Nikada neću zaboraviti dan kad sam prvi put video Belu kuću.
Ma ‘ajte, molim vas, ne zbog njene veličine ili značaja; ne uzbuđuju me nimalo ustanove u kojima stoluje neki činovnik, pa bio on i useljen na izborima koje gleda cela planeta. Ništa se više ne treba ložiti na Belu kuću nego na našu lokalnu ispostavu Infostana u Subotičkoj ulici. Nisam ni od onih što se raduju da dobiju penkalo il’ ključeve kada turistički il’ kakvim nezgodnim poslom obiđu mesto gde, makar na papiru, stanuje moć američke politike. Čak ni činjenica da su radnici tajne službe sedeli u automobilu na kojem je velikim slovima pisalo „Tajna služba“, a na haubu im se pela živa živcijata veverica, nije me naterala da se živo sećam tog oktobra.
Ceo tekst eseja Marka Prelevića čitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 22. septembra. Čitaoci na poklon dobijaju i magazin Istorija. Digitalna izdanja dostupna Nstore.rs
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Da li je među tih pet nepokolebljivih zemalja koje drže do morala i integriteta takmičenja Srbija? Heh, naravno da nije; naši su po običaju čekali da sve prođe, ne shvatajući da je nemanje stava najveći stav koji postoji.
Marko Prelević
U prevozu, u prodavnici, u banci, tu su ljudi koji napišu – pa dobro, makar se trude da napišu, nekad ne ide, teška su ta slova – „Studirala na kićovanu pa najebala“ na apel za pomoć, na vest da je jedna devojka nestala.
Marko Prelević
