Biz news

Ćopić se vraća u Beograd – iz davno posijane bašte opet niče remek-delo

Nebojša Milovanović o premijeri nove monodrame Egona Savina u Fondaciji Mozzart

Biznews

5. februara 2026. 0

„Čovek bez detinjstva je siromah.“

U „Bašti sljezove boje“, Branko Ćopić nas podseća da se svet satkan od radosti, iskričavosti i razigranosti ne može uništiti. Da je najveće blago ono što čovek nosi iz najranijih dana. Iz davno posijane zlatne bajke, 8. februara ponovo niče sećanje na jednog od najvećih i najplodnijih srpskih pisaca, kroz premijeru monodrame u režiji Egona Savina, a u produkciji Fondacije Mozzart.

Na sceni Teatra humanosti na Dorćolu nalaze se samo jedna skamija, jedno staro platno i jedan maestralni glumac koji je obnoć i obdan u prethodna tri meseca ponavljao 78 strana teksta, kako bi preneo svu nežnost i sav bol u glasu slavnog pisca. Nebojša Milovanović je sam pod prigušenim svetlima, a dramatizacija ovog remek-dela srpske književnosti priziva ne samo nostalgiju već i odgovornost da se Ćopićevo ime čuva od zaborava. Da se ne zagubi negde između polica dečjih biblioteka, već da se njegovo nasleđe čuva kao najvredniji muzejski eksponat.

Da li je ova predstava svojevrsni pokušaj da se Ćopić vrati u Beograd, da se vrati današnjoj publici – ne kao lektira, već kao omaž jednom od najvećih srpskih pisaca?

Samim izborom ovog velikog Ćopićevog dela otvorili smo mogućnost da se sa scene čuje reč ovog velikana, sve ostalo će biti na dar i na slobodu doživljaja kod publike.

„Bašta sljezove boje“ je tekst koji u sebi nosi nežnost, bol i sećanje. Kako ste vi, kao jedini glumac na sceni, pronašli lični ulaz u Ćopićev svet?

Činjenica koju Ćopić ističe u predgovoru za „Baštu sljezove boje“, u pismu svom prijatelju Ziji Dizdareviću, da se ništa ne može izmisliti u pisanju ovako ispovednog teksta obavezuje da sve te emocije moraju biti prepoznate i na kraju donete kao moje.

Postoji li rečenica iz „Bašte sljezove boje“ koja vas lično dotiče i koju nosite sa scene kući posle proba?

Mnogo je takvih rečenica, kada krenem da se prisećam, neprekidno se uvlačim u sve veće i veće celine, ali evo jedne: „Pišem zlatnu bajku o ljudima, njeno su mi seme posijali još u djetinjstvu i ono bez prestanka niče, cvjeta i obnavlja se.“

Koliko je „Bašta sljezove boje“ predstava o detinjstvu, a koliko o kraju jedne epohe – i da li publika danas čita Ćopića drugačije nego prethodne generacije?

Epoha je kod nas u dokumentima koje prikazujemo, a priča jeste o danima detinjstva i odrastanja, o uticaju tih događaja na jednog odraslog čoveka. On se kroz sve životne bure odupire svojim svetlim sadržajem koji potiče iz, njemu dalekih, ali nezaboravnih dana odrastanja.

Da li vas je rad na ovom tekstu naterao da se ponovo zapitate šta znači ostati dobar čovek u svetu koji često ne nagrađuje dobrotu – temi kojom je Ćopić bio veoma zaokupljen?

Kroz priče o đedu, vidimo jednog običnog čoveka i njegov položaj u svetu surovih ljudi, u surovim vremenima. Kako kaže pisac prava „bijela vrana“ u okruženju svojih vršnjaka u detinjstvu, a kasnije i prijatelja.

Igrate sami, bez partnera na sceni. Da li je možda i ta usamljenost deo vašeg ličnog doživljaja Ćopića kao pisca koji je ostao sam sa svojim istinama?

Kroz format jednog čoveka na sceni, verovatno će se dobiti i ta dimenzija Ćopićeve sudbine. Ali u svakom drugom smislu, ovo je predstava gde usamljenost može biti samo kvalitet.

Igrati sam na sceni zahteva posebnu vrstu koncentracije i odgovornosti. Da li je ovo za vas veći glumački izazov ili veća glumačka sloboda?

Svakako najveći mogući izazov, ali istovremeno i mogućnost za najveću moguću slobodu.

Da li vas je ova uloga na neki način vratila vašim ličnim sećanjima – na porodicu, kraj, prve gubitke, prve velike istine?

Ovo je prostor sećanja koji kroz autentičnost postaje univerzalan, prepoznatljiv. Prostor skrivenih delova duše koji je u svakome od nas, na poseban način, duboko urezan i koji utiče na naš život u raznovrsnim oblicima i pojavama.

Ćopić je pisao o ljudima koji su verovali u pravedniji svet i zbog toga često bivali povređeni. Da li danas, igrajući ovu predstavu, osećate tugu ili nadu?

Tuga se oseća zbog prolaznosti, zbog najlepšeg vremena bezbrižnog odrastanja koje je uvek iza nas. Ali jedna od poruka naše predstave jeste nada da je lepši svet moguć. Uprkos vremenu koje je često surovo u odnosu na naše snove, senzibilitete, na naše ideale, ova monodrama je svedočenje da se naš svet koji je satkan od radosti, iskričavosti i razigranosti, ne može uništiti.

Kako izgleda proces rada sa Egonom Savinom na ovakvom materijalu – gde se susreću njegova rediteljska preciznost i vaša glumačka intuicija?

Posvećeno do kraja, sa verom u stvaranje pozorišta u kom ćemo uspravno stajati iza svega što smo napravili.

Šta biste voleli da gledalac ponese sa sobom posle predstave – misao, emociju, nov pogled na značaj Ćopića u srpskoj kulturnoj baštini?

Makar jedno od toga, a najlepše sve to zajedno.

JEDNA ULAZNICA – DONACIJA ZA OBOLELE OD RETKIH BOLESTI

Nebojša Milovanović ističe da im je mnogo značila podrška Fondacije Mozzart u kojoj su se svih ovih meseci izvodile probe predstave, a ujedno i osmislila jedna posebna, humana misija.

„Ključno je poverenje iz koga je izašla bezrezervna i nedvosmislena podrška. Fondacija Mozzart već godinu dana donira građanima predstave, a ujedno im je omogućila da i oni budu humani u konceptu jedna karta – jedan SMS za nečije lečenje. Želeli smo da i naša „Bašta sljezove boje“ ima humanitarni karakter i zajedno smo odlučili da ulaznica za sva februarska izvođenja bude donacija Nacionalnoj organizaciji za retke bolesti Srbije (1.000 dinara za Fondaciju NORBS PLUS). Verujemo da će to biti motiv više da ljudi pogledaju jednu novu predstavu, posete jedan relativno nov prostor u gradu i ujedno pomognu onima kojima je to preko potrebno. I to baš u mesecu koji je posvećen podizanju svesti o retkim bolestima“, naglasio je Nebojša Milovanović.

Otvorene su prijave za prva tri izvođenja posle premijere (9, 12. i 20. februar), a posle potvrde rezervacija ulaznica u inboksu Fondacije Mozzart, potrebno je da dostavite dokaz o uplati donacije u iznosu od 1.000 dinara za pomoć obolelim od retkih bolesti (NORBS plus, žiro račun 205-255295-18).