Kardiovaskularne bolesti predstavljaju vodeći uzrok smrti kod muškaraca i žena širom sveta — uprkos tome što su javnozdravstvene kampanje povećale svest, a savremena medicina značajno unapredila prevenciju i mogućnosti lečenja.
Ipak, način na koji zdravstveni sistem danas pristupa pacijentima često zanemaruje jedan od ključnih temelja zdravlja: psihološko blagostanje. Fokus je uglavnom na pregledima, terapijama, procedurama i medicinskim uređajima, dok se unutrašnji kapacitet osobe da se nosi sa bolešću često ostavlja po strani, ističe dr Tara Narula, kardiolog i autorka knjige Isceliteljska moć rezilijentnosti (otpornosti) u autorskom tekstu za Tajm.
Kada psihološka stabilnost nije dovoljno snažna, ni medicinske intervencije ne mogu dati puni efekat. Za sve je potreban određeni unutrašnji kapacitet — način na koji se osoba oseća i nosi sa sopstvenim stanjem.
Nedostajući deo zdravstvenog sistema
Sve je jasnije da u savremenoj medicini postoji ozbiljan nedostatak: izostanak sistemskog povezivanja psihologije i kliničke medicine, konstatuje ova doktorka. Brojna istraživanja dosledno pokazuju da su psihološko blagostanje i fizičko zdravlje duboko povezani. Unapređenje mentalnog zdravlja dovodi do bolje prevencije, veće doslednosti u terapiji i boljih ishoda nakon ozbiljnih medicinskih dijagnoza ili događaja.
Zašto je rezilijentnost ključna
Iako mentalno zdravlje ima više komponenti, jedna se izdvaja po svojoj važnosti — rezilijentnost, odnosno otpornost. Rezulijentnost omogućava osobi da nastavi dalje, korak po korak, čak i nakon teških životnih iskustava. Ona pomaže da se istraje u lečenju, da se pronađe energija za promenu navika i da se aktivno učestvuje u sopstvenom oporavku.
Život je ispunjen stalnim izazovima. Pre ili kasnije, gotovo svako se suoči sa nepredviđenim traumatskim događajem — finansijskom krizom, prirodnom katastrofom, razvodom ili novom medicinskom dijagnozom. Svaki takav događaj aktivira stresni odgovor organizma. I akutni i hronični stres mogu na različite načine oštetiti telo, ali učenje kako da se aktivira rezilijentan odgovor tj. otpornost može umanjiti negativne posledice stresa i omogućiti zdraviji proces prilagođavanja i oporavka.
Medicinska dijagnoza kao trauma
Unutar zdravstvenog sistema potrebno je jasno prepoznati da ozbiljna dijagnoza ili medicinski zahvat predstavljaju oblik traume. Za mnoge pacijente, takvi trenuci su parališući. Nakon ugradnje stenta, zamene srčanog zaliska ili saznanja da imaju kardiovaskularnu bolest, jedno od najčešćih pitanja koje postavljaju glasi:
„Kada ću se ponovo osećati kao ja?“
Ovaj osećaj gubitka identiteta i kontrole jasno pokazuje koliko je psihološka dimenzija bolesti važna. Razvijanje rezilijentnosti u tim trenucima — i u periodu koji sledi — može značajno uticati na sposobnost oporavka i povratka kvalitetu života, kaže doktorka.
Rezulijentnost se može razvijati
Važno je istaći da je većina ljudi prirodno rezilijentna i da svi poseduju kapacitet da tu otpornost dodatno izgrade uz odgovarajuće alate. Rezulijentnost nije apstraktan pojam — ona ima jasno naučno utemeljenje i može se učiti i jačati.
Zamisliv je zdravstveni sistem u kome edukacija o rezilijentnosti postaje deo standardne nege pacijenata i ključni element prevencije i oporavka, kako dodaje ova doktorka. Alati rezilijentnosti mogu se učiti i u detinjstvu, kako bi postali deo načina na koji se ljudi kasnije u životu nose sa teškoćama i ozbiljnim dijagnozama. Ali, najčešće su ljudi prepušteni sebi.
Kako se onda rezilijentnost ili otpornost uči?
Rezilijentnost se ne razvija preko noći, ali se može jačati kroz male, svakodnevne prakse koje jačaju osećaj unutrašnje stabilnosti. Prvi korak je učenje prepoznavanja sopstvenih reakcija na stres — kako se on manifestuje u telu, mislima i ponašanju. Već samo uočavanje tih signala omogućava raniju regulaciju i sprečava da stres preraste u hronično stanje.
Jednako važno je razvijanje sposobnosti da se pažnja vraća u sadašnji trenutak, naročito u periodima preopterećenja. Tehnike svesne pažnje, sporog disanja i telesnog “uzemljenja” pomažu nervnom sistemu da izađe iz stalne pripravnosti i ponovo uspostavi osećaj sigurnosti. Time se stvara prostor za jasnije razmišljanje i donošenje odluka.
Rezilijentnost se gradi i kroz realističan odnos prema sopstvenim granicama. To podrazumeva prihvatanje činjenice da nije uvek moguće imati potpunu kontrolu, ali da je uvek moguće uticati na način reagovanja. Postavljanje malih, dostižnih ciljeva — poput redovnog kretanja, doslednog uzimanja terapije ili uvođenja jedne zdrave navike — jača osećaj kompetentnosti i samopouzdanja.
Podrska
Podrška drugih ljudi takođe igra ključnu ulogu. Razgovor sa bliskim osobama, zdravstvenim radnicima ili stručnjacima za mentalno zdravlje smanjuje osećaj izolacije i pomaže u procesuiranju teških iskustava. Rezulijentnost ne znači „snaći se sam“, već znati kada i kako potražiti podršku.
Na kraju, razvijanje rezilijentnosti uključuje i negovanje smisla — pronalaženje onoga što daje vrednost i značenje svakodnevnim naporima, čak i u periodima bolesti ili neizvesnosti. Upravo taj osećaj smisla omogućava ljudima da se prilagode, oporavljaju i nastave dalje sa većom unutrašnjom snagom.
Rezulijentnost kao deo terapije
Rezulijentnost predstavlja svetlo koje pomaže da se pronađe izlaz iz tame i da se, uprkos svemu što život donese, nastavi dalje sa više snage i stabilnosti.
Rezlijentnost nije dodatak lečenju — ona je lek.
I trebalo bi da bude sastavni deo savremenog pristupa zdravlju.
Tagovi
