Toni Kukoč i Desanka Maksimović: „To više nije moja stvar…“

U to vreme mislio sam da postoji samo jedan košarkaš.

Možda nisam do kraja shvatao ni pravila ali za mene je košarka bila Toni Kukoč. Nešto kasnije navijaću uvek i dosledno protiv Bulsa, ali Kukoča nisam doživljavao ni kao njihovog igrača, ni kao reprezentativca Hrvatske. Bio je i ostao momak u žutom dresu, broj sedam na srcu i leđima, prva asocijacija na taj toliko jugoslovenski sport.

U to vreme mislio sam i da postoji samo jedna Pesnikinja.

Pesnika je bilo, ovakvih i onakvih, bilo je i žena koje bi recitovale poeziju ili bi se u čitankama pojavilo neko čudno ime, poput: Ivana Brlić-Mažuranić, ali Pesnikinja je bila samo jedna. Pojavljivala bi se na televiziji, deca su se okupljala oko nje, ona je nešto pričala. I hteo si da budeš jedno od te dece, da i u tvoju školu dođe Pesnikinja.

Kasnije ću čitati i Vesnu Parun i Milenu Marković, o nekim stranim spisateljicama da i ne pričamo, u jednom periodu života vuklo me je i po nekakvim večerima gde su hrabre i manje hrabre žene govorile svoje dobre i manje dobre stihove (neke su se ponosile kad čuju „ženska poezija“, neke bi se dobrano uvredile), ali kad god bi neko rekao pesnikinja pomislio bih na stari televizor, tu decu i nju koja recituje, godinu ili dve pred smrt.

Ni tada ni kasnije nije bilo važno da li se meni Desankina poezija dopadala ili ne, baš kao što mi je bilo svejedno koju himnu peva Toni Kukoč i šta o njemu misli Majkl Džordan; zapravo mi se verovatno nije ni dopadala Desankina poezija, kao što mi se nije dopadao crveni dres šampionske franšize koji nosi Toni Kukoč, pa šta?

Od čoveka koji ima toliko uvrežene stavove očekivalo bi se, možda, da padne u kolektivni amok koji je obuzeo društvene mreže i medije a glede navodnog izbacivanja Desanke Maksimović iz obrazovnog programa u višim razredima srednje škole; no kao i svaki kolektivni amok, i u ovome se od bukača teško mogla razaznati suština.

Ni kriva ni dužna, Pesnikinja je trideset godina posle smrti spoznala najgore osobine svakodnevne komunikacije u doba interneta, a posebno onu da, ukoliko imate predubeđenje, tražićete razloge da objasnite potez komisije Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja po sopstvenom nahođenju. Aha, uradili su to jer je ona bila patriota i pričala o Kosovu a kOsOvO nAm oTiMaJu – graktali su jedni; aha, treba napraviti mesto za neke nove heroje iz rijalitija – pištali su drugi; ovo je sve smislila zla naprednjačka vlast koja želi da zaboravimo na afere – mudrovali su treći…

Bio je to, sveukupno, jedan veliki „Šta nam rade“ i „Dokle“, kao što to obično bude na društvenim mrežama i u polupismenim komentarima.

Desanka Maksimović, naravno, nije izbačena iz školskog programa, utoliko pre što se njena poezija, „Krvava bajka“ i sve, i dalje uči (napamet) u osnovnoj školi – a do srednje ko živ, ko pijan, ko neopravdano odsutan! – no uz svako poštovanje nastavnicima i profesorima srpskog jezika, sve i da jeste, to ne bi bio toliki problem.

Ne zato što se Perici, Slavici, meni, ministru Šarčeviću ili premijerki Brnabić sviđa ili ne sviđa „Tražim pomilovanje“, pa ne ni zato što su Perica, Slavica, Marko, Mladen ili Ana kompetentniji od stručne komisije da procene da li Desanka treba da bude u trećem, četvrtom, prvom ili možda ni u jednom razredu srednje škole.

Jer to ionako mnogo više znači Perici i Slavici nego klincima oko kojih se, navodno, vodi borba; jer isti ti Perica i Slavica eno do juče su kukali kako se „struka“ ništa ne pita.

Možda grešim dušu, pa su ove generacije mnogo pametnije i poslušnije nego što je bila naša – no imam špurijus da nije tako, i da su sva deca oduvek ista – ali to da li će na dvestadva’espetoj stranici čitanke biti pesma Desanke Maksimović ili neće biti pesma Desanke Maksimović nikoga od njih neće naterati da je otkrije, da naprasno zavoli poeziju, da doživi epifaniju.

Klinci od sedamnaest i osamnaest godina već imaju formirane stavove, znaju šta im se sviđa a šta ih smara, oni koji vole Desanku i čitaju poeziju voleće Desanku (sa čijim su se pesmama, ponavljamo, upoznali u osnovnoj školi) i čitati poeziju bez obzira na nastavni plan i program; na tom praktičnom nivou nije važna ni lektira jer su je pametna deca već prevazišla, a lenja deca je ionako neće čitati. Ili, kako bi to rekla Pesnikinja: „Promena i novine su velika potreba ljudskog duha.“

Čitava ova onlajn-borba sa klimavim povodom zapravo se uklopila u narativ ovdašnjeg društva: prvo jedna poluinformacija postaje nezaustavljiva grudva, potom kolektivno patetisanje i zaklinjanje da ćemo i krv dati ako treba, ali „ne damo“ to što je već moderno da „ne damo“ u datom trenutku, na kraju smo svi srećni što smo izvojevali tešku pobedu nad mrskim neprijateljem i njegovim mračnim razlozima. Simbolika je ispoštovana, suština je nepostojeća, društvene mreže prelaze na sledeću temu.

Istog dana kada je krenula sva ta frtutma, gledao sam intervju koji je Košarkaš dao za jednu domaću televiziju; pričao je o Draženu, Divcu, Saletu Đorđeviću. Pitali su ga i da li mu je mesto u Kući slavnih, toj čitanci sporta koji je obeležio. „To više nije moja stvar“, rekao je Košarkaš, rekla bi Pesnikinja.

***

*Kolumna Marka Prelevića iz Nedeljnika br. 439 od 11. juna. U novom Nedeljniku koji je na kioscima od čevrtka 18. juna čitajte kolumne: Veljko Lalić o predstojećim izborima, Ljiljana Smajlović o rešenju za Kosovo u Beloj kući, Srđan Valjarević i Marko Prelević o „tihoj većini“…

NAPOMENA: Uz novi Nedeljnik dobija se na poklon peta knjiga iz hit edicije „Velike biografije“, knjigu o Draži Mihailoviću „Izdani saveznik: Đeneral u tajnom arhivu CIA“