Moralni imperativ. Te su dve reči prečesto oblikovale američku spoljnu politiku u poslednjih pola veka. Na putu njenog delovanja nalazila se, nalazi se i po svoj prilici će se još neko vreme – dok se ne reše ključna pitanja na Balkanu – nalaziti i Srbija. Šta američka spoljna politika podrazumeva? Ko je sprovodi? Kakva je istorija odnosa dveju zemalja? Kakva je, što je još važnije, istorija odnosa američkih diplomata i srpskih vlasti? I zašto je moguće izvući brojne paralele koje na kraju obično najviše zabole srpsku opoziciju?

Odgovore na sva ova – i mnoga druga – pitanja svojim je tekstom o susretu u februaru 1999. sa Kristoferom Hilom, aktuelnim američkim ambasadorom, započeo istoričar i bivši ambasador naše zemlje u Vašingtonu Milan St. Protić. Protić je pričom o susretu od pre 25 godina, koji se dogodio, da stvar bude zanimljivija, u ambasadi u Ulici kneza Miloša, u kući koja je oduzeta upravo Protićevoj porodici, oslikao samo jedan deo priče o srpsko-američkim odnosima.

Nedeljnik je želeo da čuje više i Protić nas je sproveo kroz hladne hodnike istorijskih lekcija, ali i svojih iskustava sa američkim diplomatama, koji prikazuju svu složenost pozicije u kojoj se devedesetih nalazila srpska opozicija, koliko američki politički skauting može da bude loš, kao i sve prilike koje su propuštene za „big deal“. Za koji je danas, tvrdi Protić, prekasno.

***

„Jugoslavija je američki izuzetak…“

Istorija diplomatskih odnosa bilo kojih dveju zemalja ne može se analizirati od arbitrarno izabranog događaja koji neko smatra najvažnijim za tu istoriju – tako ni odnosi Srbije i Amerike ne mogu da se mere ni samo Trumanovim jajima, ni samo NATO bombardovanjem, ni samo odnosom prema Kosovu i Metohiji. Ipak, lakše ih je analizirati nego odnos Srbije i nekih drugih velikih sila jer se Amerikanci diplomatijom zvanično nisu ni bavili do Drugog svetskog rata, osim u izuzetnim slučajevima.

Spoljna politika Sjedinjenih Američkih Država dijametralno je suprotna pre i posle Drugog svetskog rata. Poznata je stvar da su Amerikanci pre Drugog svetskog rata vodili svoju izolacionističku politiku i da ih svet nije zanimao. Posle rata su preuzeli primat od Engleza i postali vodeća sila. Pošto nisu imali nikakvo iskustvo u diplomatiji, oni nisu od Engleza nasledili samo dirigentsku palicu, nego i modele ponašanja u međunarodnoj areni. Tedi Ruzvelt je, recimo, bio fasciniran Čerčilom. Tako je i odnos prema Jugoslaviji bio kopiran od Engleza – pošto su oni podržavali Tita i Jugoslaviju kakvu je on zamišljao, ako je on nju ikako i zamišljao, i Amerikanci su odlučili da ga podrže.

Ali Jugoslavija je zanimljiva jer je totalni izuzetak od kompletne američke spoljne politike. Jedino veliko mešanje Sjedinjenih Američkih Država u spoljnu politiku bio je mirovni sporazum u Versaju. Versaj je bio izuzetak jer je Vudro Vilson bio izuzetak – drugačiji od svih američkih predsednika kada je u pitanju spoljnopolitička vizija. Ko je bio jedna od glavnih tema u Versaju? Upravo Jugoslavija.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 14. FEBRUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.