O Hantingtonu nema neutralnih komentara. Ili ga kuju u zvezde kao nepogrešivog tumača savremenosti i budućnosti, ili ga smatraju polupriučenim opsenarom. Ali o njegovoj mapi sveta i danas se priča – čini se, više nego ikad u ovom veku…
***
Njegova polazna teza je ova.
Devetnaesti vek bio je vek sukoba imperijalnih sila. Dvadeseti – sukoba totalitarnih ideologija.
Dvadeset prvi će biti označen sukobom civilizacija. A civilizaciju čine složeni konglomerati sastavljeni od specifičnih teritorija, kultura, običaja, jezika, mentaliteta i religija.
Na Hantingtonovoj mapi civilizacija, religija zauzima posebno mesto u odnosu na ostale kriterijume za definisanje pojedinih civilizacija.
Evo te civilizacijske geografije Samjuela F. Hantingtona: 1. zapadna; 2. konfučijanska (kineska); 3. japanska; 4. islamska; 5. hindu (indijska); 6. slovensko-pravoslavna; 7. latinoamerička.
Hantington katkad izdvaja američku civilizaciju smatrajući da je ona u stvaranju i ocenjuje je kao „potencijalnu civilizaciju“. Upadljivo je da afričke civilizacije nema nigde.
Ovo nije Hantingtonova omaška.
Njegov prevashodni kriterijum konfesionalne pripadnosti deli Afriku na zapadnu i islamsku. Ono što je njegova temeljna teza jeste imanentnost i neizbežnost budućih sukoba na granicama ovih civilizacija.
On naročito apostrofira ratobornost islamske civilizacije.
Ratni sukobi, insistira Hantington, izbijaju gde god se islam dodiruje s drugim civilizacijama (Pakistan – Indija, Palestina – Izrael). Mi bismo, sasvim skromno, tome mogli dodati i sukobe na Balkanu jer i oni i geografski i kulturno i religijski pripadaju sukobu civilizacija u njihovim graničnim oblastima.
U slučaju našeg regiona, radi se o tromeđi, gledano kroz Hantingtonovu prizmu.
Ovde se susreću i sukobljavaju zapadna, islamska i slovensko-pravoslavna civilizacija. Uz to, konflikti su starog datuma. Možda, u istorijskoj perspektivi, najstariji od svih koje navodi Hantington. Sa izuzetkom krstaških ratova, po sebi se razume.
Nije mali broj onih koji Hantingtonu zameraju na jednostranosti.
Spočitavaju mu činjenicu što je prenebregao sukobe unutar pojedinih civilizacija tretirajući ih kao apsolutno monolitne i ujedinjene u poimanju stvarnosti i sopstvenosti.
Ima i onih, ni oni nisu zanemarljivi, koji veoma kritikuju njegova razgraničenja između civilizacija, tvrdeći da je pojedinu naciju netačno svrstao tamo gde ne pripada. O ovom će, iz prve ruke, biti još ponekog slova u završnom delu ovog teksta.
Američki autor apsolutan prioritet daje ovom aspektu u međunarodnim odnosima. On je, u osnovi, protivnik teorije o globalizaciji, to jest pretvaranja čitavog sveta u jedinstven poredak koji proizlazi iz informativne, tehnološke i ekonomske povezanosti svih delova Zemljine lopte.
On ne veruje u približavanje i uzajamno sadejstvo različitih naroda i njihovih država.
Nasuprot tome, Hantingtonova slika sveta je sva u međusobnim potiranjima iz nepomirljivih različitosti, protivrečnosti između kolektivnih identiteta.
Mora se priznati da ljudska istorija govori u prilog Amerikančevom doživljaju doba pred nama.
Stvarnost obeležena oprečnostima, ratovima u kojima su teritorije i verovanja imali ne samo glavnu već i ekskluzivnu ulogu, u kojoj su oružani sukobi zakonomernost i usud mnogo više nego eksces i devijacija, takođe potkrepljuje Hantingtonovo bazično shvatanje sveta i odnosa među ljudima.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 5. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
