Pre neki dan sam dobila mejl od penzionisanog teatrologa iz Hrvatskog narodnog kazališta u kom mi je napisao da krasno pišem i da je radostan što to može da mi kaže. Kako je pisanje kolumne poprilično samotnjački posao, takve poruke uvek znače. Ali ono što mi je ipak najsimpatičnije je to što je rekao da je radostan što to može da mi kaže. 

To je samo još jedan u nizu podsetnika, da kada mislimo nešto lepo, makar i o kompletnom strancu, ako postoji prilika za to, treba da mu kažemo. Pre neki dan sam se zaustavila kolima nasred ulice da dečaku s dugačkom loknavom kosom viknem da ima genijalnu kosu. Sav se ozario. Mnogo je lepo kad nas ne mrzi da budemo ljudi. Time im pokazujemo da smo ih primetili, da nisu nevidljivi, zbog lepe kose ili kolumne, svejedno je. Kad Zvončica iz Petra Pana pospe dečake čarobnim prahom pa oni shvate da umeju da lete. 

Moja mama mi se pohvali s vremena na vreme kad joj kasirka u prodavnici ili slučajni prolaznik na ulici uputi komentar kako je lepa ili zanimljiva, i ne krije da su je ti mali komplimenti obradovali. Zapravo verujem da ljudi čuvaju takve komentare u nekim dubokim džepovima da bi mogli kad im zatrebaju da ih izvuku kao zaboravljene amajlije. Jednom sam u pekari ženi koja mi je pakovala kifle rekla da mi je ulepšala dan time što je večito nasmejana, jer stvarno i jeste, a ona je spustila pecivo na pult i rekla – Pa sad ću biti još više! 

CEO TEKST PROČITAJTE U 600. BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 13. JULA

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.