Sovjetski Savez i njegov blok država raspao se bez ispaljenog metka.
Bez otpora i bez odbrane.
Sam od sebe.
Unutrašnjom implozijom, a ne spoljašnjim napadom. Poput kule od karata ili peščane kule.
Mnogi su mislili, neumitno i zanavek. „Kraj istorije“, odjekivalo je pod svodovima najprestižnijih američkih univerziteta i njihovih odeljenja političkih nauka.
„Svet je najzad pronašao optimalan okvir svog političkog organizovanja u predstavničkoj demokratiji, privatnom preduzetništvu i socijalnoj državi“, ushićeno su uzvikivali zapadnjački intelektualci.
Listom.
Osim jednog jedinog. Izvesnog Samjuela Filipsa Hantingtona. O njemu, međutim, nekom narednom zgodom. Zaslužuje posebno slovo.
ali, avaj!
„Nikad ne reci nikad“, glasi jedna anglosaksonska izreka. Slavodobitnički zanos zapadnjaka trajao je tek jednu deceniju.
Ova idila na prelomu milenijuma bila je uzdrmana, i to uzdrmana u temelju, terorističkim udarom Al Kaide na SAD 11. septembra 2001. Ubrzo i ratovima u Iraku, Avganistanu i tzv. „arapskim prolećem“.
Bila je to tek najava onog što će uslediti.
Ako ne ranije, onda sigurno 2008. kad je izbio sukob između Rusije i Gruzije povodom dve gruzijske autonomne oblasti Osetije i Abhazije, pokazalo se da se nekadašnji rival vraća na veliku scenu planetarnog imperijalizma.
Ovom prilikom pod nazivom Ruska Federacija, ali s političkim ciljevima i hegemonističkim mentalitetom koji neodoljivo podseća na sovjetski.
Stvari su se, očevidno, vraćale tamo gde su donedavno bile. Staro suparništvo se ponovo pomaljalo na interkontinentalnom horizontu.
Početak ruskog ekspanzionizma prema Ukrajini 2014. i otvorena agresija 2022. sasvim su ogolili pravac kojim će se nadalje kretati savremeni svet. Sporazumi postignuti tokom raspada Sovjetskog Saveza više nisu važili. Rusija je napala Ukrajinu smatrajući je za svoju istorijsku teritoriju.
Dok je tamo vladao režim odan Moskvi, problem se nije otvarao. Onog časa kad je ta proruska vlast u Kijevu poražena, Rusija je bila spremna na vojnu intervenciju.
Nekad Mađarska (1956) i čehoslovačka (1968), sad je na red stigla Ukrajina. Ista namera, isti metod, ista logika.
Svaki put oružana akcija uperena protiv vlasti nenaklonjene Moskvi. Svaki put ambicija o ustoličenju marionetskog poretka pod direktnom kontrolom Kremlja.
Odgovor Zapada, i evrope i sad, sastojao se u odlučnoj i svesrdnoj podršci nezavisnosti Ukrajine, finansijskoj i diplomatskoj, kao i u doziranom snabdevanju u naoružanju. Bez direktnog angažovanja NATO-a i njegovog ljudstva i arsenala.
Zapad je uporno pokušavao da sačuva postojeći međunarodni red u istočnoj Evropi. Onakav kakav je uspostavljen ranih devedesetih prošlog veka. No, uprkos tome, redefinicija se nazirala. I približavala iz godine u godinu. Putinova Rusija nipošto nije stajala skrštenih ruku.
Ponovni dolazak Donalda Trampa na položaj predsednika SAD januara 2025. označio je promenu strategije, mada ne i filozofije. Američki interesi nisu suštinski modifikovani.
Američki prioriteti jesu. I prioriteti i modeli ponašanja. Ispostavilo se da se svet vraća na onu pojednostavljenu arhitekturu podele sfera uticaja na određenim teritorijama koja je bila svojstvena razdoblju Hladnog rata.
Trampova Amerika naginje prećutnoj pogodbi: Latinska Amerika i Bliski istok nama, Ukrajina Rusiji. Možda još nešto pride.
Videćemo.
***
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 29. JANUARA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
