Američki predsednik Donald Tramp proglasio je juče petodnevni prekid vatre, nakon navodnog sastanka delegacija SAD i Irana proteklog vikenda o “potpunom i sveobuhvatnom” rešenju neprijateljstava.
Kako piše CNN, ova Trampova izjava otvara pitanje da li američki predsednik uopšte može da se izvuče iz rata koji je započeo, čak i ako to želi.
Stvarni mir ili mera za ublaživanje ekonomskih prilika
Nakon vikenda koji su obeležile potpuno oprečne izjave, Tramp je u ponedeljak nagovestio prvu potencijalnu deeskalaciju konflikta, navodeći 15 tačaka dogovora. Teheran je saopštio da nikakvog dijaloga nije bilo.
Najoptimističnije tumačenje najnovijih dešavanja jeste da su i SAD i Iran dostigli tačku u kojoj bi cena penjanja uz lestvicu eskalacije bila toliko užasna da je obema stranama potreban izlaz.
Tramp je doveo Iran do ivice preteći bombardovanjem elektrana ukoliko se ne otvori Ormuski prolaz.
Teheran je obećao uzvratnu meru u vidu napada na vitalnu infrastrukturu u državama Persijskog zaliva koje su saveznice SAD.
Taj sukob mogao je izazvati globalnu recesiju i pogoršati katastrofalne humanitarne uslove za same iranske civile kojima je Tramp obećao pomoć, navodi CNN. Ipak, postoji mnogo razloga za skepticizam u pogledu skorog preokreta.
Dani rastrojene, kontradiktorne retorike iz Trampovog tabora i nesposobnost američke administracije da navede dosledan razlog za rat ili osmisli strategiju izlaska znači da bilo koja pojedinačna izjava američkih zvaničnika gubi na kredibilitetu.
Trampova navika da nastavlja bombardovanje uprkos rokovima koje je sam dao znači da niko ne bi bio iznenađen ako bi prekršio sopstveni petodnevni moratorijum na vazdušne udare na elektrane u Iranu.
CNN navodi da će ovo navodno zatišje u vatri trajati tokom cele trgovačke nedelje na globalnim tržištima.
S obzirom na to da su akcije na berzi padale, a cene nafte naglo rasle nakon vikenda, postavlja se pitanje da li je Tramp jednostavno pokušavao da kreira kratkotrajnu stabilnosti na tržištu?
To ne bi bio prvi put da su izjave američkih zvaničnika bile usmerene na smirivanje tržišta. Ipak, kako navodi CNN, upalilo je; Dow Jones, S&P 500 i Nasdaq su u ponedeljak porasli za preko 1%, dok je sirova nafta Brent pala za 11%.
Kupovina vremena ili diplomatski blef
Tramp možda želi da kupi vreme iz još jednog razloga. Američke snage koje bi mu mogle dati opciju da izvrši invaziju na ostrvo Harg, epicentar iranske naftne industrije i vitalno ekonomsko čvorište, ili da okupira ostrva i obalne regione u moreuzu još uvek nisu u potpunosti okupljene.
Jedna ekspediciona jedinica američkih marinaca koja je krenula iz Japana mogla bi uskoro stići u region. Ali druga je tek prošle nedelje krenula sa Zapadne obale.
Ipak, CNN podseća da iskustvo sugeriše da bi Trampovo preuveličavanje diplomatskog napretka i tvrdnje da Iran “očajnički” želi dogovor mogli biti preterivanje, čak i ako je namerna obmana ponekad alat koji državnici koriste da bi stvorili prostor za preokrete.
Trampovi divlji zaokreti, u kojima jednog dana govori o “smirivanju” rata, a sledećeg o njegovoj eskalaciji, nespojivi su sa tradicijom stabilnog ratnog vođstva.
Do ponedeljka je sve to izgledalo kao varka koja mu omogućava da tvrdi kako je njegova politika čvrste ruke iznudila diplomatski napredak.
Ova nepredvidivost i tendencija da pokušava da ublaži krize koje je sam stvorio poznata je iz Trampovog privatnog života, njegove poslovne i političke karijere, kao i njegovih brojnih sukoba sa pravosudnim sistemom.
Ovom tehnikom Tramp odlaže polaganje računa i odlaže najgore posledice svojih postupaka u beskrajnom improvizacionom plesu. Ipak, postoji otrežnjujuća mogućnost da Trampov rastrojeni metod može biti testiran iznad svojih granica u Persijskom zalivu, navodi CNN.
Blokada Ormuza kao najjači iranski adut
Iran je možda slabiji pred američkim i izraelskim napadima i trpi izuzetno teške gubitke u mornaričkim, vazdušnim i kopnenim snagama tokom rata koji je zbrisao najvažnije zvaničnike režima u Teheranu. Ali kako sukob ulazi u četvrtu nedelju, on je takođe pokazao sopstvenu moć zatvorivši Ormuski prolaz, čime je globalnu ekonomiju uzeo kao taoca, a nade republikanca pred izbore u novembru bacio u vodu.
Logika sugeriše da režim koji je bio ultraradikalan i pre rata verovatno neće biti otvoreniji za Trampove zahteve nakon smrti svog vrhovnog vođe i proživljavanja naleta američkih i izraelskih projektila i aviona.
Trampovi uslovi za okončanje rata, koji bi verovatno uključivali da se Iran odrekne svog nuklearnog programa i balističkih raketa dugog dometa, mogli bi biti neprihvatljivi.
To je zato što poslednje tri nedelje pokazuju tačno zašto bi jedan režim mogao da se odluči da sledi takve polise osiguranja protiv budućih napada stranih sila. Čak i ako se pregovori otvore, a Pakistan se ponudio da bude domaćin, nije jasno ko bi pregovarao u ime Irana.
Režim koji je decentralizovao vlast i izgubio ključne figure mogao bi imati poteškoća u donošenju kolektivnih odluka. A ako su, kako neki stručnjaci veruju, pripadnici iranske Revolucionarne garde sada u potpunoj kontroli, režim bi mogao biti još tvrđi nego ranije.
Štaviše, Vašington je u prošlosti razgovarao sa relativno umerenim iranskim zvaničnicima, samo da bi otkrio da su radikalnije figure protiv kompromisa.
Takođe ne bi bilo iznenađujuće ako iranski lideri protumače Trampove obrte, kontradiktornosti i emotivne objave na društvenim mrežama kao znake da njihova strategija nametanja ekonomskih posledica američkom predsedniku funkcioniše.
Koje opcije Tramp ima na stolu
Niko ne može znati šta sledi u Iranu. Moguće je da su ubistva irasnkih visokih vođa i američki i izraelski napadi izazvali fatalne pukotine u režimu koje još nisu vidljive. Ali za sada nema jasnih javnih znakova dezintegracije.
Vazdušni rat je ozbiljno umanjio iransku regionalnu pretnju. Ali ako ga sirova sila već nije bacila na kolena, Tramp još nije objasnio zašto bi se Iran odrekao svoje glavne poluge u vidu kontrole nad moreuzom bez značajnih ustupaka SAD.
Lako je uočiti zašto bi američki predsednik mogao biti zaveden perspektivom pregovora. Potreban mu je izlaz jer su mnogi njegovi potencijalni pravci delovanja neprivlačni.
Mogao bi da eskalira rat u sadašnjem obliku, koncentrišući američku vatru na iranske resurse oko moreuza, ali nema garancija da bi to toliko unazadilo teheranske kapacitete da bi prolaz za brodove bio bezbedan.
Mogao bi se odlučiti da angažuje kopnene trupe. Ali to bi značilo prelazak političkog Rubikona koji bi podsetio na “beskonačne ratove” za koje je Tramp optuživao prethodne administracije.
Treća opcija – proglašavanje pobede, bilo ona stvarna ili ne – izgleda privlačno.
Ali povlačenje bi ostavilo američke saveznike u regionu, a koji su se protivili američko-izraelskom ratu, izložene besnom, osnaženom Iranu.
Okončanje rata bez obezbeđivanja iranskih zaliha visoko obogaćenog uranijuma moglo bi mu omogućiti da jednog dana ubrza put ka nuklearnom oružju i potkopalo bi Trampov najdosledniji razlog za rat.
Predsednici se često suočavaju sa krizama koje ne nude dobre opcije, ali se malo njih suočava sa situacijama tako nerešivim kao što je ova u Iranu koju je Tramp sam sebi stvorio.
Tagovi
