Nešto je misteriozno bilo u njegovoj posvećenosti detaljima. Opsesija preciznošću. Do tančina pažljiv pristup rukopisu. Arhiviranje. Kao i većina Hitlerovih ljudi Adolf Ajhman se vizuelno – onako na prvu loptu – nije uklapao u sliku idealnog arijevca. Osim po surovoj, besprekornoj disciplini. I upravo ga je ona odala. Prvo kada su agenti Mosada, nakon dojave koju su dobili, danima pažljivo istraživali njegovo kretanje u Argentini, od kuće do Mercedesove fabrike, a onda i kada su ga podvrgli ispitivanju.
Kada je nedavno Sergej Lavrov nesrećno i bez razmišljanja – ali nikako nespretno – pokušao da objasni i opravda operaciju „denacifikacije“ Ukrajine uprkos tome što je predsednik te zemlje jevrejskog porekla, rekao je da je i Hitler bio jevrejskog porekla. Tako je zasvirao najteži ton poricanja Holokausta optužujuću Jevreje da su se sami među sobom ubijali.
I to baš u maju. Mesecu pobede Rusije i Evrope nad fašizmom.
Baš u mesecu kada je pre 62 godine zauvek lišen slobode arhitekta Holokausta, kreator „Konačno rešenja“, Adolf Ajhman i baš pred 60. godišnjicu njegovog vešanja.
To što se dogodilo 1. juna 1962. godine u Izraelu, pogubljenje arhitekte Holokausta, označilo je zvaničnu pobedu sveta nad tvorcima jedne od najsramnijih „operacija“ u istoriji čovečanstva. Stvar je – poznato je, presuđeno je, nije zaboravljeno – bilo nešto drugačija od Lavrovove „teorije“. Ovo je priča o tome.
„Conspiracy“
Ajhman je u svojoj opsesiji brojevima kreirao plan kako da za što kraće vreme, uz što manji utrošak energije, bude ubijeno što više ljudi jevrejskog porekla. Ili što bi rekli na tom čuvenom sastanku u Berlinu 1942. – da što efikasnije bude „evakuisan“ što veći broj Jevreja.
U filmu „Conspiracy“ viđeniji nacisti – drugi krug zla, odmah izvan Hitlerovih ličnih saradnika – su se okupili u jednom dvoru u Berlinu, za koji je Hajdrih tvrdio da će biti njegov dom, čim prođe rat.
On je više puta tokom sastanka – na kom je sa Adolfom Ajhmanom, organizatorom skupa, vodio glavnu reč – isticao da je potrebno spaliti i u potpunosti uništiti transkripte rasprave. Ipak, decenijama kasnije na površinu je isplivala čitava rasprava o tome kako „evakuisati“ što veći broj ljudi jevrejskog porekla.
Prvo su se bunili oni nacistički oblasni gospodari koji su to smatrali „nezakonitim“, ali ne u smislu nemoralnosti, već kršenja postojećih nacističkih zakona. Ljubitelji prava. Potom su se bunili oni oblasni gospodari koji su smatrali da njihovo područje delovanja mora imati prednost. Potom su predloge davali oni koji su svoju krvoločnost već pokazali, poput glavnog čoveka za istrebljenje Jevreja i drugih „neprijatelja Trećeg rajha“ u Rigi.
Na kraju se niko nije bunio.
Hajdrih je dao reč Ajhmanu i on je objasnio da postoji „najefikasniji način za evakuaciji“. Logori sa gasnim komorama. I kamioni sa gasnim komorama koji mogu da rade u tri smene – dušegupke.
Svi su bili šokirani „konačnim rešenjem“ i svi su ipak na kraju lupali rukama u sto, jednoglasno potvrđujući unapred donesen plan.
Zlo precizno u decimalu.
Operation Finale
Postoji na kraju filma „Conspiracy“, koji prikazuje zasedanje nacističkih lidera i oblasnih gospodara, koji prihvataju unapred pripremljenu ideju Ajhmana i generala Hajdriha o gasnim komorama i logorima, objašnjenje ko je od prisutnih sa mračnog skupa kako završio.
Za neke u odjavnoj špici piše da su radili kao trgovci, kao radnici, da su preminuli sredinom osamdesetih, pa je tako moglo da se dogodi da u Zapadnom Berlinu, na ulici, naletite na nekog od ljudi koji su učestvovali u donošenju okrutnog plana koji je potpuno promenio svet i ostavio mu večne traume.
Zato je hvatanje Adolfa Ajhmana bilo toliko važno i za Mosad i za Izrael i za čitav svet.
Jedan drugi film, „Operation Finale“, prikazuje verodostojno čitav proces hapšenja i ispitivanja čoveka koji se predstavljao – okrutne li ironije – argentinskim radnikom jevrejskog porekla.
Sve je počelo jednim susretom u bioskopu u Argentini, dvoje mladih ljudi, nemačkog porekla. Devojka se zagledala u visokog plavušana, koji nije imao grube crte lice, nije imao grub stav, ni po čemu nije odavao utisak nekoga ko u sebi krije takvu grubost kakvu je prikazao kada je svoju simpatiju odveo na okupljanje svojih istomišljenika. Nacista. Dobro organizovanih, i dalje žestoko motivisanih da menjaju svet po svojim pravilima, a po tim pravilima mladićeva simpatija je odavno trebalo da bude zatvorena u logor, gasnu komoru ili dušegupku.
Ipak, ona je tada već znala ko je on. Na večeri kod njenih roditelja, kod kojih ga je odvela na upoznavanje, uz prijatan razgovor i uživanje u tradicionalnoj nemačkoj hrani, mladić je rekao svoje prezime naglas, bez ustezanja, oslobođen bilo kakvog straha i devojčin otac je u sebi ustuknuo, prepao se, odlučio da učini sledeći korak.
„Ajhman se prezivam“, rekao je mladić. „Živim sa ujakom. Otac mi je poginuo u ratu“.
Nisu naseli. Ubrzo su u direkciju Mosada stigle vesti i oni su angažovali svoju najbolju ekipu, sastavljenu od disciplinovanih i posvećenih agenata koji su napredovali u hijerarhiji i umornih, demotivisanih agenata koji su već uradili sve – ili su tako mislili u pokušaju da uhvate kreatore zla.
U Argentinu su svi agenti išli pod krinkom, odvojeno, pa se tek tamo sastali izbegavajući radare lokalne policije i tajnih službi. Ajhmana su lako locirali, ali je i on tokom tog procesa primetio njih, čak i nacrtao fotorobot jednog od agenata koji je kao geometar navodno razmeravao zemljište blizu njegove kuće.
Na kraju je uz male poteškoće ipak uhvaćen, a plan je bio da u prvih nekoliko dana, dok ne potvrdi svoj identitet i ne pristane da ide u Izrael, bude u tajnom skrovištu, kako ne bi bilo objavljeno da Mosad vrši operaciju na stranom tlu.
Ipak, Ajhman je sve vreme negirao da je to on i predstavljao se kao Argentinac, nemačkog porekla, klasičan pripadnik srednje klase, radnik.
A onda ga je ispitivač suočio sa slikom Adolfa Ajhmana iz mladosti i više desetina puta mu ponovio da je to on, govoreći namerno svaki put pogrešan broj Ajhmanove legitimacije.
„45326“ rekao je nervozni Ajhman. „45326 , to je bio moj SS broj“.
Tako se odao. Opterećen brojevima i slepom mržnjom.
Argentinska policija u dosluhom sa nacističkom organizacijom je pokušala da spreči poletanje aviona kojim je Ajhman, obučen u pilotsku uniformu, trebalo da bude izručen Izraelu, ali nije im uspelo.
Suđenje
Proces pred sudom počeo je 11. aprila 1961. godine i bio je prikazivan na televiziji i u Izraelu i širom sveta, sa ciljem da se ljudi u čitavom svetu informišu o zločinima počinjenim nad Jevrejima, kada već Nirnberški proces nije postigao takav efekat kakav se u tom smislu očekivao.
Tužilac Gideon Hausner je tokom tog procesa pokušao i da ospori prikaz jevrejskih funkcionera koji se pojavio u ranijim suđenjima, a koji ih je prikazao kao žrtve primorane da sprovode nacističke dekrete, istovremeno minimizirajući „sivu zonu“ moralno sumnjivog ponašanja.
Advokat odbrane Robert Servatius odbio je ponude dvanaestoro preživelih koji su pristali da svedoče u korist odbrane, razotkrivajući ono što smatraju nemoralnim ponašanjem drugih Jevreja.
O tom se procesu pričalo.
Čak je i Hana Arent u svojoj knjizi „Suđenje Ajhmanu: Banalnosti zla“, analizirala čitav postupak i izrečeno tokom suđenja.
Ljudi su dolazili na suđenje porodično, u najsvečanijim odelima, sa svojim „logorskim šiframa“ istetoviranim na podlakticama, u slavu života koji je preživeo Ajhmana i njegove surove ideje.
Ajhman nije preživeo. Na današnji dan pre 60 godina obešen po odluci suda da je kriv za smrt šest miliona ljudi.
Tagovi
