vučinić koji je redovno u ’Sportu’ pisao o Partizanu i moj brat Jagoš odlučili su da dođem na probu u Partizan. U kafani ’Mornar’ Vučinić mi je rekao da na prvom treningu ne driblam mnogo. I odem. Crvena šljaka Partizanovog pomoćnog terena. Tada je među mladim igračima bio Miloš Vidović, kapiten mlade reprezentacije Jugoslavije. I on me u prvom duelu udari iz čista mira. A ja mu u sledećem duelu proturim loptu kroz noge, jednom, pa drugi put… Moca i ostali mladi igrači počnu već da ga zajebavaju.
Pored terena je Boba Mihajlović, direktor Partizana. Na golu protivničke ekipe bio je Rajko, brat čuvenog golmana Šoškića, degažira loptu, ide lopta na mene, ja ga sa 40 metara lobujem. A on će meni: ’Pi.ka ti materina, nije bilo regularno.’ ’Je l’ to meni kažeš?’ Idem pravo na njega da mu opalim šamar. Pred sledeći trening, prilazi mi Boba Mihajlović, u elegantnom cigla odelu sa kravatom, i pred svima pita: ’Jesi ti sa Akademije?’ ’Mislite sa pozorišne?’, ’Da’, ’Jesam, ako ste vi tamo profesor.’ I on me kazni da pimplam loptu oko celog terena. Pa ako padne, da idem sa treninga. Lako sam to završio. Na tom treningu jesam predriblao sve igrače odbrane i dao gol. Tamo s ulice prema južnoj tribini, trening su gledali neki moji prijatelji iz Nikšića i sa Cetinja i tako je krenula ta priča o mom driblingu.“
Ali onda lekarski pregled u Košutnjaku i otkriće zdravstvenog problema zaustavlja karijeru. Pitao sam ga da li ga to „reže“ u svim ostalim godinama.
„To je moja najveća rana. Odnos prema lopti. Meni je to prije književnosti i pozorišta. Ako osjetiš svoj dar, dužan si da sve učiniš da ga realizuješ. Nisam to uradio, a morao sam uprkos svemu. Ovako sam ostao ulični igrač. A možda ona crvena šljaka na pomoćnom terenu Stadiona JNA čuva trag mojih stopala.“
A kakav je bio njegov hod? Onakav kakvog ga pamtim. Gledao sam ga ponekad izdaleka. Išao je kroz tašmajdanski park prema „Šansi“ ljuljajući se kao neki jedrenjak. Sad zamišljam da čita ove rečenice i kaže: „Branko, ti ovaj in memoriam napisa kao da sam bio samo fudbaler.“ Ali evo i književnik Marko Tomaš je u svom oproštaju od Bože, u nekoliko rečenica na FB profilu rekao da će zauvek pamtiti jedan fudbalski meč u kojem je bio u timu sa Božom.
Za njegovog života sam objavljivao razgovore sa Božom u kojima je on pričao o Kišu, o Nedi Arnerić, Filipu Davidu, Mirku Kovaču… O narastajućem nacionalizmu koji je obuhvatio Beograd s kraja osamdesetih i koji tera zauvek Mirka Kovača iz Beograda. Posvedočio mi je da su u večeri kada je Kovaču slomljena glava radnici Hitne pomoći ga izbacili iz ambulantnih kola saznavši ko je. Takva je bila atmosfera. Pričao mi je o arhitekti svih nevolja Dobrici Ćosiću. Sve je prepoznao na vreme Božo.
I sjajne dramatizacije i sjajne knjige je pisao Božo. Meni omiljena „Kiš, Borhes, Maradona“… Tu u bašti „Šanse“ mi je poklonio knjigu koju je pisao sa Miodragom Raičevićem „Bluz dva prijatelja“. Evo čitam posvetu: „Branko, iz tvog romana o matadoru učim šta je ritam 21. veka, a bluz…“
On je voleo da priča sa mnom o muzici. Davao mi je krucijalne savete, ne o muzici već o životu. Ja sam ga hrabro upitao šta je tražio u dvorištu psihijatrijske bolnice u kojoj je boravio otac Danila Kiša. Znao je za te oluje raspoloženja. I melanholije. Držao je do melanhonije. Kao pogona. Meni je bio lajf kouč na svakih nekoliko meseci. Prepoznavao je šta mi se komeša od melanhonije a šta od sujete. Kao alhemičar duha znao je da rastavi sastojke psihe. I davao mi savete kada bih ja odlazio u.. preko mere. Bilo mi je korisno.
Drugi njegov savet ticao se najvažnijeg sastojka njegovog (a i svačijeg) bića – „radoznalosti“. Božo je smatrao radoznalost krucijalnom osobinom. Takav je bio i Filip David. Naučio sam da se sve završi kada izgubiš radoznalost.
Božo je bio radoznao oko moje fascinacije rok muzikom. Pričao je o broju Književnih novina koje je posvetio roku iako nikada nije slušao rok. Ali je bio radoznao i zato mi je napisao posvetu o ritmu. Jer je ritam Boži bio i dribling i rečenica i život. Ritam i radoznalost. Zato me je ispoštovao o muzici.
U jubilarnom 700. broju Nedeljnika Božo je pisao o Bekimu Fehmiu a ja o Gans and Roses. Nazvao me je i rekao: „Nikada ih nisam čuo ali su mi zanimljivi posle tvog teksta.“ Odgovorio sam mu: „Hvala, Božo, ali iskreno ja to nisam ni slušao mnogo.“ Poslednji put smo se čuli baš na dan kada su na Ušću svirali Gans and Roses. I tu sam video njegovu radoznalost. Rekao mi je: „Večeras su ovi tvoji. Možda i ja dođem.“ Možda je i došao.
Poslednji put smo se sreli na kafi/čaju u kafiću na Tašu. U bašti, odmah pored one zgrade u kojoj je valjda Seizmološki zavod. Zgrada koja izgleda kao iz viktorijanske Engleske usred tašmajdanskog parka. Rekao sam mu:
„Božo, ovde bi trebalo ti i ja da radimo. Zemljotresi su srećom retki, tako da bismo mogli sedeti u bašti kafića po celi dan.“
„Mogli bismo.“
„Zapravo, Božo, ovo izgleda kao neka zgrada iz knjiga o Šerloku Holmsu. Mogli bismo biti Šerlok i Votson.“
„Mogli bismo“, ponovio je.
„Ti bi, Božo, bio Šerlok.“
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 26. MARTA NA KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
