Odgledao sam preko vikenda nekoliko zanimljivih dokumentaraca. Prvi o Pi Didiju (Sean Combs: The Reckoning), koji je pokušao da zabrani Netfliksu. I jedna scena tu mi je ostala: kad u naletu egomanijakalnog ludila viče na svoju PR savetnicu: „CNN gleda milion ljudi, na Tiktoku i Instagramu je sedam milijardi ljudi!“ Tu treba da pobede. I tu su i pobedili. Zanimljivo. I tačno, iako naravno nema sedam milijardi pratilaca na ovim mrežama, ali suština je tu. Sve se preselilo na mreže, kojima treba dve sekunde da urade posao kao ovaj dokumentarac, koji se snimao dve godine.
Pi Didi je primer živog algoritma.
To je i novi Mask. Sa novim Tviterom. Za koji presmešno laže da je u svakoj zemlji prvi izvor informacija, iako su Instagram i Fejsbuk neuporedivo veći od njega. Ali oni ne pričaju da su mediji, pošto bi onda za njih morala da važi ista regulativa kao za medije. Nedeljnik odgovara za komentar, a Mask ni za šta. Pa hoće da sruši i EU kad mu izrekne kaznu.
Ne plačem ja za novinarstvom, da me ne shvatite pogrešno. Niti kukam na mreže, koje stalno koristim, ali ne kao izvor, i jedino da se radujem (i kad znam da je laž) što će kao Valverde da dođe u Mančester junajted.
Ali to je zabava.
A kad neko negde puca. Sprema se za rat. Državni udar. Autokratiju. Pandemiju. Onda ti trebaju ozbiljni mediji. Ili kako kaže taj najlepši izraz – veliki mediji, pri čemu se najmanje priča o parama. To su mediji koji služe da saznaš stvari koje te ne zanimaju. Uređivani mediji, gde imaš početak i kraj. Gde naučiš nešto novo. Dobiješ temu o kojoj možeš da pričaš s kolegom koji ima različita interesovanja.
To se zove – informisanost.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 11. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
